подељене у различите трансформативне фазе последњих 26. година

(објављено 14. 02. 2026.)

Пролог

Срби су природни и историјски „просторни фактор“ Балкана, а Вучић је пристао у његовом договору са Западом да будемо додатно ослабљени и то је задатак који га је довео на власт и до дан данас га задржава. Овај његов „Фаустовски уговор“ остао је мизерна работа, чије последице доводе у питање опстанак српске државе и народа. Зато ако ко има дилему зашто сами студенти морају бити јаче национално орјентисани, то је зато што је не мање сам опстанак у питању, а не искључиво због разних појава све већег урушавања целокупне српске друштвене структуре које су акумулиране у последњих 26. година, са све горим исходима. Премда се пре тог замишљало, 2000-тих да се извршила трансформација, масовним народним покретањима из катастрофалне националне кризе, а показало се да смо се само нашли у још новим кризама и не мање очито катастрофама чија резултанта је још веће слабљење Срба као народа (у колапсу), све дубљих и унутарњих слабости могућности од интелектуалних, моралних до демографских, коначно и трајним слабљењем самог српског менталитета. Из чега су се студенти пренули и народ као на догађају несумљиво озареног трансформационог масовног народног покретања у Крагујевцу, Београду, Ваљеву (уз невероватно одвратно животињско иживљавање режима) и скоро свим градовима у Србији. Те ми само данас чекамо нову трансформацију ма колико сам интерегнум морао да потраје, јер режим је створио свој лумпеншки „први сталеж“ и дубоко је ушанчен у упропашћеној друштвеној структури и све је до непријатно гротескне карикатуралности, док даље извршава западни задатак слабљења Срба друштвеним разарањем а не само као лагано издајом – док тамо још увек већински доминирају центри моћи за које ми Срби никад нисмо довољно слаби не само из геостратешких резона, него посебно у ЕУ из „осветничких“ апетита (зар нас Вимерово писмо није упозорило да по Западним пројектантима Србија не сме да се никако развија, зар Шокенхоф није захтевао „промену свести“ зарад културног урушавања). Уосталом шта рећи кад они из ЕУ „дивљачки“ легализују окупацију КиМ укидајући бирократски, а суштински нацисоидно 2.0 и саме Србе на КиМ, како им је Вучићев српски режим већ предао српске институције, а исти Вучићев режим болеснички „дрема“ у својој медијској канализацији док се Срби проглашавају за странце или се упућују у нацистички бирократску комору нестанка. Док ЕУ/Немачка држи „самозванца“ Шмита кога исти Вучићев режим званично прима дајући му легитимитет; форсирају у ЕУ пројекат рударења у Србији, што режим криминално подржава све заједно са бескорисном Владом по опстанак и ближе срамном Уставним судом, пакујући заједно крње и бесправне одлуке, посебно око литијума и још причају митове о европским вредностима из „баште“ (која иначе вене), а шта ће бити после трансформације у Србији, то остаје неизбежно неизвесно. Како нам то и искуство показује.

Зашто и како медији и аналитичари нису у праву

Мрена која их заслепљује је свођење „студентског пројекта“ на обичну политичку трзавицу између опозиције и режима, што студентски пројекат није него припада трансформационим фазама масовног покретања народа, која прави прекиде са до тад владајућом парадигмом и режимом који је заступа како најпростије не завршава посао. Уосталом, посебно у нашим приликама у којима живимо од 2008. од кад је политички систем у потпуности сломљен и од тад је могуће говорити о западној колонизацији Србије. Као што без тога ни СНС никад не би могао да дође на власт, да изврши тако дубоку негативну трансформацију друштва (јасно са потпуно лажном презентацијом својих намера – ко се још сећа Вучићеве „беле књиге“, платних разреда док присуствујемо невероватном богађењу лумпеншког првог сталежа који не преза ни од огољеног криминала уз апсолутно лажни до тек огавни морализам, посебно национални, где је јасан вектор који му је задат управо искључиво супротно, да нас ослаби на простору Балкана). Иначе опозиција је познато потпуно безначајан пример политичких партикуларизама, тачније инфериорна супа некадашњег ДС, ГС, Г17, преосталих распршених интересних групица, које су сваки смисао изгубиле до 2012. и нису ништа друго до маркетиншки преименовани ентитети партократских интереса са просто није вредно помена, међусобно малим разликама – отуд и у сталном ривалству, парадигме која је историјски и транзиционо крахирала 2008. Коначно 2012. је изгубила сваки смисао и за Запад који их је одржавао. Зато је и Запад 2012, увео СНС који се показао као вернији слуга (и то није ни скривено, јер ко је коме пре времена честитао, био на инаугурацији, душебрижници, Бриселски, потом Ф_Н споразум, Бањска, западни саветници за упропаштавање у свим могућим облицима, Норвежани у ЕПС-у и ЦИА сарадници у министарству енергетике, и све је под конац), али без намере да изврши самоубиство кад претраје и претера у штеточинству, па и господари пожели такве да промени, како би чували своју доминацију и остваривали своје циљеве, међутим судећи по М. Косовој још им требају. Те је комично што део медија и многобројних аналитичара очекују да ови сад учине самоубиство пред свима нама, из пробуђене „савести“ а у интересу изнова наводних ЕУ интеграција по трећи пут и то у корист тек интелектуално, културно и морално инфериорних ликова из свих тих ЕУ-странчица? Шта због Радомира, Алексића, Ђиласа, Тепићке, тек ради нове пародије, зар нам као народу није била довољна ова подметнута преко Томе Николића (неко стварно зна како се праве заплети) црна пародија са Вучићем и његовим брлогом, да би сад преко студената ови дошли на власт? Па то ни сами студенти не желе, што је можда срж конфротације између ЕУ бирократије и студената, које у својим белешкама због тога изгледа ЕУ оцрњује да је шовинистички покрет, јер показује амбицију да изгради стратегију борбе за опстанак и постојање саме српске државе и народа, а овима то изгледа најмање одговара. Заправо нипошто, какве су они искуствено и доказано кроз деценије правили изборе против српског народа и државе. Што им је и једини континуитет са којим смо се упознали, а не европске вредности, шта год биле, а оно што се каже ако коза лаже, не лаже рог, после Епштајнових фајлова јасно је да нема граница у покварености, похотности и похлепности у њиховој елити, од политике, племства, забављача, науке и културе, јер да није тако не би уопште ни било Епштајнове приче. Може се само претпоставити да тако нељудски разобручена гомила, какве они све сулуде планове могу заједно да праве, али не и замислити, јер то Епштајново острво није био никакав провинцијски кантри клуб са лошим навикама, него једно од средишта стварне западне елите која је у много шта у свету умешана (и очито погано) и зато јесу били дуго моћна и свакако недодирљива западна службена тајна, док се под теретом своје природе, све већих свињарија, није самоурушила, што и потврђује кризни менаџмет западних власти који су без намере да се по том питању разрачунавају, него суштински заташкавају, како је то очито битан део живота њихових елита јуче, данас и сутра, и пројеката које Запад реализују, а не ексцес, него њихово право из статуса у њиховом свету који је тако формиран (значи либерална олигархија – не либерална демократија, како каже Е. Тод, али тако изгледа свет који се препусти лаицизму и само људској савести, а нема ничег кварљивијег, те из тога изникне либерализам); увек ме забављају британске тв-серије колико су у њима батлери сретни док служе господаре.

Током Вучићеве владавине нисмо се сусрели само са питањима даље западне колонизације Србије (што у многим елементима ограничава развој Србије, а у нашем случају, од 2008. да нас у суштини и не признају као државу уз пристанак ДС), него пре свега са несумљивом издајом која траје посебно од СНС и још отворенијим програмом слабљења Србије и Срба. У тако широком дијапазону који потреса целокупну друштвену структуру у свим њеним сегментима и разграђује је, чије су последице и довеле до 2024. која је постала катализатор и увела нас је у бифуркације да је време да се мења сама владајућа парадигма, а не тек режим зарад самог националног опстанка. Тако, колико је „случајна“ издаја у више чинова исто толико је „случајно“ слабљење Срба и Србије. Зато је толико различитим људима од утицаја и са медија сметао говор Мила Ломпара за Видовдан, јер многима из различитих побуда одговара слабљење, и нипошто покушај да се томе стане на пут. Укључујући и оне који виде колонизацију, али одбијају да препознају континуитет очигледно сасвим свесног слабљења Срба и Србије под Вучићевим режимом (па кад се и он извиче на Власт као очите дрипце). А то питање колико су странци утицали на студенте да покрену блокаду, они свакако нису рачунали на Крагујевац, на саму трансформацију, нити на Ломпаров говор, што и ЕУ потврђује у својим документима када почиње да халуцинира студентски шовинизам. Не, ако су странци нешто хтели, они су пре свега хтели меког зеку, скоро па плишаног, инфантилно заиграног, ког ће да увијају како хоће према својим потребама, али су се сусрели са пробуђеним српским менталитетом који је за сасвим нешто друго, као и са крајем либерално – конзумерске атомизације маса, што могу да разумеју, али и свакако нису са тиме сретни што у Србији овај контролни програм може толико да затаји, а прво очигледно се не разуме, што се покренуло кроз интеракције људи различитих генерација, сам менталитет Срба који између многих мана вреднују племенитост, величину и радост, како би казао Кустурица отменост, а он се упознао кроз свет са разним културама и менталитетима.

Друштво које не уме да води рачуна о себи, зато што допушта дегенерацију народа и државе

Уопште ми није јасно како се патриотизам искључиво своди на родољубље, на љубав, када је реч о стратегијама борбе за опстанак и постојање српског народа и државе, а онда и свих оних који са нама живе, свакако у јасној историјској перспективи и минулог рада свих ових за сам опстанак и постојање. Само „фрагментарна свест“, махом идеолошки задојених, не ретко слабе стварне културе ма шта о себи мислили да једини знају истину, може да дозволи себи да изгубе „историјску орјентацију“ и да бирају некакве ексклузивне тренутке или појмове од кад и са чиме рачуна и до кад „фрагментарно“ на то рачунају (па чак и само идеолошки могућне стварности, а не да је још од Аристотела стварност нужност, наспрам екстензивно лево – либералних могућих халуцинација који укидају у свом ходу и саму људску природу са конструктивним нарацијама о роду пуке контигенције – не нужних стварности „могућности“). Оно што држи српску државу коначно у историји (временском хоризонту борбе за опстанак и постојање) јесте пре свих, само сам српски народ (са својим постигнућима, које не треба поистовећивати са могућностима), што и Устав из 2006. коначно недвосмислено каже оно што је сама проста чињеница. Ма колико неки не волели чињенице. Него граде конструкте „фрагментарне свести“ могућности, тамо где је српски национализам једина историјска чињеница, континуитет живог стварања стратегија опстанка и постојања српског народа и његове државе (у свим доменима, културе, васпитања, науке до политике, дуж целе друштвене структуре која није захваћена деструкцијом, посебно дугом дегенерацијом самог народа и државе). Зато и чуди што се суштински, рационални део национализма превиђа и све се своди на осећања уместо да се примера разговара о термину „методолошки национализам“ који у самом данашњем свету игра централну улогу у друштвима, као и у међународним односима централну улогу. Па јесте неоспорива нужност стварности. То је за оне који су волели да се позивају како као народ, посебно ондашња наша елита, ми нисмо схватили шта је „пад Берлинског зида“, ово јесте данашњи Берлински зид који они не схватају. Питање је колико су заправо и онај, пошто припадају комуно-југоусташкој парадигми прошле владајуће парадигме комунистичког првог сталежа у Југославији, или, како је Милован Ђилас могао да разуме ондашњи први сталеж, као „трећу класу“, која није ништа статусно по правима заостајала за било којим другим првим сталежом историјски и било где географски, као што се од тога ништа не разликује статусно садашњи лумпешки први сталеж СНС брлога иако је карикатурално без било каквог права по вредностима да присваја за себе „друштвене дивиденде“, па га они и отимају криминалом, обманом и само простачком поквареношћу, искључиво деструишући друштвену структуру ан мас, упадајући у све веће насиље, што им једино остаје јер се покренула народна трансформација и њихова је парадигма по себи већ прошлост. Зато ни историјски ни за присутне ЕУ-опозиционе странке нема у будућности места, јер и оне по себи припадају прошлој парадигми.

Ми стојимо пред „изборима“ који више немају ништа са светим ратом „либералне демократије“ Запада, који се не само у свету урушио, него и код њих, јер је доказано деценијама увелико сам мање животно продуктиван и они су на Западу у деклинацији и морају да прођу кроз еволуцију. Доста њихових аутора о томе пишу и говоре, док криза расте, а Америка предузима самосталне кораке и у односу на Запад (без дилеме насилне у широкој лепези). Победнички ход либералне демократије после Хладног рата је нужношћу стигао до свог краја. Сад је завршен идеолошки пројекат стар 5. векова како каже П. Пилкингтонⁱ везујући га за Локову књигу „Две расправе о влади“ које је Лок објавио под псеудонимом, а чија је теза урушавање хијерархија, усмерене пре свега историјски на ондашњу Енглеску. У том погледу он у целости и комунизам сагледава као случај радикалног либерализма (ту наше „југоусташе“ проналазе своју „природну“ везу са либерализмом уопште) са добрим објашњењем, док се не би сложио да је нацизам негација него је случај екстремног либерализма са тезом тоталног рушења људског поретка. Као што и џендер-идеологија припада овој лепези али са циљем урушавања хијерархија природе (није више довољно само изговарати самоиспуњавајућа пророчанства, наше људске речи немају ту Божију моћ). А томе је дошао крај и по пукој природи конкурентности у чему су традиционална друштва однела коначно превагу (што је још Монтење тврдио да је „свет онакав какав јесте“ пре целе ове авантуре, која се само кладила на како би Тургот рекао, на прогрес или катастрофу, док има и треће, добар живот традиције – коначно историјског искуства сваког народа за себе, шта је за њих добро за живот у свету, изван коначно и Хегеловог разумевања историје, кад је све згурао у протестантизам и Немце, а видесмо нацизам). Утолико је бесмислен политички плурализам који нема везе са стратегијама опстанка и постојања народа и државе и јесте тад само празни скуп. Скривалица за „фрагментарну свест“ која не може да се одрекне срамних грехова својих комуно – југоусташких предака, него желе лажну стварност за све нас и данас. Зато и нас Србе стално своде на лажне грехове наших предака, да би своје мизерне оправдали (живети на гробљу бивших Срба – или место где друга Србија заснива живот, огољена некрофилија, зато им је тако важно да нам сервирају кафанско-медијски геноцид у Сребреници, канибалистичке виршле од албанских лешева из хладњаче које једе Београд – Гимпел луда на начин мање талентованих). Утолико је и једино перверзна медијска јавност у којој се ништа не може изрећи животно до краја, између медијских канализација СНС брлога лумпена и југоусташлука Н1 кластера (који нас удави са примитивним конзумерским атомизмом Запада). Куста је са уметничком интуицијом одавно видео „подземље“, а оно је данас искључиво канализација. Те никако да као народ коначно изађемо стварно на површину.

Народна трансформација

Увек се све сводило у друштву задњих више од 36. година на масовна народна покретања када је препеознато да нам је угрожен опстанак и постојање, те да мора да се мења парадигма. Што не значи да је после све било идеално, напротив. Још ни једном, али смо опстали.

Слободан Милошевић је исто тако дошао на власт на народном таласу, али после 1999, већ је 2000, отишао. Чак би се могло рећи за њега да је урадио у то време што је могао, јер ми нисмо могли много да бирамо, него би већ тад завршили у Београдском пашалуку, са могуће у Земуну Кроатонацистима, у либерализованом друштву, примитивним конзумерским атомизмом (као огољени западњачки доминион ниских животних вредности, довољно је погледати у правцу КиМ на Србе у нацификованај бирократској комори ЕУ, да ли су они добили било шта више, или, заправо само много мање – до нацистичког третмана ниже расе која по вољи може да се убија, јасно уз упаковано избрисана сва људска и национална права, а рођени су у Србији, коју је Запад укинуо, у по нечему заједно са Тадићевим ДС, Вучићевим СНС и Дачићевим СПС).

2000-те на народном таласу су дошли Коштуница и Ђинђић, затим Дачић и Тадић. Ђинђић је са шок либералном транзицијом отпустио 500.000 људи, угасио СДК и банке са Динкићем, тако да је од сиротиње која је изгубила сваку наду направио лумпенпролетеријат (тад није могло да се живи од пропагандне поделе као нечег „нормалног“, транзиционих профитерских добитника из редова блиских гомили из ДОС-а и огромне масе губитника која је изгубила сваку орјентацију и право на људскост у новом провизоријуму од поретка) на које је популистички зајахао СРС (3. динара хлеб 2004.), а затим СНС као избор Запада 2012. који је имао довољно простора и времена да баш од лумпена (људи потпуно обесмишљеног погледа на свет, уосталом једини који безусловно могу Вучића прихватити за вођу) направи свој први сталеж. Све се за масе током ДОС-а сводило на кредите за белу технику да људи обнове своја пропала домаћинства током 10. година Западних санкција (а са чиме је само ојачао увознички лоби шпекуланата који нас и данас гуше, фамилије које су за 3. дм куповале шећеране и данас трају) и масовни западњачки маркетинг у коме нам је Ђелић објашњавао како ће нам ускоро бити боље (њему јесте кашика упала у мед и то за казан). У та времена једино је Коштуница урадио што је могао, посебно са Уставом из 2006. који је још увек брана многим штеточинама поред Запада који нас је претварао у колонију уз добрану помоћ, посебно из ДС, Г17. За то је време Тадић био салонска штеточина (који се буди уз Северину и продаје пароле како се једном живи, ма зар је могуће), коме ни данас није јасно шта је лоше урадио и зашто је све више људи желело да му виде леђа (па чак и Пешићка типично за њу бесмислено успева да умисли и Шарла де Гола од уличних штеточина које су завладале 2012, без спомињања оних неких слика из резиденције у Мексику, шта да се ради), али и Запад који је већ доста дубоко колонијално продро у већину сегмената друштвене структуре, посебно од 2008. (и продао причу Тадићу о систему две странке у Србији, где ће он обе са својим првим сталежом да контролише, па је подигао СНС, и уместо да СРС пребези у парламенту остану без мандата ето њих комотно у СНС, док су под Вучићем лумпени постали први сталеж, ништа овај Тадићу није оставио, него је чепуље надиграо).

Тако да је 2012. на народном таласу, али сад и по жељама Запада дошао Николић, где су на Западу рачунали на Вучића да им испуни жеље око КиМ и да изда што Тадић није смео (толико је био политички писмен), али и са задатком на коме су му свесрдно помогли и сад чине, да трајно ослаби Србе и Србију, са чиме је евидентно претерао са абнормалним стањем у друштву 2023, а затим потпуном разбахаћеном неспособношћу примитиваца у друштвеној структури 2024. чија сврха није само да нас слаби, него да нас сатре, јер једино су за то способни. Зато се и подигао нови народни трансформативни талас са жељом да промени парадигму, како су са овима никад више угрожене стратегије опстанка и постојања српског народа и наше државе.

Вучићу је као добром технологу власти јасно да се према њему ваља народна трансформација и зато је њему стало да одржи ЕУ-опозицију и носећи наратив о ЕУ, да скрене трансформацију у обичне изборе са ЕУ темом и више учесника уместо промене парадигме у којој је он прошлост. Овако ће он уз малу помоћ ЕУ и такве изборе добити уз потпуну контролу апарата и медија (неће још дуго Н1 кластер ма шта они трговали на све стране, када их је Запад одавно заправо продао за стварну лову и интересе веће од њихове вредности, а сигурно је одавно неки још од многих медија само њихов у Србији). Што свима са његове стране одговара, свакако и ЕУ. За њега је опасност да ЕУ-странчице нестану и да у свој потпуности преовлада трансформација парадигме.

Док, да би овог пута трансформација била успешнија (а она долази) потребно је сломити кључ модела да 30% у Србији људи може да живи, а да 70% остаје у прекаријату који је на снази од 2000-те. Те додатно због потпуне неспособности и неморалности лумпеншког првог сталежа, кандидати студената морају бити интелектуално, културно и стручно способни сви до једног да би уопште могли да разумеју и делују у ситуацији у којој се налазимо и да су морално без мрље у својим досадашњим животима. Ваљда може да се нађе још 250. Срба са овим особинама?

__________________________________________________________________________________

i Pilkington, Philip, The Collapse of Global Liberalism, Polity Press, 2025.