(објављено 14. 05. 2024.)

Овако је било и јесте надаље

Какве је историјске изгледе имала Југословенска војска у отаџбини под Дражом Михаиловићем? Реално никакве осим да су се Англосаксонци искрцали на Јадрану, а и тад је питање шта би било. Слобода од Немаца јесте дошла са Русима. Док су се Англосаксонци приклонили Брозу (као и Ватикан) и више него активно учествовали у његовом освајању власти, обликовању историје коју познајемо. Тако ни најмање успутно су непотребно са војног становишта масовно бомбардовали многе српске градове убијајући десетине хиљада Срба, као што су вероватно помогли и са своје стране фузију брозоваца и усташлука одређујући архитектуру 2. Југославије и мало више од тога, чије су геноцидне наказне главешине спровели кроз пацовске канале на крају рата, без имало моралне узнемирености, али и као да уопште није постојало непријатељство, а све како би се тад ради Брозове власти, али и дугорочно кључно ослабио српски словенски и православни фактор (у процесу обликовања историје, оних који се разумеју у историју и владање као Енглези – њима се није омакла ни „племенита“ слабост да одликују ДМ као САД, а ту особину ни они више немају). Зато смо ми Срби добили „историјски“ живот у непосредном полит-културном југоусташлуку 2. Југославије под брозовским фараонским режимом, који упорно и данас претрајава у многим српским главама као специјално антисрпство неког ексклузивног антинационализма који не важи ни случајно за нацисте око нас, а што видимо да се понавља заправо као промишљен образац Запада са наметнутим односом Укронациста и Руса у ЕУ медијском јавном мњењу (друга јавност осим дириговане медијалне колико год била бесмислена, слабо је сама позната, али и једва је могућа, како се одмах персонално кажњава шиканом и отпуштањем – не може тамо на Западу нико да противречи и још да сам за себе, или, тек туђ интерес, приде још отужно булазни као Грухоњић о лепим именима усташких зликоваца и осталим не мање гадостима и да остане на факултету иако је овај једва и професор „по надимку“ отворено исмевајући ионако инвалидни интелектуализам у српској академској заједници, посебно на нашим хуманистичким школама). Као што нам Англи баш упорно досађујући, али и са осталим, а све више само шљамом гњида покушавајући да нам прилепе кафанско – медијални геноцид у УН. Док обичан свет поново очекује слободу од Руса. Свестан да за Србе само зло и у неком тренутку неизоставно бомбе долазе са искључиво Запада, што је поновљено већ неколико пута у историји, заправо само од њих у новијој историји од кад смо се као народ изборили са Блискоисточном претњом. Али и да ни данашња домаћа елита доминантно подељена између југоусташа и владајућих лумпена није низашта, док народњачка оса јесте толико слаба у околностима од 2008. а посебно 2013, да изазива сумњу да може минимум наше егзистенције да сачува, што се иначе преко медијског отвореног насиља упорно програмира: да само могу југоусташе, или, лумпенске штеточине. Први, зато што отворено „из све снаге“, сами сретни, колонијално опслужују западне интересе. Други, потуљено деструкцијом српске друштвене структуре што западном интересу још највише иде на руку, па га одвратног свесрдно западњаци подржавају, док се југоусташе надају да ће добити поново веселници прилику да нас упропаштавају, трчећи изнова нашим непријатељима у кревет, јер и ЕУ се показао искључиво као непријатељ, поготово од 2008. (што једино будале и агенти – покварењаци игноришу, и то свакодневне доказе непријатељства, нудећи се као служавке да их ситне милости њихових газди заводе и тим јадници доказују могућу општу срећу). Премда сад реално само што им се допада педерска Евровизија, која је деградирала на слободно поподне лудака у психијатрији кад лекари оду кући, како је другог, само мање из дана у дан за масе на целом Западу, у његовој опште медијално индукованој дегенерацији, осим ових конзумерских фантазија и екстаза забаве и замајавања. У постмодернистичком попуњавању нарастајуће празнине човека у западним друштвима коју је још велики писац Хандке описао пре скоро више од 50. година у својој упечатљивој књижици (Голманов страх од гола).

Ревизионизам за нови циклус, да ли 8. мај или 9. мај?

Несвакидашње је било неваспитано излажење на гробље Ослободилаца Београда 8. маја западног дипломатског кора на челу са Хилом, а без домаћина. Циркус у коме је амбасадор Укронациста сеирио све са западним дипломатама да је и Нацистичка војна Укрица ослобађала Београд, а не да су били са друге стране и да су не мање у својој нацистичкој махнитости „готски“ вешали децу по дрвећу, везујући их бодљикавом жицом, јер ове данашње Укрице из Кијева јесу искључиво следбеници тих. Док ових других са запада није ни било близу, осим јасно Немаца. Али у општем безумљу наметнутог ревизионизма које је данас у току све гадости су дозвољене и изгледа пожељне – свака срамна наопакост. Тако да је, што одвратнија, већа лаж, то је пожељнија у процесу залуђивања и сламања сваког људског отпора индукцији малоумности, јер се ствара нова потребна нормалност на деградираним основама сваког почетка који не мари за етику и естетику, него само за циљ. Значи није ни мало људска и зато се људска величина забрањује, није „рационално“ (погледати како само бране Израелски бомбашки геноцид, али и путем болести, изгладњивања, мучењем – све то либерали слепо толеришу, док нас истовремено прогањају за „медијски геноцид“ од пре 29. година у подлом покушају да заглупе цео свет) тако да је само човеколико постало субверзивно за њих, него су потребне креатуре. За шта су основе већ постављене са општом гендеристичком идеологијом, чији су топоси управо Евровизија и Прајд. На путу ка хуман+ технохибридном нечовеку новог-новог либерализма. Док је 8. мај у Београду само још један корак даље.

Зато ни не чуди да је и код нас неко нашао у општем програму срозавања да запрети у Политици ових дана пуштајући танки интервју са оном осиљеном и бирократски пакосном госпођом која досадно „бирократски-научно“ толкује, јер само то може у интервју, а све више иначе лично и злурадо галами (видећете сви ви) шта сме да се говори о гендеристичким наказама (које она искључиво по спољњем задатку штити) а остале, друге, маргиналне групе брани искључиво испразним моралисањем, јер сигурно неће својим СНС-овцима тражити да Ромима уступе своје тешко стечене виле, а таман су се отресли изнајмљених гарсоњера. Једина је њој брига да треба наказе да се тетошу у општем гротескном карневалу сабласти запада (јер то је љубав? а није ова општа деструкција живота и друштава коју запад програмира), а она ће да нам суди све чешће ни најмање љубавно, него изгледа скотски, као сасвим измишљени комесарски орган, једино са обновљеним правом инквизиције да ли послушно и задовољавајуће поступамо (како нам већ западни центри намигну у ревизији свега и свачег). У шта се већ сама уживела, у перверзију западног света и његове ревизије па ће бити гадно кад је одвикну неки међу нама, а свакако је ред. Данас, или, колико сутра, јер стављањем ње на прву страну Политике ма колико мало људи то чита постају само оно превише. Прво да уопште постоји таква особа и да се она намеће стално као ауторитет, која сама као по „закону“ одлучује шта је исправно рећи. Друго, да јој упорно не пада на памет да приговори Грухоњићу и сличнима кад против Срба вређају сам наш српски јавни морал, а не мање и разум још разумних људи, а тек неће сама ове појаве судски да прогони, као што је већ многе Србе, који су искључиво теоретски довели у питање лажну гендерску идеологију. Уосталом да нешто зна (а не да је брљиви правник из основне школе), било би јој познато да идеологије као такве јесу искључиво и само замена за истину о којој човек појма нема, и зато свако има право и пожељно је да идеологије макар поперовски стално доводи у питање (а гендеристика сигурно није ни сплет чињеница природе, ни наше људске биологије, а још мање поредак и интерес заједнице као такве). Да се уосталом нико о неистине не може огрешити, чак и кад би постоја суд за истину у нарастајућој људској безумности. Док кад би она нешто знала, тамо где већина није заштићена ни уважена, ни такозване мањине не могу бити – зашто, кад за већину важи да им се може урадити што год се хоће (а код нас зло нема чега да се боји, што видимо сваки дан), како ће онда мањина која нема сама моћ бити заштићена? Ако људи нису заштићени, како да буду групице колико год више не били људи по свом избору, и природни и друштвени део саме заједнице, него ови још комесарским привидом повлашћени, јасно до прве промењиве прилике, а биће их, јер ова повлашћеност по себи је огољено наопакост и за природу, и за заједницу у шта нема сумње – против је природе, као и против заједнице, рушећи везе и орјентације (Пруст је одавно закључио из неког свог разлога, да ће полови сваки за себе завршити на својој страни, а онда неће бити ни човечанства – што ни једној људској заједници не може бити прихватљиво, како она постоји због заједничке стратегије опстанка, а не против ње). Тако да било која „позитивна дискриминација“ не сме нарушавати основне потке поретка, ни добре обичаје. Нема ничег ни преко реда, нити без коначно способности и одговорности, само што се управо то лумпенима из СНС не допада, а не само намноженим НВО заштитницима Ромских интереса, као ни вокистима који би још само по осећањима, а без разума. Разума и какав је свет људи као такав. Па нам сва ова задња размахана ревизија са запада историје, као предуслов тражи уништавање друштава и човека и попуњавање ових са креатурама, да би ново обликовање историје успело, кад већ није наступио њен крај, ма колико да је пропаганда на томе радила, живот се није дао.

Тако је било 8. маја, а 9. опет се није могао видети врх државе на гробљима хероја, него је ношен својим страхом за самодржање освануо на ЕУ забави. Да се по ко зна који пут закуне на верност изасланим ЕУ бирократама, како прошлости више нема, ни човека, што је услов садашњег ревизионизма, него само будућности новог циклуса, док одувек важи, да држава и народ који немају прошлост и нису према њој обавезни, немају ни будућност.

Правници

Са дужном пажњом сам одгледао скуп, који је од почетка остављао подељен утисак, али овај је сигурно био први на коме су еминентни правници, добро познати у нашој јавности говорили о правној природи наше националне и државне драме на Косову и Метохији, иако је тачније целе Србије. Док је ово саветовање тим више важно, јер ни једног пре њега овог профила није било ма колико владала хитња. Како је све важно замрло. Овакав округли сто ни један наш електронски медиј досад није имао интерес да организује, па остаје толико пуно пута поновљено питање чему они служе, јер у јавном интересу ти не раде? Док сви добро знамо да наши новинари посебно са великих електронских медија нису то, него одавно сами безвезни и неморални агенти пропаганде и ништа више у служби скривених интереса од јавности који не дозвољавају овакве разговоре.

Свакако да су сви учесници наступали са различитих идеолошких позиција иако се сви врсно баве правом, али и различите идеологије су код њих избијале, макар у разумевању контекста, посебно што је наше друштво предуго подељено на три осе и што је постало отворено неразумевање међу њима, а посебно од наступања опште катастрофе споја историјске кризе и транзиционе кризе 2008, што је довело до 2013. и Бриселског споразума, коначно колапса 2023. са Охридским споразумом којим је сама држава стављена на коцку и сама будућност српског народа много шире од саме Србије.

Уз нешто отвореније дисонантне тонове Весне Ракић-Водинилић, где она каже (38,30 минут овог скупа): „… Албанци једно време нису могли бити сматрани равноправним грађанима државе таква каква је…“ у ситуирању догађаја заборављајући трајући контекст иреденте, шиптарског терористичког сепаратизма, подржаног све отвореније од врхушки других чланица разлабављене и коначно трајно државно онемогућене федерације (још од Устава из 1974.) са њиховим дивље осамостаљеним апаратима власти. У шта треба убројати и једино у Србији смештене покрајне, а са друге стране нестанка историјских покрајни као што су Далмација и Славонија – ал зар није било историјски логичније да Славонија буде из многих разлога српска покрајна, а већ је довољан хрватски-усташки геноцид над Србима, ако уопште у Хрватској? Коначно, на терену скривања трајућег присилног откупа српских имања на КиМ од Шиптара, разнога насиља до силовања и познатог набијања на флашу Мартиновића итд. Тако да она кривицу за садашњи контекст правног насиља Западног иностранства, заједно са шиптарским који и даље несметано злочиначки користе НАТО трајућу окупацију дела Србије, заправо невероватно као ехо проналази надаље у политици Слободана Милошевића који је то несхватљиво варварство на тренутак прекинуо јасно вративши Албанце у оквире националне мањине, али и као да Западњаци сами нису чули и суштински нису способни за правни поредак, посебно што су шиптарско насиље над Србима по НАТО окупацији 1999. правдали, допуштајући га, правом на освету, док је покојни Митрополит Амфилохије голим рукама из потока извлачио српске лешеве. Милошевић није више допуштао да Албанци буду држава у држави, захваљујући огавној усташкој – југоусташкој потки југословенског брозовског поретка коме ни Весна Ракић-Водинилић ни дан данас сама не може да одоли, јер је њен идеолошки центар (на жалост не само она) у коме само Срби немају национална права и интересе? Док саме ствари фактички историјски стоје другачије, без Срба и њихове државе и историје, Југославија и није била могућа. Остали народи и квазинароди будуће Југославије су били у светској историји елементарно безвредни за њен настанак, тек отпаци империјалних изливања сила на Балкан, а касније искључиво штетни, него је то само брозовски – југоусташки наратив (вероватно и енглески, јер откуд његовима памет за тако нешто, који су само синдикално трабуљали о некој српској буржоазији и томе слично по Дрездену и сличним местима) који је индуковао поприлично малоумности и међу Србима посебно у Хрватској и Београду и вероватно је пријао алавим медиокритетима (како згодно површно слагање са будалаштинама које се волшебно понуђене без морања да се било кад мисли јер и олењује свако промишљање својим наводним ултимативним истинама вечерњих политичких школа, а што је остало као одређујући формат нашим факултетима и јасно медијима). Како год, сви се правници на овом саветању слажу у две ствари: 1) реч је о бесправном са стране српске политике пузајућем признању КиМ као независне државе уз више нескривено препуштање терору преосталих Срба (што НАТО земље отворено спонзоришу) и 2) да Александар Вучић подлеже судској одговорности без најмање сумње пред иоле српским судством због велеиздаје.

Правници и историчари

Оно што није могло на овом саветовању да се говори, јер није био тако конципиран, јесте питање да ли правници могу све да кажу и пресуде у овом случају Вучићу иако далеко да је он једини у свему овом, него је питање колико год правници замишљали да су у праву, да ли су стварно? Јер колико обликовање историје и реалне могућности обликовања историје суштински и одређује право као такво, јер нипошто ови нису Божији закони уписани у камену, а посебно међународно право које историјски моћни и зналци савијају према својим плановима. Значи одлучујуће је колико је држава самостална у стварању своје историје па могу да се држе својих закона и коначно Устава – буду уређена држава. Колико пак уопште разуме историјске реалије. Као, да ли сами, или, у свему деле своје одлуке са другима? Да ли толико, или више други што су они део историјског догађаја, а приде боље разумеју историју као такву (а ми Срби не?). Што је све био случај у стварању друге Југославије, јер ова прва и није имала своју елиту (своју друштвену структуру), а за другу је јасно да брозовци сами не би завладали уз све масовне репресалије, да није било фузије са усташлуком, да нису формално комунисти, а Совјети долазе, коначно и пре свега да Англосаксонци нису све замислили и додатно ослабили Србе бомбама и политичким намештаљкама уграђујући у темеље 2. Југославије југоусташлук, а не само просто слабост Србије са две покрајне (по слогану слаба Србија, јака Југославија, а тек ње нема и нема никог да је брани што је историја недвосмислено потврдила). Без тога, била би то онда нека сасвим друга историја у којој једино сигурно не би наступио прекид са Инфобиром и јавно поред тајног прикључења Западу. Зато је све то касније тако лако као кула од карата срушено, јер ничег заправо реалног није ни било, и то је урушена на искључиво штету Срба који су сатрвени, а проћердан је читав наш век, као што Срби остају под непријатељском паском Англа, толико да се чак умоболнички брани сазнање какви су резултати пописа у Црној Гори и то је претња – колико нас је југоусташлук разградио (док креатори знајући резултат страхују што није више, па њихове лутке на концу по Црној Гори лудују са подршком геноцидној резолуцији, не би ли насиљем и свршеним чиновима додатно пасивизирали Србе у њиховој борби за опстанак). Док је наш проблем и што имамо толико лажних академских историчара који не разумеју историју а са њом се службено баве па као разне Дубравке Стојавновић, Бешлини пишу неодрживе и празне приче о брозовској епохи као историји (а нема се ни предмет те историје, кога се тиче, осим фантома). Па се нема никаквог увида у савременост, ни у могућности историјских реалности у перспективним сценаријима обликовања историје, него наша јавност поново као гуска у магли кљуца упразно све са нашом академском заједницом низашта. Па бане председник Си на ужас домаћих југоусташа и њихова сразмерно малограђанска очекивања од света.

Значи, правно, АВ и не само он јесте извршио велеиздају, већ са Бриселским споразумом, али и угрозио Србију и народ на КиМ са повлачењем српских институција у својој игри (допуштајући на крају ни мало случајно да их лове ко зечеве и последично осиљени Шиптари пуцају и на српску децу кад им се ћефне) као што његови лумпени темељно деструишу друштвену структуру и по томе неумитно гурају у пропаст државу, а народ у беспоредак и нестанак, али историјски није још увек све разрешено са њим, јер не познајемо елементе савременог обликовања историје. Оно једино сигурно је да га Запад није преварио, далеко од тога, да Бањска нема везе са Србима, али није сигурно да ли све што деструктивно чини само чини због одвратно незаситих интереса и стабилности двора свог режима, или, и макар делом због мистерија обликовања садашње српске историје, јер о томе ништа не знамо што би требало знати, како је академска заједница савим инвалидна и то не само историјска, него друштвена и многе друге како су навикли да живе у привидима и пуко књишком преузимању туђих канона, још површно не разумевајући згуснуте темеље тога, јер их и не познају, не може се то упознати на ретким студијским путовањима, него само животом, па се исти врте у круг, сами себи изазивајући несвестицу, јер то су ипак пре свега само књиге а не живот. То је онај ултимативни доказ а булазнећи, свих боја југоусташа са којим по њима нема разговора: сви се селе одавде на Запад, а не на Исток; а у питању је опстанак Србије и само постојање ко разуме, а не занимљивости или лажи туристичких аранжмана за запад и њихових књига, ко још чита било шта озбиљног садржаја (а таквих нигде нема више од неколико процената), па да због тога позовемо НАТО да нас сатре? Онда добродошли на Н1 и Нову С.

Сакрална убиства Србије

Више пута је у историји покушано истребљење читавих народа, а у савременој недостижно коло воде Западњаци у томе уз придружене Усташе (сад већ Велике Хрватске), при чему исти ти себе највише виде као баш цивилизоване људе (они који доносе сигурност). Тако да баш они не маре за масе побијене у ратовима (све је то колатерала) нити се у ратовима води превише рачуна о самим патњама појединац, никад није. Нити коначно одлучује сатирање ни на погођене народе, њихову животну решеност. То пре сламају сакрална убиства народа. За нас је то убиство Драже Михаиловића и то што му се зверски не зна гроб, док су Англи пацовским каналима изводили звери без проблема. Од других непријатељских то је садашње убиство деце у Гораждевцу за НАТО окупације коме се шиптарски зликовци јасно не знају, а унутрашње погибија младих и деце у Рибникару, Малом Орашју и Дубони због настанка унутрашњег непоретка лумпена. Довољно је отићи до БГ-Х2О и видети ова лица и схватити метафорично као да се без имало маште стигло на „Планету мајмуна“. У зацарелом непоретку од врха до дна где нипошто не треба да нас радују ни они који испужу сами из ове радикалске канализације. Нико од њих ко је тамо био (а ја сам лично 2004. још веровао да су то људи док сам инсистирао да буду укључени у поделу власти а не да остану парије, па су и ушли по локалима у Србији са нама по први пут од 2000-тих). Као са друге поредак ће се понов видети, кад млади почну поново старијима да устају у јавном превозу. Значи ништа драматично, него кад поредак постане поново обична ствар.

Овде треба додати за неверне Томе око избора, не треба живети у страху да ће Несторовић издати, него је важно да је народњачка оса жива и да узнемирава страшила са ове друге две.