(објављено 28. 05. 2024.)
Последњи државник Србије је био Војислав Коштуница
Између „Утиска недеље“ и Марићеве „Ћирилице“, и гостију, осим Милоша Јовановића који је у све то забасао из само њему знаних разлога, сви они сами јесу парадигма колапса по себи. Од Дачићевих бенављења како да буде светац по критеријумима Ватикана, до Радомира из ЗЛФ који није ни „пр-попеглан“ способан, ни образовањем за методолошко мишљење, па ни не разуме поенту Јовановића да не може ни у колапсу искључиво да се бунари. Па да ко излови из „рупе колапса“ нешто налик златној рибици, јер то неће бити они, како за њих и није направљено. Што иначе јесте искључиво наивна понуда ових отпадака тзв. ЕУ – опозиције који излазе на јунске изборе на јавно изражени захтев Хила, који је иначе ову отужну мангупарију поцепао онако исто како их је његова машинерија направила, како ови очито нити су политичка чињеница српског друштва, а још мање су по себи историјска, него искључиво дела присутних страних медија на српском и њихових плаћеничких пропагандних агената, као и нво паразита у условима српског колапса који више од деценије на најгори могући начин продубљује СНС лумпенпролетеријат. Кратко, лумпени са својим искључиво обесмишљеним погледом на свет, а руковођени све отвореније нагонима и то све више зверским, јер само до тога такви какви су могу да добаце, што сви живимо, од насиља, лоповлука, до лажи и деструкције друштвене структуре, и очигледне све присутне естетике беде (игара и за по неког хлеба, а за лумпене златних путира) дерњаве естраде и ритања што зову наивно музиком и спортом колико год било и ово иначе пре свега сувишно ништа забављања и замајавања „до смрти“, још опште неталентовано посртање заглупљивањем, по нашим трговима и парковима – у сваком случају нипошто, нигде духа и интелектуалног у суженој свести лумпенске масе, иначе у глобалној западној епохи ових дана кад човек никад мање није живео духовно. На крају само сајамског – вашарског национализма уместо државне националне политике које нема од кад су Срби одлучили или пристали да им Коштуница не треба. На властиту пропаст у којој сумануто уживају заједно са непријатељем, али само на своју штету.
Нема договора са Западом, само узајамног трпљења
Након УН гласања за обележавање оног „кафанско-медијалног геноцида“ у Сребреници, који је био све друго, пре свега кафанско-медијско трабуњање, по нека разумљива освета огавним потурицама који су пре тога клали Србе и за Божићном трпезом како су се бестидно неометано хвалили, неко ратовање, зликовштина и страних тајних служби, а што су наводно Немци овај пут потегли у УН и то вероватно онај нацистички део немачког света ког изгледа поново има превише у званичним њиховим каналима моћи, који изнова нема везе са Кантом. То што се овој без било какве могуће сумње нацистичкој Немачкој придружила разна западњачка жгадија, нема шта да чуди како су ти и сами у корену нацисти и то ништа мање, већ су и прави извор нацизма као таквог у свету. Посебно Англи. Иначе, свет за нас људе почива искључиво на континуитетуi. Док се историјска свест као сведок овог “светског континуитета” код људи може идеологијама, медијима потиснути, али не и укинути, како за њих на западу, тако и за нас. Па нам је свима заправо колико год се правили заборавним познато о чему је реч. Што су нам западњаци потврдили и са овим гласањем: да ми нисмо уопште свет за њих, него тек и само нацистички ловина (Борељова башта, Куперови двоструки аршини нису ништа друго него тек реда ради прикривен нацизам). И они нас врло успешно лове, а у задњим деценијама и уз значајну српску помоћ.
Тако је туриста Шмит напрасно изашао да упали свећу за српске жртве, а Вучић узвитлао лопатом са немачком амбасадорком на неком градилишту, као да је све ником ништа, док паралелно сам сеири о свом међународном јунаштву вукући и ради још веће спрдње ДБ – певаљку Карлеушу код Марића, а немачки медији су нешто пре тога закукали како је ето он њихову бруку срам га било искористио за стварање антинемачког сентимента у Србији, као да они сами нису довољни сваки пут кад се препусте кукавичком нацизму (који је код њих буквалиста попримио отворен формат, како нису знали да лажу како треба на западу – сад су вештији). Чиме је Вучић по ко зна који пут потврдио да је примарна западњачка инвестиција у Србији, против самих Срба, а на ССП, ПСГ, ЗЛФ и остали са којима се наводно такмичи у овој изборној клоаки српског колапса. Срба који одавно немају право ни на своју стварност, нити да разумеју властиту историју, јер ни сами о томе ништа неодлучују од 1943. (успешне фузије брозовштине и усташлука = корен југоусташлука који до данас истрајава). Осим донекле у врло кратком Коштуницином периоду историје, против ког су заједно деловали и англи и југоусташе свим средствима док се многи Срби нису сналазили, а није да Коштуница није покушао да преговара, али не на штету државе и народа, па су по слому политичког система у Србији 2008. (споја ДС и СПС), западњаци довели сасвим трансформисане радикале на власт – огољени лумпенски СНС да ови докрајче судбину Србије и Срба. Који само на моменте пружају лажни утисак да ће се отргнути западњацима (држећи се Руса и Кинеза онолико колико да их западњаци пребрзо не потроше у њиховом испуњавању договореног задатка) док темељно уништавају српску друштвену структуру, уопште примитивизује остатке српског друштва у испуњавању захтева запада. Вероватно су само због западњака и Бањску епизоду реализовали, јер је требало још више ослабити српску ствар, како су Шиптари пре тога бахато претерали и ушло се у ћорсокак са њиховим дивљањем, па су западњаци тражила корекција на српску штету (зато су ћорава посла питати, шта је у тим диловима КФОР радио и шта НАТО сад признаје поводом Бањске), а ево сад комотно дивљих шиптара и у СЕ и НАТО, где се управо се Бањском све на мах „избрисало“ – како згодни случајеви опште послушности Вучићевог двора режима западњацима који се мало мало изнова понављају, док таблице и сличе глупости смртоносног живота Срба по гетима на КиМ ни не спомиње колико их год страдало од НАТО окупације 1999. Док Србима Вучић нуди као да су само мајмуни Експо 2027. ни мање него још више испразне забаве и замајавања и стадион да његови хулигани арлаучу из ложа.
Циљ западњака је у овим изборима 2024. био да нема више ни трагова народњачке осе, него да се само надмећу лумпени и југоусташе, и да то испадне сва наша могућа стварност – они који су само њихови, који се међу собом искључиво гложу за моћ, а не због политика, док обе стране јесу пре свега свом својом суштином безвредне – једни се дугорочно баве деструкцијом друштвене структуре, а други самом дегенерацијом српске државе и српског народа. Примера, Алексић је ту корисна аномалија међу њима, краткорочна западњачка инвестиција који је послужио да се сасвим угаси НС, као пре тога залутали генерал, да се НС начне и ослаби, а сад се Алексић бори за свој опстанак глуматајући народну опцију међу овим шареним скупом дегенерика државе и народа (уз све весеље је замислити Добрицу као градоначелника Пиносаве, али је непојмљиво Београда, као да је обданиште).
То је ситуација која се јасно потврђује, како ни на једном медију нема места за Несторовића и Павића, јер сви велики медији директно и индиректно раде за искључиво западњачку страну и то ону нацистичку која све најгоре спрема за српску државу и народ. А што нам упорно потврђују као са овим гласањем у УН око Сребреничке перверзије, придруживањем „Косове“ НАТО, док још тек тупаво брбљају домаћи НВО страни паразити као то уствари није ништа, или, у СЕ колико већ сутра, чиме упорно западњаци организују преко југоусташа и лумпена коначну нацификацију Србије.
Криза – Катастрофа – Колапс српског стихија друштва
Наша академска заједница никакве процесе не препознаје у српском друштву и историји. Све је за њих пука термодинамика гасова, фраза, ресавска школа, празно. Уопште не знам шта они уче људе по факултетима осим ширења туђих празних наратива који мало или уопште немају везе са Србима.
Тако им је промакло од кад смо у историјској кризи као народ и зашто, или транзиционој кризи као друштво и да су кризе истовремено завршиле у катастрофи, те да данас боравимо у колапсу. Они би све учесталије екстремно насиље у овом друштву где зло нема чега да се боји препустило психолозима? Заправо краја нема у неразмевању језика, јавности, друштвених процеса, смисла живота, поретка – ништа од тога. Све би само однекуд да препишу, а онда нам ни не треба српски језик, нема шта да чува, ни јавност, нема шта да се обликује. Зато нису ни разумели кад је дошло до слома политичког система, или, тежину праве катастрофе, да нас ЕУ не прихвата као државу (Коштуница указао) – па нам је самим тим пре свега непријатељ, а не пријатељ нашем опстанку и коначно постојању. Да је најмање са политиком ЕУ-прикључења по природи ствари готово, а да се самим тим садржај дотадашње транзиције мора мењати. Много тога су пропустили да разумеју, објасне и самима себи, као да нису интелектуалци. Заправо дубоко је њихово неразумевање, најмање још од 1943. они живе са лажима у идеолошком паразитирању без имало историјске свести. Уопште не разумевајући како се обликује историја. Ни какви се онда процеси у друштвима одвијају. Него се држе површних анегдота самих догађаја. Тако да је код њих све толико површно да нема никаквог значења.
Зато ни не чуди да се САНУ прави потпуно мртвим, ако већ и није, како никако не даје одговор на колико стварности Срби имају право, или, нама други и даље одређују стварност и колико и како? Коначно, на које обликовање властите историје имамо право? За њих је проблем да одговоре и на ургентне појаве у друштву као што су екстремна насиља у Рибникару, Орашју и Дубони, него ћуте као да је искључиво реч о црној хроници међу криминалцима. Или је, то тамо у Америци, или, као да није нигде, како овде нема стварности. Па нам професори средњих школа на то одговарају по медијима, а где ће друго кад нема институција. Једна страна у критици појаве гротескног наратива Фукове микро моћи у школама која је дошла са транзицијом 2000-тих и реформом образовања према западном „прогресивном“ моделу односа у школама (укратко укидања Кантове максиме отприлике „дисциплином до културе“, а не, не сме више да буде било какве дисциплине, посебно од наставника према ученицима него треба да се са пуноглавцима о свему политички договара, спрдња). Друга страна са грамзивим револуционарним убицама и лоповима је 1945. дошао антипоредак који изнова лако избија у друштву, јер управо никад није одговарао нико ни за један злочин од гарде ексклузивних револуционара, као да за вечност имају право на дивљаштво. Па нам је дивљаштво остало дубоко усађено, јер ови још увек могу бити неваспитано поносни на њега како су избегли свакој друштвеној хигијени. Док је јасно да нема ни једног цивилизованог друштва без основне друштвене хигијене, што би требала да ради полиција која код нас већ дуго сама шири нездравље уз још горе тужилаштво и судство, чак ни не разумеју своје значајне друштвене улоге него су тела насилног утеривања послушности елити и корисници прљавштине коју и сами шире. А ко да им коначно објасни?
_______________________________________________________
i Нема намере да се сад бавимо Хегеловим разумевањем историје, него Пирминовом опаском на још Хераклитово запажање да се свет за човека у његовим променама приказује као континуитет, а не као дискретни скуп ствари. Јасно је колико је онда и наша свест историјска, а не било каква неповезана инвентура или скуп фрагмената свести што постмодерна намеће својим разним интервенцијама (као и не мање идеологизми, психологизми … коначно медијализми), а на чему запињу и промашаји аналитичке философије од половине прошлог века, као код Квајна са сцијентификованим натурализмом теорије знања или епистемологије. Stekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, 2022.