(објављено 26. 11. 2023.)

Кампање, какве досад није било

Било је изборно обећање са Фиатом као привредним чудом ДС за Србију уз инсценацију и музику из „Националне класе“, те Динкићевих 1000 евра за све грађане, као некад и СРС са хлебом од 3 динара, док као СНС нису могли да почну да обећавају све сама светска чуда и приде по неки футуризам. Много је разних обећања било у изборима уз традиционалне исплате појединим скупинама грађана бонуса, давања шећера и зејтина уз две црвене, али још није било нечег као ПроГлас. Скупа „забринутих грађана“ који су за предходних режима ретко или никад били забринути, а тек да би се окупили, што је ипак иновација, док су сад заправо они говорили уместо проглашених ведета ЕУ-опозиције (Коалиције Србије против насиља) који се нису ни чули све до овог викенда 25. 11. 2023. Свакако, ако не рачунамо на гротескни иницијални наступ њих троје из ЕУ-опозиције код Бећковићке, иначе као са бућке прикупљених, или, опет код Бећковићке оног мученика што је узаптио сајт Ћути, а овај заурлао посред Н1 на овог финог младића, али се баш сад код њега пронашла некаква партизански изборна илегалка Рада, па се све због тога заборавило. Како згодно ништа. Са опет друге стране није Бећковићки сметало да направи замку Мици званој Заветница са човеком који је отелотворење кожних болести (ментални свраб до бола – личи ми на моју некадашњу гимназијску професорку из математике која је тражила да свеске умотавамо у новински папир, што јој никад нисам хтео да удовољим), а не да је једнако као и оне три сподобе из ЕУ-опозиције ставила у угодно окружење истомишљеника, али и фини људи као Бећковићка не презају од медијског проституисања, мисле да им се може. Циљ је циљ и за њих, а не и ствар интегритета, па је Мица испала само алава што је прихватила да иде мечки на рупу и да мисли да тамо може да се разговара, па су је одмах сутра по задатку скурпулозни портали Н1 и Нове С са удешеним текстовима развлачили данима све са својим претежно идиотизованим коментаторима. До медијске смрти на Н1. Али то њима није први пут. Такви су они према држави Србији и Србима негујући више него стално југоусташки стил.

Није, да ништа не знам о изборним кампањама и сам сам се са истим бавио, али никад нисам видео овакву кампању у којој се више програми крију, него што о њима сазнајемо. Премда је СНС очито био први који је све супротно урадио од платформе на којој је добио изборе – ДОС-у се то само омакло не разумевајући транзицију, али не желећи похлепно да пропусте добру прилику само за себе и своју клику, додајући српској историјској кризи и кризу транзиције, али СНС је из лумпенпролетерских разлога као што ћемо после сазнати, а не само због обавезе према страном елементу који их је довео на власт, потврђујући посткатастрофичну фазу српске историје и друштва. Јасно је, да данашњи ПроГлас има троструку улогу, да говори уместо ЕУ-опозиције који имају отворено притворне намере према држави и народу па их неко може питати, шта је са Србијом и Србима и онда из које сте ви то халуцинације бaнули? Сигурно је да ме неко као Ђилас, као ни било кога другог, неће разуверити као се неће током наводно и могуће техничке владе бавити дегенерацијом српске државе и народа. Као што се за свог оригинално ДС режима нису показали ни у ком случају као они који нису оперативно деструктивни према друштвеној структури – исти се ни најмање нису обазирали, већ су били бахати и коруптивни на сваком кораку. Многи и данас то крцкају, а биће и за следеће генерације, иако је цена била продубљивање историјске и транзиционе кризе, док нас баш ти нису довели до катастрофе (са стално једином логиком мање српске државе и српског народа као решења иако је то генератор катастрофе, још на ползи западних интереса, и свођење оног што остане од Србије на западни безимени доминион). Ђилас се иначе као министар једино прославио са дословце само причом о клозетима по школама. Па сад нешто исти булазне како ће успоставити нормалност живота? Они? Превише невероватно, још кад се исти нескривено баве дегенерацијом српске државе и народа. Други је разлог људи из ПроГласа да „бочно“ навабе оне који нису пристали на мућкање ЕУ-опозиције са својим не толико скривеним идентитетом, са простодушним слаткоречивим небулозама, па да и ти гласају за ЕУ-опозицију (јер су ови стигли до плафона изборних могућности што се бирача тиче), а наводно причом само ви изађите на ове изборе, али зна се за кога једино има смисла гласати, иако је то тек бесмисао. Трећи је коначно за њих, да номинују управо ову безидејност медиокритета, као врхунац елите на овим просторима. Како они управо ни не требају никакву идеју, јер за њу нису ни способни, а нити је потребна за изабрани колонијални статус Србије. Сасвим је могуће да ти људи буду и солидни стручњаци у својим областима експертизе, забављачи као глумци и режисери, али за идеје и синтезе нису што управо и сами доказују са својим колонијалним опредељењем. Утолико нема разлике између југоусташа – југоносталгичара и лумпена, отуд су за обе клике ови избори само поприште борбе за моћ у којој је све дозвољено, па и ови облици мимикрије и намештања бесмислених тема као самог средишта борбе, иако су стварне прилике референдумске између опстанка и нестанка српске државе и народа. И сва је прилика даљег трајања катастрофе у Србији и након ових избора, како нам досадашња истраживања изборног расположења у Србији показују:

По досадашњим истраживањима мање-више очекивани трендови три осе:

Идеје су нам тешке – закључак

Не треба се заваравати, југоусташија и лумпени не требају никакву идеју, те је њима лако, једни теже колонизацији, други уништењу друштва (друштвене структуре) и све се ту зна, имају јасан „план пута“ и једни и други. То треба само за народњачку осу, а идеје нам искрено тешко падају, па је ова оса раздробљена. Такав нам је и живот у Србији, зато колонизација има перспективу и да будемо безимени западни доминион, без историје, јер шта ће нама сећање, довољни су посебно за уништитеље српског поретка фудбалски стадиони (уосталом масовни спорт као што је фудбал и нема другу сврху него до залуђености сакрализацију иначе баналности идеалних правила капиталистичког система и са тим онда заражавање маса – па на почетку по запису Хелмута Плеснера немачке масе су одбиле као бесмислену моду са Острва да јуре ко будале лопту, а данас је то често и прва вест у Немачкој из дана у дан, као што је некад за 10% скочила продуктивност током целе године кад су освојили светско првенство). Проблем је у нашој у сваком погледу академској заједници да ни након тридесет година није схватила куда иде Србија, па сам ја морао да трошим године да бих препознао ове три осе нашег стања иако је мени философија и сродно искључиво служило читав живот за одмор, али од ових није било велике вајде и тако ће остати до даљњег. Зато их изазивам да понуде боље, док још има времена, уместо да чувају себе у својим јаловим кулама од слоноваче (а политичари кад су већ тако изабрали, једни по стадионима, а други по клозетима, који у Србији никако и да буду генерално употребљиво чисти). Али да не буде да са поругом завршавам овај текст, некада сам још Коштуници (2004.) предлагао да се прави годишња конференција о Србији, са тад неких 5 панела, а он ми поручио да ми немамо људе за то. Касније је он правио савет од 100 људи, а ја одавно био у страначкој немилости, па су ми учесници причали да их он слуша. Али сам ништа не говори. Сад предлажем да се само организује Народни Српски Савет вољних. Да се сами, познајући се међусобно, коме је још до Србије окупе, и људи са знањем и искуством, и варалице, које се увек провлаче, од интелектуалаца до привредника и да мало причају међу собом (нека домаћи привредници овај пут то организују, рачунам на њихов практични дух – коме је још стало, али и схвата своју трајну корист). Како од пословично медиокритетске Академије и тужних српских институција одавно нема ништа. Па српском крмом управља или југоусташка-југоносталгична клика, или, лумпенска руља са својим двором, а и једни и други само до очекиванога олакшања нестанка терета, који не мора бити толико далеко.