(објављено 06. 02. 2025.)
Одмах питање: Да ли се друштвено окружење већ толико променило, да би онда избори имали смисла? У супротном, колико је велика претња (са прелазном владом и без ње) да би избори резултирали даљом заробљеношћу институција премда можда под другим личним именима функционера из других странака и у нешто учтивијој форми комуникације са клијентима и јавношћу (без трансформације институција у пост-транзициону улогу и припадајућу самосвесну одговорност од које зависи и њихово стварно постојање, а не фиктивно као што је сад све више случај под садашњим режимом, како је пре свега о томе реч, а онда о ендогеној корупцији и растућој коруптивној аљкавости система који убија по себи разобручен случајношћу и масовно недужне, а „природно“ сматра да због тога не треба ни да застане – Вучевић).
Комформизам елите и откривање бола
Природан и самим тим лагани излазак из постојећег друштвеног и институционалног ванредног стања не постоји. Али зато постоји обавезан чију бол овај пут треба да поднесе елита а не народ. Они треба да се суоче са „храброшћу“ да нема шта друго да их заштити осим онолико колико њихова лично исказана одговорност немајући избора пред неумољивом дужношћу институција, немајући више избора пред судским институцијама (као и полиције, истраге, тужилаштва). Како би српско друштво и само поставши свесно себе коначно ухватило корак са властитим стањем пост-транзиционог друштва и на своју корист, морално стање и перспективу. Тако да ће многи, посебно из елите морати да мењају парадигме мишљења (и бахате навике). Елита је досад радила махом како је хтела не марећи ни за народни суверенитет, још мање за друштвени уговор и да ли институције испуњавају своју друштвену мисију, докле год испуњавају њихове жеље.
При томе се мисли на васколику елиту, а не само на елиту лумпена. Зато и студенти са правом одбијају све натрухе из предходно владајуће елите који се нуде, покушавају да се преко њихових леђа поново попну на власт. Принципијелно, а не декларативно се студенти опиру, јер већина те елите је исто тако користила институције за пре свега своје жеље током свог властодржја, док су лумпени забраздили са потпуном криминализациом транзиционог богаћења и деструкцијом друштвене структуре, у којој више не постоји ни народни суверенитет, ни друштвени уговор (али ни држава, ни цивилизацијска сигурност). Него по елити лумпена народ само кривотвори како каже Чадеж око литијума, или, зановета као Миле, па му бесно председник Вучић каже да му се неће додворавати, као ни било ком у Србији, питајући га бесрамно колика му је била пензија 1975. године (уместо да ћути кад нема шта да каже и да не иде наоколо и толико прича кад није ни позван). Уосталом предходно владајући део елите је 2008. довео сам и до слома политичког система, од кад овај више није ни реално актуелан. Нити му се у укупности може поверити било кој друштвени и државни посао. Те у пуном смислу елита је већински заказала и једино могу да се појаве као тек један од многих у народу. Што је улога из које сваки дан покушавају да изађу разним триковима (укључујући и запажање С. Самарџића да ова елита наводно зна шта је политика а да студенти и сав остали народ то не зна), као и што елита режима покушава упорно да се наметне уместо институција. Уместо да их једино поштено пусте и да истрпе казну онакву какву сад заслужују и ко заслужује, уместо да буде све вероватније већа и за много више њих (јер другачија онда не може да бива).
Они све време покушавају да уплаше народ (могућим грађанским сукобом, сепаратизмом уз помоћ странаца оних у Србији који би свуда да поставе споменике Марији Терезији иако би се и она у гробу преврнула, јер је она своје наслеђе свим силама штитила а Јерков и слични би да га поклањају иако нису никакве царице него наследници југоуса, можда и баш зато). Иако пре свега режим желе да остане исто, уз медијима задојене лумпене. Премда страхујући да ових још више неће прећи на страну студената (како ће све мање бити међу њима оних који ће се свађати са својим ближњим због режима, гледајући и како режим обмањује већ по трећи пут са документима и стварним кривцима и разлозима), јер већини њих нису поткупљивањем усађене умишљене режимске парадигме, још и са претерано берићетним интересима – није режим толико великодушан. Хтео би режим све по старом само да нема ванредног друштвеног и институционалног стања које неће само од себе проћи. Тако да полако показују да су сами некако престали да мисле (још од графичког исказивања средњег прста по улици и школама). Зато ће највероватније потражити још једном излаз у изборима, који овог пута изгледа нису ни могући, а да пре тога институције не почну много више да раде свој посао под стални притиском народа да ураде већ једном нешто за њих (па можда то доведе да баш за изборе ове похапсе челнике са изборних листа режима; а коће га коначно знати и ко се још са ким све договара у нараслом ванинституционалном стању деструисане друштвене структуре у Србији за шта је пре свих сам режим крив, али и добар део укупне елите у општем обездржављењу Срба и Србије).
Под паском целог друштва
Суштина 4. захтева студената је да институције коначно почну да раде свој посао, а последица је да овај пут елиту заболи. Не више само народ да боли. И у суштини Србија је већ сад у предугом друштвеном и институционалном ванредном стању, функционално испрекиданим 24 часовним Циклусом живота у Србији са значајним последицама које се све теже могу проценити. Међутим режим одбија да се институције трансформишу (у пост-транзициони систем где су већ грађани, капитал – који треба да је користан, а не штетан, у парадигми тржишне демократије итд.), а ни институције нису свесне самих себе и поред овако еклатантног случаја системског убиства, ове се нису успеле пренути и урадити оно што треба. Да не говоримо, да код овако тешког случаја масовног убиства система свака иоле стварно институција праве државе било где, би већ у мање од 24 часа похапсила све власнике ангажованих предузећа на раду на железничкој станици у Новом Саду и запленила затечену документацију (присутна средства чувања и обраде података, комуникације итд. и не би имали кад политичари режима да бунцају како су то нечији очеви, сестре, као и да нису итекако убијени и сви ми остали) и тек потом би се радиле све остале истражне радње. Што је све пропуштено. А како је дошло до студентског бојкота и све више народног протеста сви добро знамо, као и да он не може стати док институције не прораде самоучећи се кроз тежи пут отвореног народног протеста и презира оних који одбијају, да би и ми Срби почели да имамо стварну државу.
Од свих јавних личности једино се С. Самарџић упустио у јавну дискусију са својим текстом кад би институције могле да почну да врше своју друштвену мисију, сматрајући не без разлога да у приликама садашњег режима није могуће, него им је потребно обезбедити повољно окружење. Што је теза којој се на први поглед нема шта замерити, само да нема искуства из кога знамо да ни са неком другом изабраном влашћу, или, некаквим видом концентрационе, привремене владе ништа се заправо не мења, како се елита у Србији, а посебно политичка елита показала неспособном да изврши транзициону трансформацију институција и зато се овај моментум не сме изгубити. Месецима је режим под непосусталим оправданим притиском студената, као и институције, које су тако условљене самопреиспитивањем и препознавањем своје мисије и ослобађањем од утицаја режима и обавеза према њему, према старијој (својој сврси и смислу) обавези, дужности према држави (која престаје да буде небитна апстракција), уз још ново, контролну улогу анкетних одбора професора који ако буду урадили чистог срца преузети посао довешће их на чистину због чега је боље сами да пожуре до ње. Како на крају неће само пасти љага на њих ако не испуне своје дужности, него се са правом може очекивати да у следећој итерацији догађаја могу да озбиљно одговарају и испаштају више него од тренутних користи и неподношљиве лакоће слабог морала.