(објављено 28. 12. 2024.)
Гост студент у „Утиску“ два факултета (математике и језика) је рекао, откривам узајамност са другим студентима (и видно показујући стамено понос) у заједништву које по његовим речима, ставља испред себе.
Садашњи студентски протести након губитка сигурности (системског убиства) и започетог насиља режима над њима не би ли зауставили отпор сећања на убиства под надстрешницом свакако ће нам што шта донети, јер након дрске издаје режима КиМ, убистава у Рибникару, Орашју и Дубони као последице отворено подивљале атмосфере живота у Србији, литијумске смишљене преваре режима народа у Србији којом се доводи у питање будућност самог живота, са убиствима под надстрешницом се губи потка цивилизацијске сигурности живота сваког од нас у Србији већ данас, са оним у шта се изродио систем управљања режима друштвеном структуром и који је након и овог одбио да се мења. То нам је уосталом одмах пуко лажљивом обманом потврдио, како Весић, тако и Вучић, да надстрешница на железничкој станици у Новом Саду није реконструисана, док су институције правосуђа симулирале активности, уместо одмах да су похапсили све активне у овом послу до свих доступних власника и под своје ставили сва документа, компјутере и телефоне, свели су поступак на техничка питања, а без да у поступку узимају у обзир оне који су уговарали и управљали пословима и тиме заправо да су судски органи разоткрили цели систем и његову природу која је суштински одговорна за убиства, јер ово није била компликована ракета за Марс него најобичнији посао градње и чиме би било могуће вратити елементарну цивилизацијску сигурност у активности српске друштвене структуре. Пре свих у институције, јавност и управљање на свим нивоима, од друштвених до привредних у којима нам људи често гину из површности, немара, као и незнања (од фабрика експлозива, до оца и сина затрпаних у рупи лоше обезбеђеног темеља грађевине).
Прво што су студенти захтевали јесте ред у јавности и институцијама (што је пре њих искључиво само један човек учинио инг. Ђајић – и изгледа и један човек је довољан) – јер њихов захтев за јавно доступним документима радова на железници није пуко писарски како је то покушала Вучићева машинерија да представи. Друго, да насиља не сме бити и за њега се мора одговарати и то сви у пуном капацитету (а не да је госпођа са кишобраном само ето тако млатила, церекала се и тек онако снимала телефоном никог више подивљало непоштујући зарад режима). Треће је да се не препушта безличној контигенцији света свакодневним заборавом пролазности, него да се док се јавност и институције саме не призову спознаји реда и активно делују, 15 минута стоји на нашим улицама. Четврто је мир 100.000 душа на Славији који је режиму недвосмислено врло јасно поручио да је грешка у нашим животним, те самим тим историјским корацима. Коначно је пето збирно поука, медијима да више толико не манипулишу, јавности да мора да се зна шта је ред и коначно да управљање институцијама мора да се врати познању реда, управо на трагу узајамности и стамености. Тако да ће нам ови студентски протести како год се завршили свакако донети питање Реда, кога дуго није било у нашој јавности и од чега се код човека састоји.
Пуко, само очекивање да избори то могу да нам донесу колико год се сви могући изборни услови поправили је илузија. Док замисао како је то већ могуће преко прелазне владе јесте непотпуна, не, него институције и јавност, а за њима и медији морају прво да се одмакну од провалије у коју су упале. Зато прво морају већ сад да се испуне баш сви захтеви студената и да институције учине јавним сва документа око надстрешнице у пуном смислу, што подразумева и да власници фирми треба да су у истражном притвору. Као и да се јавност и институције коначно помакну откривајући смисао узајамности са свима нама и покажу људима приличну стаменост у својим редовима. Пошто је све време реч о искључиво самој српској друштвеној структури, а не Вучићевој или Европске уније.
Да ли се Ред у Србији пише ћирилицом?
Пре неколико дана аналитичари су се на Н1 (потом и на РТС-у, НСПМ) спорили око резултата разних мњенских истраживања рејтинга странака, на општем закључку: нити режиму значајно пада рејтинг, као што ни опозицији не расте. При томе су нудили уобичајена објашњења као и свих предходних година, са једне због режимских медија, са друге да се људи боје, или, да су разни уцењени, или, поткупљени, ломатајући и нас у себе око утиска да ли се боље или горе живи, јер ми јесмо врло сиромашна земља са парадоксално енормно вишим ценама живота, него што је то по самопослугама од Немачке до Мађарске и Румуније, па чак и Црне Горе. И не само у њима, него у свим облицима потрошње и по правилу све је нижег квалитета. Да се не понављам исто су се и Чеси бунили и други за квалитет у односу на пример квалитет роба у Немачкој за исте робне марке, а код нас је у току још и пљачка потрошача која је очито од система режима дозвољена (лоби западних трговаца и интересна повезаност појединаца). Тако да је наводни показатељ доброг живота у истраживањима, још једна обмана у низу у пуко преузетим пре 30 година упитницима од Американаца (макар их ја отад сусрећем) који се и данас користе, а да ништа реално нити показују, нити потврђују. Нити заправо мере? Тако да није ни само реч о површности истраживача, него пре о обмани у игри медија и мњења, јер постоје сасвим солидни и далеко поузданији инструменти који могу економском статистиком да измере стање нације, ако је коме до истине, што у овој игри није случај. Напросто друштвена реалност изостаје и ова није академски уобичајено код нас класна (и даље ништа без Маркса у тумачењу друштва), нити су у питању помодни стилови живота, него је реч о вишедеценијском друштвеном процесу самосвојне промене друштва што упорно остаје изван хоризонта, а управо на томе почива стабилност рејтинга позиције и опозиције, последици јасно оцртаних културних – протополитички подела у друштву (да се не понављам 3 Осе). Него треба да се промени једно исто престабилизовано тумачења друштва, како пре 30. година, 20, данас, површног узимања у обзир токова у друштву а још задојеног пропагандним наративима домаћег и страног извора. Да се схвати да је српско друштво прошло кроз промене у дугој историјско – транзиционој кризи, коначно и кроз катастрофу и колапс. Друштво се културно променило и још сложеније поделило и не може се објаснити, тек не разумети постојећи друштвени процеси и њихова перспектива, а да то не буде узето у обзир.
Утолико је занимљивија уједињеност и стаменост са којим студенти наступају, али посебно да је већина њихових порука исписана национално ћирилицом (као да Ред у Србији само може бити ћирилични по студентима). Па чак и она порука која пре свега мирише на Тројанског коња: “Београд је опет свет”, која је изгледа дошла са Правног факултета (?) и очито је штампана, док је већина њихових порука руком написана, ова одудара као да је плаћени поклон и усмерена је на нешто сасвим друго од Реда у друштвеној структури Србије, надовезујући се и пецајући се на добро познату пропаганду Америчког света коју они овде упорно годинама шире и поред јасног јавног отпора, премда не и отпора медија (а успели су не мање и да игнорантски осионе речи приглупог, аријевски бахатог нацистичког официра из Пекићевог романа ставе и самом Пекићу у уста као да су његов кредо, а разлика је између нас и њих је разлика између бахатости и стамености).
Тако да ових дана само Проглас пише и мисли латиницом у Србији у наводној борби на страни студената, кад се чак и стране подземне силе труде да пренесу ћирилицом своје поруке, јер и њима је јасно да се у Србији Ред пише и разуме ћирилицом (можда су баш они тиме најбољи сведоци, ако је још ко имао сумње, а то су искусне и лукаве до мудрости главе – а сумње увек има међу нама и превише, јер је ћирилица у јавности и на медијима одавно изгубила своје нормално место – мене је на ћирилицу као и цели мој разред поново преподесио професор математике из основне школе без превише приче и ево до старости ме држи, недопуштајући да залутам у популарним релативизмима).
Коначно, након слушања Гојка Божовића из Прогласа, а посебно његовог идолопоклонистичког објашњења врлих права ЕУ, да ова има право кад су други у питању па и Срби, да претпостави свој интерес свим вредностима ( док је ЕУ сама наводно заједница вредности, или, је ништа), па сам и све написао тад, што о њима мислим, а они овим упорним контрашким латиничним описом самих себе, јасно показују да Ред за њих није на ћирилици, него суштински припада оном добро познатом свету југоуса из сабласне Југославије (јер друго није ни била, никад се у историји не одбранивши), који су се некад крили под пропагандно непрозирним плаштом комунистичко-брозовске крваве оперете фараона маршала, а данас еу-ропејаца, и којима је изгледа увек узвишенији колонијални поредак у малограђанском поимању савршеног, него Ред.
Да ли је опет нормално бити народњак?
Судећи по садашњим студентима који пишу ћирилицом, изгледа да.
На графикону 3. Осе употребио сам туђу кованицу за опис народњачке осе, да се она тиче људи који су спремни да буду заједно у вредностима, а удружено у потребама, и да би то био баш најкраћи опис народњаштва, без велике помпе. Али, кад размишљамо о Реду, а ових дана сам то чинио поново интензивно долази се до сложености о којој се међу нама мало говори па сам се сам окушао у хипотези која је итекако сама сложена, а нема се другог начина да се опише Ред у коме као људи живимо и спроводимо увек сложене и динамичне стратегије опстанка као друштва и постојања као појединци и народ (управо из артикулисане узајамности у животу људи која нам даје стаменост и води нас афирмативном управљању друштвеном структуром свесни све сложене и дубоке природе самих ствари на којима почива пре свега практични Ред у животима друштава историјских народа).
Концепт (појам) Реда у модерним друштвеним структурама историјских народа:
1. Медији
2. Јавност
3. Управљање
4. Законодавство
5. Уређење – друштвена структура
6. Поредак
7. Људска природа
8. Историјски смисао народа
9. Виши ред ствари
10. Еволутивност друштва.
Тако док се студенти својим протестима боре за примере реда у управљању они мање или више свесно обухватају цео појам Реда и тиме их то чини стварним народњацима и отуд отворено ти потежу за писањем ћирилице, или, ћирилицу прихватају као саморазумљиву (ма ко шта планирао друго или замишљао како ће да их искористи). А о самом Реду још неком другом приликом, битно је да су га сад студенти освестили и вратили међу нас у формату у коме једино може бити баш са ћирилицом као суштином српске културе и својим статусом оних који хоће да уче (не могу они бити криви ако су им професори осредњи). Док је Ред и као најбоља уметност, мора да завири на све своје нивое, јер од њих зависи. Самим тим, ништа мање и уметност живота коју би овде многи преко медија и управљања да избришу (коме требају било кад Карлеуше?). Свакако ко још зна да посегне за Редом. Свесно, или, интуитивно зато што му је дозлогрдило да живи недостојанствено у брлогу стихија-друштва које је до данас изгубило елемент цивилизацијске сигурности живота у друштву па нехајно системски убија (или из пуког дивљаштва хоће да убије као аутомобилом у Ивањици залетањем у грађане који мирно стоје). Тако да то не може бити никаква “обојена револуција“ иако може имати неке њене примесе, због једнако присутних паразита живота са туђе стране, а не само од стране лумпена режима, којима никад ни ред није ништа значио, а још мање им је стало до борбе друштва за опстанак (немају они ни случајем ову врсту међу људима узајамности – народну), ни народног постојања (стамености да то тако остане). Него само лажу са позиција нагона потпуно обесмишљеног погледа на свет.