(објављено 15. 04. 2024.)

Још један „Утисак недеље“ и научена равнодушност

Каже Срђан Милошевић да је саблажњен ако Немци спонзоришу „геноцидну резолуцију“ против Срба, ако је из политичких а не моралних разлога и у целом том експозеу: да нико више не мисли да су Немци, Хрвати нацисти, а по њему изгледа да Срби свакако јесу. Само изгледа за Србе не важи у његовој имагинацији проток времена него су стално изнова криви, иако наводни српски геноцид јесте једини искључиво политички измишљен, пре свега западно-медијски реализован, па је зато тако жилава ова лаж. Како ти, а бесмислено је рећи наводни Срби – геноцидаши, нису никог заправо затворили у концлогоре (све њих: децу, жене, мушкарце), а онда их натенане слистили, него лешеве, лепим Његошевим језиком јасно речено, потурице деценијама стално довлаче ко зна одакле и сахрањују и надаље у Поточаре пред западним медијима и дипломатама (а омакне се да „сахране“ и по неког живог). При свему СМ обмањује, како данас једва да има Хрвата који није Усташа – што су и задњи избори пригодно показали у АВНОЈ-евској великој Хрватској, а за Немце, не би се закунуо да нису, него да је нацизам само мало до следеће прилике затурен (просто обожавају Укронацисте), јер и њихова денацификација је пре свега била само још један медијални мит који се искључиво као такав односио на Јевреје, иако су побили много више Словена у „Дрангу нах Остен“. Све у свему то су наративи које могу да прихвате искључиво површни људи склони идеализацији бесмислица као дотични Срђан Милошевић који тврди да је у судским пресудама Србима биће утврђена ново у науци некаква „локал-геноцидна“ намера која не подразумева ни сатирање жене и деце и тако даље, док сам СМ више него успешно доказује да и није способан да чита правна документа (на Пешчанику ово показује изједначавајући именичку конститутивност Срба у Уставу из 1974. Хрватске, са оним како је стајало„ делови других“ у Уставу Србије – што је њему како каже практично исто у тумачењу?), а ни са историјом, као што и са савременим стањем се изгледа овај човек не сналази него као и сви историјски пацијенти са Пешчаника лупета као покварени добош, потврђујући недостижну разлику између неког као што је Михајло Ђурић који је и робијао због свог става, а пре свега је имао шта да каже, са хипер-продукованим правницима са Униона, који би очито требало да увек само ћуте и муљају, јер ни за друго нису оспособљени. Уосталом шта рећи за особу која напише за срамни Устав из 1974. занесено: „…a najviše kao pojedinac kojeg privlači magnetizam smelih ideja, za koje, razume se, verujem da imaju progresivan smisao i koje se u tom Ustavu stiču: socijalizam, samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost, federalizam i mnoštvo drugih.” Каква је ово количина трабуњања бесмислица, што је историја недвосмислено потврдила и за највећу будалу. Још, какав бре магнетизам? Еротски, или, адолесцентских „научних“ маштарија, или, нивоа узбуђења рото-романима са киоска за синдикалне лидере, уместо да се малкице и мисли што Пешчаник историјским пацијентима никако не иде за руком, јер су заувек обележени југоусташлуком, који све српско само може да релативизује?

Уз овог Срђана Милошевића необично да се уклопио Протић у „Утиску недеље“ са својим сасвим нетачним закључком о првенству демократије, са којим правда своје не ретко махните ставове, док демократија ни у модерни није конститутивна идеја, него искључиво регулативна, што је још Кант констатовао, док је његов Француз Дерида сматрао онако искључиво постмодернистички забавно да је у неком вечитом „доласку“ (само што не стигне, што би ми Срби кафански рекли), као што је још Аристотел сведено рекао да демократија служи да се оно нешто присутног олоша међу ионако мало грађана са правом гласа (око 7%) Атине подмири. Сам Аристотел је био „метоке“ – без права гласа. Шалу на страну у модерни услов свих услова је концепт народног суверенитета (и то је конститутивна идеја) на чему почивају све до једне институције националне државе и из тога исходи слободни грађанин националне државе. Демократија је ту у служби политичке интеграције друштва, а не да клике самовољно стално намећу захваљујући многим механизмима (од финансија преко медија итд.) које држе у свом власништву ексклузивно своје интересе, доводећи до све отвореније приватизације националних институција државе, а са временом до „аутоматизације“ са „вештачком интелигенцијом“ (која све зна пре нас најбоље о нашим потребама) до искључивања свих осталих људи, њихових интереса, права и слободе, јер кликама више неће требати никакав ни споразум са народом, а не да је на снази народни суверенитет. Уосталом данас медији на западу толико много о свему лажу да им више ни траг истине не може промаћи (а ФАЗ и Шпигл су укинули и коментаре од половине 2022.). Па нико неће ни приметити кад се потпуно аутоматизују у кулминацији западне модерне у хибридном свету (на срећу не и цели свет, него само све мањи запад, а биће и мањи). Уз све постаје сасвим тужно што је Протић још толико патетично везан за Француску која замишља „светски мир“ за време Олимпијаде, док шаље своје легионаре и авионе по свету, а Русима и Белорусима брани знамења на истој Олимпијади. То ипак могу само будале да халуцинирају, толику бахатост. Чак и ту не могу да се сложим са њим да смо ко зна шта научили од Француза иако је његова кућа можда од оних у којој се искључиво говорило на француском, а само стењало на српском у складу са европском модом тих времена, него што Пеђа Марковић искрено констатује, од наших непријатеља Немаца (мутавих).

Међу њима је Бојан Димитријевић једини био и остао Србин, онакви какви смо ми, па му се и ту нашао да запомаже током емисије преко телефона неки југоусташки за вечност малоумни јуноша, због наших не ретких српских мука, поново лажући како су комунисти били без мрље у сарадњи са Немцима, а поготово превиђајући од 1943. партизанску фузију са усташлуком која нам се и дан данас меша у живот са својим не мање него бастардним продуктом југоусташлуком и међу неким Србима. Посебно са непријатељских медија задужених за индукцију малоумности као што је Н1 и Нова С, те и југоносталгичним (са елементима југоусташлука) РТС. Те уз све није проблем да Оља пронађе вредне пажње госте него их не види, јер је она сама плитак поток, што јој је индиректно поручио и Цане Партибрејкерс напуштајући њену емисију неспреман да учествује у „идеалном свету бесмислица“ што је њој једини могући начин да интерпретира свет.

Како се долази до “идеалног света бесмислица”

За почетак: 1) довољно се подсетити Кондилисовог запажања о крају целовитог и синтетичког мишљења и рађања садашње епохе у којој је довољно аналитичко и кобинаторичко мишљење, које буквално одавно сабира бабе и жабе и на пример за резултат добија бесмислицу као што је “родна теорија” и већина лако прихвата успротив самог здравог разума и властитим очима, али и уз много тога другог већ саму 2) ограничену медијску форматизацију садржаја (свега једно за другим на гомилу у медијском времену емитовања метафорично “умирања пре рађања” општег губитка орјентације), али и самим тим не ретко потпуно једну те исту стандардизацију смисила човек=спорт=политика=култура=временска прогноза=рат=…=привреда=смисао – свему је дат исти смисао у низу, а да ли је то тако, да ли може на исти начин да се разме? Заједно исценирајући идеални свет бесмислица.