(објављено 06. 04. 2024.)
Непроцењиво је било за гледање на „нашем“ РТС-у кад највише налик авети Смиља објашњава Пеђи Марковићу одсечно да он није способан да процени ниво Грухоњићеве научне експертизе, а он ућути. Док је већ чисто пијанство кад она зове упорно критичким мишљењем Грухоњићева безобразна усташка фолирања (од расизма, „научно“ позајмљених филмских сижеа до усташког лумпенпролетерског поноса), као и остале пројектоване вандализме (скрнављење српских правосалвних храмова). У свему је још гори ноторни Н1 кад некакву подршку Грухоњићу „из света“ проглашава светским академицима, кад оно Мила Ђукановића дуван-лобисти за ш-језик (ново-монтенегрински језик са уметањем „Ш“ свуда што би требало да да кључну разлику у односу на српски језик). Заправо никад краја похвали безначајном у одвратним издањима. И док ме је цео овај разговор у студију РТС-а подсетио на Сартрову причу „Хотел“ (или тако некако) кад човек са оне стране живота допадне у собу са бившом љубавницом за вечност, која је постала лезбејка и њеном мучном партнерком – прави пакао. По наступу Слободана Орловића у тој емисији ја сам схватио да у НС академској заједници владају бедно провинцијално фалш наративи који су се до мучнине разбахатили – прави пакао. Просто сама гамад вапи да се растера (што је у овоземаљском распону могућности већ са једним зрном здравог разума против пијанства).
Ултимативни аргументи туризма
Узбуњена Н1 заједница је замлатарала са крилцима и брзоплето у одбрану Југославије потегоше да је врх аргумент како ова привлачи туристе, као да смо неки индијански резерват а не држава и тако ови позваше опробане и ту дику Бешлина да нас увери како је добро бити резерват. Док он мени иначе симпатичан ухвати се и за социјалне домете комунистичке Југославије, као да није чуо тек заправо од 2. светског рата за „друштва благостања“ (као што се нипошто није дотакао историјских домета Југославије, што је далеко важније за нашу српску историју и спознају, док је од почетка без Срба Југославија реално немогућ пројекат, премда заноса а не разума, и на крају пропали пројект: „Југославије која се емпиријски доказано сама никад није одбранила“, а имала је чак две прилике; док је самим Србима једино и искључиво узроковала штету и огромне последице које и данас искијавамо). Причаће Бешлин о неким видовима благостања у комунистичкој Југославији, којег није било пре тог рата, али и не само у старој Југославији, већ свуда, да је само погледао слике насеља уз урбане индустријске центре (од Париза па надаље) видео би беду равну само циган-малама (људи су изнајмљивали по шихтама кревет и на смену спавали на истој постељини, па се ширио и ТБЦ, или, романсирано код Пруста, како фини принц од Велса јурца са екипом индустријске раднице, вероватно малолетне, а ове допуњавају буџет, мало је господи досадна понуда из многобројних париских бурдеља; као и да садашњи британски принц ништа непознато није радио на острву код Епштајна, него су критичари необразовани). Тако да је благостање после другог светског рата било општи тренд, али и да је иста Југославија као и многе друге земље отворила границе да сиромашни одлазе и раде другде (гастоси) и тако се решавала социјалног притиска, а не према потребама успешним развојем (да неће опет да потежу аргумент за педесете о развојној сличности Јапана и Југославије? Или колико се кафе пило беше 1938. по глави становника), тако да је у Југославији на крају било речи и о само условном благостању без велике перспективе.
Заправо увесељава туристички аргумент као задња одбрана Југославије у све својој наопакој бесмислености, јер Србија је држава одавно. Југославија је била искључиво не превише сретан на крају само штетан пројекат који је захваљујући комунистима од 1943. и њихове фузије са усташама омогућио посреднички ширење усташлука, који би иначе остао само локални лумпенпролетерски феномен – који и данас по изборним плакатима доцртава вешала за Србе у великој АВНОЈ-евској Хрватској очишћеној од Срба у два злочиначка подухвата ретко виђена по болесно хистеричној крвожедности (превазилазећи и Шпенглерово „весело клање“). Док је посебно опасно кроз управо комунистичко-југословенство претварање усташлука у „прихватљив“ југоусташлук према Србима од кога год долазио, налазећи своје место у свести и самих Срба, а посебно оних који нису способни за трачак самосвести (онако како Пирмин успоставља на основу Хегела везу између свести и самосвест) захваљујући и синдикалном комунистичком образовању која је уважавало и небулозне паралелизме и фузије социјализма и фараонства. Шта је онда за њих да кроз своје синдикално безумно образовање и медије пропагира нескривено југоусташлук под н-оправдања? Ништа. Док нама Србима остаје само веза, док има Југославије, па макар само као туристичке атракције, дотле ће бити и у многим нашим институцијама, као и у многим српским главама мање-више препознато југоусташлука који се у свему противи српској националној држави и њеним правима, интересима и жељама – него ми Срби морамо посебно да и то елаборатима правдамо, а свако други како им и глупачки дуне, па ће Бешлин и слични то да упакују, само он никако да објасни откуд усташлук званично од 1943. заједно са партизанима и како то професионално заборавља да су Срби били конститутивни народ у великој АВНОЈ-евској усташкој Хрватској? Да ли би ова историјска наказа од државе (ништа мање од предходне НДХ-а) била могућа без ове “конститутивне” перверзије са Србима, што се и показало као пука превара кад је Србе без имало пардона усташија претворила на мах у националну мањину и коначно етнички очистили уз америчку помоћ, авионским бомбама зликовачки до краја пожурујући избегличке колоне (међу Хрватима ретко ко није Усташа и то тамо не сме ни да се помисли, ни да се поступи изван усташког оквира, што се сваки дан потврђује, као и на њиховим задњим изборима – увек исто, па ко воли нек изволи). Намећући још југоусташки да се Србин наводно мора са Србином у себи обавезно обрачунати, пази како да не и после свега овог са усташама и југоусташлуком. Код нас отуд људи површне, приучене свести без самосвести упорно олако мешају антинационализам са југоусташлуком, просто увек изнова потврђујући да им смета само српски национализам – српски интерес, култура и понос, проглашавајући их одмах за искључиво тврдокорност (а какав би требало да је пластелин који може свако да обликује по својим жељама и фантазијама). Јасно сами доказујући да су на искључиво југоусташким позицијама, посебно кад умишљају да су космополите, вокисти, гендеристички плаве жабе са жутим туфнама (реално ни на планети нема таквих појава, то су халуцинације људи слабе свести, без самосвести који играју своје игре у непостојећем “светском друштву” – ма колико га западни глобални медији забаве и замајавања симулирали са својим пара-световима). Зато сви ти љубитељи Југославије немају ни један српски аргумент зашто би се величала Југославија, али су јако поносни на свој југоусташлук.
Наопака Антигона
И нама деца гину, како нема реда на земљи, можда би у то пре свега антички аутор трагедија у својој имагинацији преточио све ово наопако што се дешава, проналазећи скривене везе које ми осуђени на материјализам (пуко психологизацију) више не видимо. Ред који захтева и да мртве оставимо на миру као што је Антигона од мужа захтевала и тамо где треба, на гробљуi. Код нас се пак дешава луцпрдно обрнуто, да мртви перверзно узнемиравају живе, јер и нису на гробљу где им је место.
Шапић је потегао изнова старо питање, на које иначе Миша Ђурковић често подсећа, али њега све те паметне пчелице избегавају, него се сад острвише на Шапића јер им дрма кавез безумља који би они свима нама и даље да намећу. Квари ураниловку клану југоусташа-југоносталгичних у Србији, ЕУ опозицији који би да подају колонизацији Србију и Србе и то ни мање непријатељској ЕУ-бирократији и њиховим глобалним газдама – западним капиталбаронима. Као и да нам овако не праве мало штете и то већ 30 година. Узбудили су се што би Шапић да избаци Броза из оног фараонског легла у „Југословенском музеју“ (премда се не зна ко је ту коме пратећи експонат – коме је збирка лика и дела-недела). Свакако да овај фестивал српске бруке треба расформирати, без размишљања, али се не слажем да се Броз негде даље шаље од Орловаче, а тамо да добије малу плочу само као информацију и да одахнемо од њега и његових перверзија, али и дела оних побенавелих Срба којим је посебно данас поново и практично до југоусташлука јер их наводно води на запад – опет се плаћа на различите начине (позиције, грантови, НВО), чију идеологију реално многи нису ни напуштали како је постала битан део њих самих. Шта опет отужно трабуња Н1. и Броз фамилија на Н1. кога се то тиче – време је да заједно ћуте пред бољим и паметнијим, а пре свега чињеницама. А не да нам досађују захтевајући привилегије.
КОлико нам је памети преостало?
Јесте овај народ најурио Коштуницу, а заправо је издао самог себе, слушајући тужну српску елиту, па је сад постало питање колико нам је уопште памети и историје остало (зар да се тешимо да је лоше време сад наводно свима у кући).
Чињенично говорећи (а не хипотетички те ово, те оно, неки хтели, као Бешлин и слични, и још то стављајући у исту раван са реалијама – оно што су неки фактички реализовали), садашњој Србији је преломна 2008. и 2013. Од 2008: 1) Тад је ДС одустао од суверенитета државе Србије успротив Коштуници и ДСС-у потписујући ССП у промењеним околностима (да је признато од дела ЕУ држава независно окупирано КиМ); и 2) да је уништен политички систем кроз непринципијелну коалицију ДС и СПС. А од 2013: Бриселског споразума СНС и СПС и предаје српских институција, инфраструктуре и свега осталог на Северу Косова и Метохије лажној држави коју наводно не признају (па коме то више?). Од тад се потпуно делимо као никад пре као „изгубљен“ народ на три осе (југоусташку, лумпенску и народњачку).
Особина југоусташа – југоносталгичара је да се баве по последицама истрајно дегенерацијом српског народа и државе, док се лумпени препознају по деструкцији друштвене структуре, али и по очигледном пактирању са Западом са несагледиво штетним последицама по уопште опстанак Срба и све то само ради очувања власти двора режима, који ову власт користе само за личну пљачку домаћих ресурса (што они перверзно јавно сматрају нужним и прогресивним? У шта верује део Срба, као што други верује перверзно у југоусташлук).
Ни југоусташама, ни лумпенима није стало ни до српског народног суверенитета (не само концепта, јер тако је записано и у Уставу 2006.), ни последично српске државе и националних институција које потпуно испуњавају задатак, и на крају српског слободног грађанина. Док трећа – народњачка оса је постала превише слаба, јер у предходном периоду није довољно схватала да треба да изгради свој што кохерентнији дискурс ослоњен на националну културу (заокружених погледа на живот и његове праксе – од реафирмације културе сећања као знања о разумевању српског живота кроз праксу оног што се очигледно не мења, до нових питања живота и на њих одговора интелектуално способног друштва), против опште медијалног шунда конзумеризма, било оног свеприсутног западног (тзв „меке моћи“ западне „среће“ – што јесте илузија), или, „информерско-пинковског“ рефлексивног стимулисања нагона за људе обесмишљеног погледа на свет. Као што је народњачка страна пропустила и да изгради остале потребне ресурсе, од безбедности, преко финансија до канала комуникација. Напросто народњачка оса јесте и сама затајила и зато су у неком тренутку у свој очигледности поново преовладале југоусташе. Они који су шок-либералном транзицијом иначе створиле велике масе лумпенпролетера које је пригрлио и политички амортизовао неко време СРС. Да би након (историјске и транзиционе) катастрофе 2008, у основи неуспеха народњака, и ништа мање слома политичког система уз бенволентно штетно владање ДС и отужног СПС који је противно свом програму прешао на ДС страну, довели коначно у датим околностима 2012. да СНС уз помоћ запада ушета на власт. Они су онда уздигли свесно лумпене до данашње елите, са којима су нас 2024. увели очекивано у потпуни колапс (за то је већина СПС-а, СНС-а крив, а не само ексклузивно двор режима као најодговорнији, који се и труди да их све ослободи одговорности, јер у противном би можда почеле лумпенске масе чешће да мисле шта то сами раде у свом наопаком весељу). Те тако док се данас, април 2024, трабуња о београдским изборима, западњаци довршавају уништење Србије на КиМ и све чешће отварају Север Србије – Војводину. Испрва Јерков са неким споменицима Марији Терезији (кад би простаци нешто знали, МТ не би ни МТ подигла споменик ако би била непријатељ, јер се она за своје наслеђе итекако борила, није била блејућа овца ко ове српске Југоусташе из Војводине). Па онда карневал-мајстор са епизодистом Грухоњићем, а ускоро ће треће.
Како год, кад није успело обједињавање народњачке осе у изборима 2023, него је НДСС пришао југоусташкој ЕУ-опозицији у борби за моћ против владајућих лумпена, изгледало је да је потпуни крај Народњачке осе пред нама. Да се није појавио оспоравани Ми, сад МИ – Снага Србије са Несторовићем и Павићем и другима који им приступају, који ако и не успеју, показује се, да има још увек уз сав политички, економски притисак као и културни, а пре свега медијални инжињеринг међу Србима националног потенцијала и жеље за опстанком Срба, како се полако подижу и други покрети као СДС у коме је Слободан Јанковић, још један који се појављивао на ТВ Хепи у Актуелностима, али су га одавно ови на Хепију „заборавили“. Тако да изгледа да још увек има живота на народњачкој оси и кад ова бива потпуно препарирана медијалним заборавом и другим облицима притиска. Који ће у неком датом тренутку изнети кад буде зрело српску националну државу међу Србима, ма шта непријатељи мислили (а Срби се одједном покажу прибраним).
Да ли музеј непостојеће државе, као поставка и покриће, уз фараонов гроб треба да опстане? Свакако да не, ни и једно, ни друго. Прво треба да оде у депо, друго тамо и где му је место, на гробље. Коначно да сабласти престану да посредују југоусташлуку међу интересном конвертитству склоним Србима, који су иначе слабе самосвести. За остале народе, југоусташлук је њихов проблем, могу да буду југоусташе колико год још желе (тешко да би их било без тога), али не требају од нас Срба да очекују било какво разумевање.
_______________________________________________
i Нусбаум, Марта, Крхкост доброте – Случај и етика у грчкој трагедији и философији, ЈП СГ, Београд, 2009.