(објављено 05. 11. 2024.)

Дубона, Орашје, Рибникар јесу убиства атмосфере. Судије времена колико је ово друштво дубоко пропало. Догађај са надстрешницом железничке станице у Новом Саду јесу убиства система друштвене структуре који све више губи особине цивилизованости, како јој је суштина сигурност, а ње нема. Лажи које данас слушамо не треба да нас изненаде јер оне јесу у природи оволико пропалог система, који ни не уме, нити може да буде цивилизован, а већ не мали број људи у друштву ни не жели, и то је основна особина лумпена који што дуже владају то више уништавају Србију.

Прошлост и будућност

Да ли у будућности може бити говора о обнови политичког система који се сломио 2008. како у катастрофи историјске кризе, тако ништа мање транзиционе кризе (са ЕУ ССП подметачином око КиМ), што је конкретно изазивало и политички колапс кроз перверзну коалицији ДС и СПС (уз помоћ Америчког амбасадора) и трајно маргинализовање националне политике ДСС, исто, и ништа више није било политички могуће у Србији, него је политички систем суштински изгубио легитимитет. Посебно за историјски конститутивно, те уопште демократски регулативно од политике до медија везујући се за парадоксе, као и ЕУ и КиМ, неолиберализам у сиромашном друштву привредно обогаљеном итд. престајући да кроз политичке странке изражавају основну политичку артикулацију животних питања у друштву и да се она тичу институција друштва. Тачно је да и пре тога политика, медији, па тиме и јавност и националне институције, све су лошије пратили динамику потреба народа и самих историјских процеса, посебно по питању историјског смисла српског народа (укључујући академску заједницу која се већински нимало није снашла). Што је у непосредној будућности овим размерама изигравања гласача коалицијом ДС са СПС, узроковало потпуну „политичку празнину“ стварајући фасадни политички систем коју је попунио „западном програмираном конфузијом“ (од оних који знају да обликују историју на западу) наводно неки “нови“ СНС режим заједно са „старим“ СПС (а ти су били метафорично као да неко дављенику додаје уже за вешање, па се овај на крају обеси) који су заједно свели на потпун брлог од њих наводно успостављено „дворско друштво“ (ради процесно потребног уређивања „празнине“ коју су креирали ДС и СПС – ко се сад сећа Вучићеве „беле књиге“ и њених обећања, он сам сигурно не), све више укидајући и основни легалитет политике у својим превртљивим и пљачкашким закулисама целовито уништавајући општу јавност Србије. Тако су политике као чињенице демократске јавности друштва престале да постоје, сводећи се на Дачићеву лаконску опаску: „једно су предизборна обећања, а друго је власт за коју нико више нема одговорност, паралелно се изгубио и оријентациони историјски смисао Срба (више се није знало шта се ради и зашто и преовладала је општа деструкција друштвене структуре и некомпетенција).

СНС режим је манифестујући се искључиво као брлог а не „двор“, започео је врло темељно да деструише иначе начету лошом и битно коруптивном транзицијом друштвену структуру српске државе, укида норме у националним институцијама и вредности у народу, обезвређује свуда спосбност у општој промени свести и духа народа, док покушавају у томе и себе да претворе у „први сталеж“ Србије. Сасвим на постисторијски начин, тако што све безобзирније а перверзном медијализацијом прихваћено у „промењеној свести“ многих међу Србима отимају што пожеле отвореном пљачком, насиљем и некажњивошћу у општој медијалној амнезији навикавања на ненормално одсуство морала у информативном до забавног ТВ-програма (губљења и људског достојанства и далеко најважнијег осећања узајамности међу људима, до губитка уређености). Док шире своју мрежу повезаних нагонима од људи обесмишљеног погледа на свет, ширећи се као стихија у свим сегментима друштвене структуре (јер једино сигурни добитни избор за животни успех у друштву јесте вољно прихватање посуновраћења у лумпене, који сад већ имају свој „Жексов храм“ и „ЕУ планету мајмуна“ око ТЦ Галерије). Разарајући перспективно темељно и саму земљу (кад су већ и државу са огавном предајом КиМ, на крају цементирано са Бањском договореном ван сваке сумње са Западом, како би српски захтеви могли бити блокирани) са очито многобројним плановима за рударење. Што отворено договарају са Западњацима, како практично са њима деле све што им траже, или, препоручују (од материјалног до идеалног, као што је закон о родно сензитивном језику) и тек само понешто са осталим из света. Иначе стално претварајући Србију бетонирањем (где год стигну бесомучним зидарлуком) у перионицу новца, онолико колико им Западњаци дају од свог колача (зна се где су главне перионице новца, што није ништа ново, као што се зна које западне светске банке и јесу настале на пиратском капиталу за шта је концесије давала Британска круна и сад вероватно имајући контролу над тим и даље уносним банкама слободног морала). Ништа мање стално повлачећи и енормне кредите свеже произведеног новца без покрића у реалним добрима (одавно је по познатој студији Ханделсблата три пута глобална маса западног новца у оптицају прерасла реално покриће у добрима) за тек даље сличне искључиво непродуктивне пројекте бетонирања, као што је и ЕКСПО 27 – „Игра(ј) за човечанство“ – очито ко мајмун – лумпен (јер ово јесте само њихов свет) којих има већ колико се хоће око ТЦ Галерије. Вероватно су и у ходочашћу до грандоманског Жексовог храма, где се заједно играју Бога на наркотицима, или подносе врло вољно ово презрело безумље – као да им је мало Брозов фараонски гроб у даљем израстању ове криве гране српства у трајно дрво корова (пропасти српске државе и народа, што западњаци већ дуго отворено форсирају међу нама дискурзивним и адвокатским агентурама). Претварајући наш целокупни привредни систем без остатка у само подложну рупчагу искључиво вековним мрачним силама светског система (И. Валерштајн) западно – глобалног криминала и корупције („слободно тржиште“ је искључиво тек површина западног светског система), којима су ови из СНС-а домаћи услужни сервис – извршни подуговарач, не и партнер (упознати само онолико колико требају да знају да би ти испунили задате инструкције), али ширећи ти посвађани са стварношћу деструктивну обману о прогресу међу српским народом (у шта већина њих и сама верује). Чиме у будућности тек нема ни говора о орјентацији Срба кроз озбиљну културу сазрелим српским историјским смислом (Ј. Русен), као ни даље настанка способности српске елите да обликује нашу историју, него је реч о Србији као искључиво о постисторијском западном доминиону, све вероватније да је то одавно од Запада планирано Србије као „жртвоване земље“. Сад већ ништа није скривено од ЕУ и њених водећих земаља (Шолц, ван дер Лајен) него је у току реализација са којом у новој подели света одређена је лоша улога Србије, као њихове сировинске базе, где ће дислоцирати индустријске комплексе прљавих технологија. Те ако по прошлости меримо: историјске и транзиционе кризе, наше очите катастрофе 2008. коју нам је ЕУ подмукло приредио о чему се ћути, као што се ћути и о ДС+СПС политичком националном слому и паду у политичку немоћ, и заправо израстању политичке делегитимизујуће празнине и суштински губитком националног историјског смисла (кратко и ЕУ и КиМ); и потом наметнуто успостављање делегализујућег СНС режимског брлога по вољи и самим дејством Запада – тих наших слугу запада, одвећ бедно гротескно Пешићкиних „дегола“ уз „беле листиће“ (и какву ово отворену лумпенску будућност подразумева). Нема ни говора о обнови националног политичког система, јер би тај кварио посао подједнако и СНС лумпенима који теже да буду наш ала „Жекс“ вечни „први сталеж“ док они сами реално немају капацитет и потребу за било које квалитативно – културно формативно обликовање друштва и људи да би били макар двор, него су искључиво лумпени (људи потпуно обесмишљеног погледа на свет, препуштених само нагонима као судбине постисторијских народа пропасти). Јасно, пре свега искључиво на корист Западу ( сад већ очито сваком нормалном, Србије као „жртвоване земље“). Иначе, а што су онда исти Западњаци толико дуго сами здушно улагали у овакву нашу политичку прошлост и контролу? Па није ваљда нешто друго сад, него ово сваком сасвим очито? Тако да од Запада пројектована сарадња са лумпенима, а посебно саме ЕУ, у Србији што се политике тиче искључив је стално актуелан процес делегитимизације и делегализације српске политике и наших националних интереса, са циљем тоталног губитка националног историјског смисла, како би се што лакше међу нама прогутала пилула Србије као тек жртвоване земље. Ми им уосталом нимало нисмо прирасли срцу, нити смо им блиски, напротив – наши људи стално мешају личне и колективне односе и интересе, а то се западњацима изузетно ретко дешава, поред све приче о индивидуализму и либерализму (сад кад нам брлог СНС жели да одузме слободу говора новим променама закона, како адвокат Томановић јасно тумачи нови ниво терора режима, а ЕУ ћути што више може јер су и вероватни консултант, као и у случају извршитеља и много тога другог).

Будућност и прошлост

Наша прошлост ни мало није случајна, ни случајно пука контигенција, него она има уписану општу будућност (чему се ово друштво све теже може одупрети), са којом нас је у интервју на Новој С са новинарком „прерано остављеним будаком“ упознао један из фамилије Вејвода јасним речима: „Србији нема опстанка без ЕУ“. И то не зато што он категорично тврди да Србија јесте некакво западно друштво, а успут су нас спортски бомбардовали, јер тако то звучи кад он каже, док и не спомиње да нам држе и данас КиМ под окупацијом са елементима апартхејда према Србима (како држе и у Србији суштински марионетски режим који директно непрестано инструирају према свом моделу обликовања историје у самим нашим институцијама кроз разне саветнике), него што се шири чудесан наратив о ЕУ – заједници вредности, док се литијумска прича и сличне не мање штеточинске сложеном пр-реториком прикривају ширећи неки јавни општи релативизам (између Н1 и Пинка) у служби темељне историјске дезорјентације Срба (можда је Амбасадор Хил најотворенији, са јасном тврдњом како су протестанти против рудника Литијума антизападно настројени, а не да се они боре за наш живот, нашу воду, ваздух, земљу и опште живот у Србији – то не сме да буде важно). А Вејвода је као неки одаслани глас од ЕУ у нашој јавности који треба да нам стави до знања не мање, да се не играмо са нашом главом. Како су изгледа српску реакцију на литијумско штеточинство оценили за по њих врло опасном а за Србе отрежњујућом. Па се ти боје да им СНС брлог не може и ово да испоручи као све досад (а они биће боље знају, исто као кад су Томи Николићу три сата пре затварања бирачких места честитали победу на изборима).

Тако да је питање шта нам је Запад доброг донео основно посебно ЕУ од 1990 до 2000-те и после до сад и заслужује стварно темељну анализу, а не изнова уобичајено ЕУ-идеолошку и медијална сочињења (инфантилним трабуњањима као да смо деца, ред гледања кроз прсте, ред пацки). Уосталом, ако већ само на један тас ставимо: 1) НАТО агресију на Србију и окупацију КиМ са отвореним разбијањем земље, ради апартхејда према Србима; 2) из свог оног њиховог петљања у нашу друштвену структуру, реформе, примера од УСАИД-а (Наледа) до ГиЗ-а, те само узмемо нотарски систем и јавно-извршитељски који је пречесто пуки криминал и насиље над људскошћу; 3) а од привреде све те ланце малопродаје које нас пљачкашки гуле најмање читаву деценију, док зеленашке банке још и дуже итд; 4) па додамо литијум; а на други тас ставимо: 1) да нам дају донације (од којих и највећи део уходано остаје пре свега у џеповима њихових и понешто наших извршилаца); и 2) „куде за наше добро што смо лоши ученици“ преко њихових емисара и медија, тешко да би тај тас код било ког разумног човека у свету превагнуо. Него ће пре бити да никад нису ни случајем „хуманистички“ нама добро помислили, сами написали, а тек да су урадили, уважавајући наше елементарне националне интересе и нашу државност, те достојно уважили личност било ког Србина било где и кад (чак и кад је најбољи на свету у свом послу као Ђоковић). Напротив, како се наша будућност са њима већ много пута догодила и више је него јасно уписана у нашој прошлости са њима. Тако да пре само може бити још нека гора будућност, посебно ако би њима даље препуштали да нам одређују преко мреже послушника коју су овде добрано успоставили (агената: медијалних, дискурзивних, адвокатских и оних много штетнијих политичких најамника и финансијских надзорника) историјски смисао и обликовање историју, јер нас ови без милости разарају, а сами су евидентно на силазној економској, културној и демографској путањи, па су и нервознији и штетнији. Док се заправо само пропагандно држе, али више унутар своје средине, него што то успевају у свету. Тако да искључиво они сами верују у властити хибрис и кад га другом нуде. Што и са литијумским изаслаником Вејводом недвосмислено они потврђују, да нам наводно нема одбране, као ни било ком другом на свету, него морамо да се миримо са судбином. Док је то само хистерија презапосленог џелата, кад они прећуткују и 20.000 убијене деце у Гази (што обилно помажу), а Путина судски прогањају због наводног одвођења деце, шта онда о њима више причати? У каквом свету они нуде људима живот? Уосталом, као да то у свету било ко још слободан жели да прихвати? Што се показало и на одржаном Бриксу у Казању, нико више озбиљан ништа од тога не прихвата, него иду својим путем. То је и смисао Брикса, да је пут Глобалног Југа успоставио своје контуре. То није блок, нити се стреми новој међублоковској подели света, иако Запад уопште не одустаје од свог блока. Нити има намеру а што постаје све више само изопаченост.

Будућност цивилизације западног – фаустовског човека

Шта данас, а са обзиром на будућност значе западна друштва, која су све више након У. Бека епохе „ризико – друштва“ у (непризнатој, а све очитијој) епохи „стихија – друштва“? Да ли је ова епоха, те са њом повезано, могуће планирано, сваким даном присутније посустајање привреде у западној Европи повезано као у Огледима 4. и 5. са намерним отпуштањем запослених и онда растућом немаштином ради стварања војске за нови велики рат? Сасвим реалног због жељеног сукоба Запада са јачајућим „Глобалним Југом“ са Бриксом на свом челу, како би Запад и силом да очува своја вишевековна преимућства у светској прерасподели богатстава. Или је пропадање привреде условљено слабошћу западнога хегемона, који не може да контролишу своје штете, а неприхвата и неприлагођава се глобалним процесима економског развоја (сад кад је већ скоро 70% реалне производње и 80% енергената на Глобалном Југу, о демографским трендовима да се не говори ако се предвиђа за 2050. да ће западњаци чинити 8% светске популације у њиховим „друштвима смрти и забаве“), него покушава да наметне сасвим нови модел живота, пословања и управљања са расподелом. По свему изгледа пре другачијим културним обрасцима – виђеном на отварању летње Олипијаде 2024. у Паризу, заправо општом стихијом самих мера ствари, од промовисања дегенерисано – аморфног човека и његових само безумно симулираних и празних односа, јер не чувају ни идејно, ни материјално људски живот, нити славе људско постојање, до чак произвољног калибрирања мера у трговини, а до јуче је ЕУ стандардизовао и дужину сваког краставца да буду обавезно једнаки. При чему у ери атомског оружја ни ни не изгледа луцидно намерно оштећивати властите народе и дестабилизовати своје националне државе да би се добила рентабилна војна сила. Како тако велики сукоб не може се завршити без употребе нуклеарног оружја, ако и без њега почне. Аутоматизација рата колико год била успешна у великом рату (дронови, роботи, вештачка интелигенција), ни она не може донети победничку предност, тако да су исходи искључиво нуклеарно безумни и истребљујући у непосредном сукобу великих. Можда прво неки мали плати, али кад се дух пусти из боце тешко је да ће се вратити у накнадној памети великих сила. Али аутоматизација и у склопу ове неке све више најављена хибридизација друштава и човека итекако делује поражавајуће опасно посебно кроз развој овог техне кроз наднационалне корпорације. Ту је далеко мање питање сама вештачка интелигенција (јер она нити зна шта ради, нити зашто то ради) него превласт коју би такве информатичке корпорације могле да преузму у својој наводној корисности над човеком и друштвима. Зато и јесу потребни аморфни људи који би овакво стање ствари лако прихватали, јер наводно иду њима на руку, а онда и сваки „корисни“ редукционизам од зелене агенде – како ти ја кажем директиве до оних сасвим личних односа који припадају породици, као једног од места човековог живота, а не медијалних туристичких излета који се преговарају уз посредство агента. Зато је и законско све чешће мешање у породицу опасна работа а посебно са логиком водоинсталатера а да би се поништила свечаност породице и легализовала површност брака и породице, као и све учесталији промискуитет праћен маркетиншким – медијалним стереоидима измишљања као што је то напрасно сулуди фемицид. Нешто су застали са инцестом – биће да ће исте клике, исти центри моћи и организације који покрећу ове разне нове ненормалности по медијима у јавности сад сулудо у својој новој фази „истине“ тражити да се инцест легализује нормализованом обавезом на инцест као још једним додатним људским правом. Па да се овим потпуно дотуче породица која је одавно нападнута растућим првенством забаве и замајавања, гендеристиком, те још економски од краја Модерне 1 и краја концепта породице са мужем који скрби и домаћице која брине о деци и кући за шта је довољна једна плата (У Бек) протумачи само неким још „радним“ односима које треба стандардизовати, а не битно животним местом који ексклузивно постоји у кући унутар породице (уз још тумачења поделе посла на родитељ 1, 2, а може 3 које је са гендеристичком плимом стигло и увелико јесте нормалност – па су уместо породичних вредности користе законска права и обавезе предузећа и тежи да породица буде предузеће за прављење и одржавање деце, у временима кад су изгледа као егзил пред овим високо заступљена једночлана домаћинства и усамљеност на западу). Колико је то тек намерно лоше прочитана слобода, једнако као и сам човек?

Зато питање, да ли и колико су важне националне државе и народи, и да ли ће заправо бити још важније у будућности, постаје оно право питање, кад процеси аутоматизације и хибридизације човека и технике досегну очекивану преломну тачку да човек наводно више неће бити потребан у управљању са самим собом и својим друштвима. Док ће управо тад човек бити важан, али да би могао да одлучује ту ће бити потребно максимално очуване националне државе и суверен народ који је сасвим свој, способан да обезбеди у својој генези културе историјску орјентацију, а елита способност за обликовање историје. Без тога ће где год не буде тако лако расти ризик да дође до истребљења човека (јасно од корпоративних клика људи, а не ВИ – та ће само педантно да спроводи одобрен програм захваљујући својој свеприсутности, у срљању у преплет машине и човека подређеног коначно техне који у тој једначини бива све аморфнији чинилац). Док је то на неки начин и самоиспуњавајуће пророчанство које садашње западно стихија – друштва намеће у борби за надаље хегемонијални утицај у свету Запада (који су већ изгубили војно, привредно, културно, демографски као проблематично место за чување живота и слављење постојања). То је њихов свет који нам нуде за нашу будућност. То значи и овакво наше приближавање ЕУ у ком нам је иначе једино само загарантован статус „жртвоване земље“, аморфних људи (а Жекс има храм за њих).

Проглас

Од Прогласа се изгледа више очекује него што је то било на почетку њиховог оснивања кад су били позајмљени глас поприлично неинтелектуалној и незанимљивој (про) ЕУ-опозицији, а сад би требало да постану некакав централни орган са мрежом у овом тренутку од 18 организација у Србији, који спремају свој документ од ни мање него 100. мера за дан после избора (– које баш они добијају?). Премда Мајић најновије спомиње неку много скромнију верзију документа од 20. ставки (можда су се мало прибрали чисто практично ко ће то да чита и памти или је њима изостала инспирација незнајући како да покрију цели хоризонт друштва, или, инструкције).

Гојко Божовић је несумњиво у неку руку интелектуалац. Један је од оснивача Прогласа. Тако да се његова изјашњавања и мишљење може узети за репрезентативно за ову организацију, а он врло отворено без околишања и пун разумевања тврди да разликује вредности и интересе и на тај начин оправдава ЕУ (због случаја литијума где их воде интереси не марећи за вредности). При томе није толико духован и искрен па да каже као Тома Аквински … кад би могла да правила не важе за мене, него је простодушан као већ Куперова тртљања нечег о ЕУ, што је тамо изгледа опште мњење – неваспитано прихваћено, о ЕУ као башти, док је осталом свету је дописано да је џунгла, чиме је ето дозвољено да се људи од тамо варају, искоришћавају, пљачкају, понижавају, трују, масовно убијају, туторишу по вољи. Што исто врло елоквентно (брбљиво) изгледа тврди и весели Божовић с‘висока усред Србије штитећи схизофрено и глупачки ЕУ као нужно неупитни центар нашег идолопоклонства. Доказујући са својим исказима провинцијалца и убеђењима малограђина о савршеном, да се опет искључиво сусрећемо са феноменом фрагментарне свести која је нашим југоусташама иначе блиска након дугог дисциплиновања брозовским режимом.

Горан Марковић је у истом „Утиску недеље“ одбио да се сложи са Божовићевим упаривањем вредности и слободе, не само из моралних разлога, него и ствари разума, јер ако вредност није та која је суштински старија интересу онда ЕУ никако није заједница вредности, него некакав злоћудни простор подмукле бирократије и лажљивих медија (на шта се непосредно своди са случајем литијума и Србије). Али и он се условљен брозовским југоусташлуком окренуо против самог себе и нас опаском „седи ту где си, кад за боље ниси“ (макар да је додао кад бољег нема), у колективној схизофренији која нам је остала уписана дугом индоктринацијом и тренираном површношћу, или, општом индукцијом малоумности којом су многи просто обожавали Брозову оперету уместо упитаности око националне историје као суштинске орјентације у модерни (јер у модерни је народ суверен и отад добробит народа је осовина баш сваког друштвеног система иако код нас заборављена захваљујући југоусташкој подземној игри у идеолошкој препарацији). Ни њему није било прихватљиво да може постојати као оријентир (оса модерне) историјски смисао народа. И ту је крај и почетак свих наших лутања и коначно загарантовани неуспех јер српски национализам, српски национални интерес, ексклузивно је „бедни непријатељ“ док су баш сви бивши и садашњи нацизми не само у ЕУ, него и у окружењу за њих невидљиви. Док сами југоусташки „критичари“ испољавају ексклузивност што звучи некако пријатно неутрално а не аријевство како заправо јесте у односу на народ Србије, наш историјски смисао и са њима потпуно легитимне интересе. Далеко легитимније и легалније него у целокупном окружењу.

Југоуси (одлучио сам да скратим југоусташе, да се лакше користе и упоређују са лумпенима) уз све захтевају наивно добре односе са окружењем јер тамо су исто Југоуси иако то пре свега значи да задовољавајући њихове интересе (управо хибридних народа и паразитских, најновијих Монтенегрина, док је истини за вољу за тренутак дегенерација српства посустала у Српској Спарти) треба да нестанемо као историјски народ и физички. Како су само то захтеви посебно хибридно насталих и паразитских „народа“ које је од империјалних остатака победа правио или Ватикан или Запад са практичном сврхом обликовања историје (уосталом Толева је за свог кратког живота написала одличну пример студију о западно – империјалној вештачкој изградњи албанске нације). Томе треба додати и класу „паразитских“ народа као Хрвата (Усташа тачније) који не могу постојати без трајног поништавања Срба (што се сваки дан и отворено види, а корен изгледа не разуме довољно него се зачуђено цитирају тек пуке будалаштине суманутог Старчевића) у сталном отимању људи, територија, језика, културе, историје, краљева, а никад ништа нису саградили као држава, јер нису досегли ни ниво организације да би имали свој новац (само крзна куне) у својој давно врло краткој историји (самосталној?).

Ми смо искуствено „Хрватима“ трајни смртни непријатељ, јер су тако споља исконструисани и егзистенцијано условљени и данас западно подржавани – па и Гугл подмеће хрватски језик као први избор (као што засад добише захваљујући југословенском пројекту а посебно брозовским битангама Велику Хрватску спајањем три историјске провинције на мачу, главама и државношћу Србије). При томе они су ван сваке сумње побили зликовачки геноцидом и у многим масакрима некажњено небројено Срба очистивши поклоњене територије од Срба (тако да је Срба остало цца. 3% који трпе непријатељство – више од 300 пријављених случајева годишње, а и српски туристи и њихова имовина често лоше пролазе). При свему у бити, као су иначе они аморфни вишенационални коктел вишевековне периферије КК империје асимиловали су исто тако и велики број Срба, јер су сами ништа – празна љуштура католицизма (као Хрвати а заправо суштином Усташе то се касније појавило), са смислом западног програмираног нацистичког историјског задатка паразитирања на Србима (слично Укронацистима са којима се Руси тек сад сами обрачунавају). Те и данас немају другу до паразитску улогу у историји и сав свој смисао дугују томе, јер нису ништа. Зато „смисао“ стално обнављају новим нацистичким свињаријама према Србима, које међу нама Југоуси лаке руке прихватају, кориговани да гаје „фрагментарну свест“ (пуко интересну комбинаторику скромне самосвести о вредностима која је духовно предалеко од поимања историјског смисла народа) и да су идеолошки расистички против Срба, чиме су дуго тренирани, па преносе и на своје потомство овај погани деформитет.

Југоуси су темељ Прогласа а контуре њихове матрице су провириле из Божовићеве елоквенције:

1) да се очува углед ЕУ поред штетних циљева у Србији на некакав језуитски начин који је још Паскал описао (грубо: да би оправдао госпођи и содомију са пудлом ако је такав интерес);

2) да се очувају Југоуси као корпус отворен, спреман да подржава западну колонизацију Србије;

3) да пружи некакву алтернативу уређености, јасно без поредка који припада колонизатору;

4) да на сваки начин спречава дискурс орјентације историјског смисла народа и развој народне способности обликовања властите историје и да га изложи интриги, или, да га макар надгласа;

5) да гуши свако организовање народњака и њихово појављивање у јавности и институцијама (а што имамо прилику да пратим у Црној Гори, кроз епоху Мила, а сад ЕУ-странака, које овде мора Проглас да замени како су истрошене), тако да никад не досегну снагу преовлађујућег избора.

Једном речју Проглас са својим Југоусима је алтернатива за дан после Лумпена, кад се то одлучи да ино-одлучиоцима са запада треба неко учтивији, можда и деликатнији за уређење Србије, а према њиховом поретку и пре свега потребама које су сад несумњиво „жртвоване земље“.

МИ – Снага Народа

Политички најстарији слој нису народњаци него југоуси, зато су се и појавили лумпени. Југоуси су и били ти који су деценија силом и пропагандом потискивали народњаке и они су тек требали да се политички поново роде из осећања, разума и трагова културе сећања. Док се као реакција на манифестације југоуса у транзицији изродили првенствено лумпени (знаци пропасти државе и народа, које су узроковали југоуси/ДС, а лумпени/СНС јесу последица дегенерације државе и народа који су дубоко инволвирани у деструкцију друштвене структуре и промену свести народа – по лумпенски, људи обесмишљеног погледа на свет, искључиво препуштени нагонима), док су народњаци и током кратког периода Коштунице били слаби и танко присутни. Код људи се пре свега прво пробудио народњачки осећај, али далеко слабији, интелектуално неразвијено манир орјентације историјским смислом народа, него је већина индоктринирано остала заробљеник у југоусташком светоназору који је имао површну конзумерску слику о западном свету забаве и општег психологизујућег замајавања што се иначе и препоручено неговало у Југославији, јер је и дозирано идеално подржавало Брозову оперету и након њега. Уместо интелектуално и духовно о вредностима (што им је иначе Југоуски „општи теоретски материјализам“ забрањивао) које су културне основе стратегија опстанка народа и историјског постојања (историјске свести човека). Југоуси су исто тако чинили и чине битно руководећу мрежу друштвене структуре, саветничку, од којих се део тихо придружио лумпенима, док је део најгорих „прелетача“ увео брлог лумпена у руководеће и извршне позиције поред својих кадрова у друштвене структуре. Тако да поред историјске и транзиционој кризи и катастрофе коју је 2008. узроковао са српске стране ДС, а од 2012. тонемо у колапсу коју продубљује са српске стране СНС, доводећи у неколико задњих година до „убистава система“ општом коруптивном аљкавошћу, треба да се разијају и шире народњаци који јесу једини ослонац стратегији опстанка народа и државе, и историјског постојања. У условима које видимо и данас да их нигде нема у јавности, посебно медијима, чак и кад институционално политички постоје. Нико не спомиње од националних и кабловских медија МИ – Снага народа, ни разне иницијативе, као што СДС и њиховог акционог плана и резолуције о КиМ, док се врте разни аналитичари и невладине организације које подржавају од троје до петоро људи.

Отуда општа перспектива народњака делује неуверљиво, премда је више него јасан општи план ако се жели да се српски народ поново оријентише властитим историјским смислом (Русен) у свету. Да се морају идејно и организацијски развијати, идејно и политички треба да се анулирају Југоуси као историјски еволутивно превазиђена категорија људи, а да се најмање од лумпена 10.000 породица мора већином трајно лустрирати и значајан део позвати на судску одговорност.

МИ – Снага народа отуда има основни задатак да опстане у овим немогућим условима, посебно кад се зна шта нас чека у фаустовској будућности.