Миле Милошевић Блог

о политици у Србији и сродном

(објављено 19. 05. 2023.)

Колико год режим покушавао да настали масовни бунт грађана коме су катализатор несхватљиви масакри у школи и на улицама у провинцији решава безбедносним мерама и „психијатријом“, то не успева, јер је реч о дубинском проблему друштвене сигурности и културе у Србијиi. Тако су га и непогрешиво индентификовали сами грађани, јер то јесте данас суштински проблем. Док велики бунт грађана, засад само преко медија и из прикрајка, део еу-опозиције жели да артикулише за пре свега своје потребе: рејтинга и политичких циљева. При чему је њихов политички циљ уперен против сигурности и културе у Србији као такве. Будући да су и они прихватили да Држава Србија није одговорна за сигурност Срба на КиМ, па самим тим ни да држава не врши основну функцију сигурности по себи (Г2) Срба уопште, јасно било где и било кад (све до једне су прихватиле уз разне „гримасе“ Француско – Немачки план не марећи за његове сигурносне и културне последице по Србе у целини и одбиле да потпишу захтев стварних српских странака да се о томе расправља у Скупштини Србије, па су показеле и колико су „демократе“, али и разоткрили колико је њихово ћутање суштинско кад је реч о српском друштву и држави). Још су некритичке присталице све до једнога „канцеловања културе“, тзв „вокизације“ западњачком медијализацијом пара-световима српске културе живота уз постојећу транзициону економизацију и политику, јер им то даје неке шансе код страних центара моћи, а не што у било шта верују.

Уз то је дошло у овом месецу и до економског потреса и опште конфротације српских сељака због дуготрајног уништавањем домаће пољопривреде кроз економску транзицију и превласти увозног лобија (а преко њега ЕУ) и домаће – страног индустријског прерађивачког комплекса. Како је то тек део смишљеног и обавезног ширег плана, у коме је примера и већ реализовано уништавање ЕПС-а, који је кичма привредног система Србије у припреми за препуштање страним интересима (у страној ЕУ штампи се већ могу прочитати назнаке куповине хидроелектричних потенцијала „са стране у иностранству“ као решења њихови нараслих проблема због отвореног рата са Русијом и увелико Киномii, и суманутог инсистирања на зеленом бизнису као новом, ма колико технолошки али и економски неоснованом привредном циклусу на западу – другим речима на силу а само у корист финансијских центара моћи). Као што и у Холандији уништавају сточаре. Зато што се и без сумње одвија општа транзиција на западу, а где Србија још није изашла из предходне, него само трпи историјске и друштвене штете у коначно врло јасно процесу тзв прикључења ЕУ где за нас није предвиђено друго место до „доминион-демократије“ у нашој потпуној периферизацији и провинцијализацији државе и живота у Србији. А што српски режим безусловно прати, а тзв ЕУ – опозиција би само хтела „брже“ да спроводи директиве ЕУiii. Свакако, јасно је да српски грађани ништа о томе не могу сазнати преко главних медија, него су заробљени у смишљене пр-пароле. Како ни доминантни начин мишљења није опремљен да на било који начин разуме процесе чији смо несумњиво део. Па како смо се од последица пада Берлинског зида морали да бранимо, тако од ове нове западне транзиције морамо још и више, али сад заједно са већим делом света.

Култура живота вс анегдоте баналности

Српска јавност је угрожена медијима и транзиционом економизацијом који добрим делом укидају друштвене односе и воде укидању културе живота на којима ови односи почивају. Не треба нам клип са Жељком Митровићем и изабраним прилозима из његовог ријалитија, где он каже: „Зато што је ријалити програм и цео Пинков концепт постао начин живљења у Србији“, јер он није узрок него последица. Што не значи да дивљачко ширење последица не треба на сваки начин избацити са медија, посебно у условима оволике културне пропалости друштва као таквог. Већи је проблем у РТС дневнику, Н1, другим, који управљају перцепцијом људи спроводећи своје сталне кампање према својим агендама (а медијализације су показале много већу способност да управљају мишљењем него што то могу културе, посебно кад су друштва у сукцесивним кризама све новијих транзиција). Како се медији по себи баве „агенда сетингсом“, а не у интересу грађана обавештавањима и изабраним културним садржајима, него протурањем интереса умешано са само помодним спектаклима баналности најнижих страсти као мере среће, па се утолико више бави са демонстрацијама перфомативне испразности изгледа, а што је одувек ограничавајуће по саму поетику и мишљење човека, али и јесте својствено самим ограничењима медијског формата као таквог (нема разлике између рекламног програма и осталог садржаја), пирамидално наниже из западног света, што се некритички имитативно усваја у Србији – по општем прозападњачком геслу: „да будемо као сав остали нормални свет“ – што годинама слушамо од прозападних медија и њихови агената (дискурзивних, али и медијских, адвокатских за новац). Понављам ко зна по кој пут у Србији само ми Срби немају свој велики тв медиј, него су сви присутни експоненти нечијих интереса (двора режима и странаца).

Утолико су грађани реаговали на антикултурне и антисугурносне процесе који се друштву намећу толико дуго, а посебно од 2012. Како их осећају у свим сегментима живота и мишљења. Зато су и после ових језивих ритуалних усмрћивања изашли на улице, а не након дивљачког криминала и злочинства Беливука и које је неко морао да дозволи. Како би захтевали да се прекине са општом банализацијом наших живота, уместо културе и сигурности која јесте мера цивилизованости.

Код Митровића је једино тачна реч „концепт“, али не неки Пинков, него слојеви концепата, што јесте основа културе, и зашто традиције постоје и поштују се: генерацијама дубоко наталожена, промишљена, праксом потврђена искуства живота у концептима, у којима живимо, и кроз њих пролазимо у својим односима (остварујући поетске прелазе егзистенције – неко више, неко мање, јер не би имали ни чега да се сећамо, нити би разумели шта читамо, а читамо и старо као што је еп о Гилгамешу, Одисеја, Песма над песмама). Док је код Митровића на Пинку све сведено на нагоне и њихове баналности (што егзибиционистички Пинкови ријалити нуде у свом насиљу и сочном простаклуку јер то и јесу нагони људи без духа и имало културе, зато су и изабрани да у том ђубрету учествују), али и ништа мање, нешто упегланије површне помодности стално новог забављачко – замајавачке индустрије масовне забаве ради халуцинативних субјективизација баналног, преко опште екстремне индивидуализације са запада као таквог где свако наводно данас може да буде шта он хоће (заправо да замишља, костимира се, а не да буде слободан како свакодневно припада свуда истој у урбаним срединама механичкој рутини 24 часовног циклуса живота, а о чему ништа не одлучује, осим неке условне слободе за врло мали слој доконе класе – што Шекспир каже отприлике, благо си га сиротињи, они су макар у Рају кад спавају; при чему је политика сама све слабија да одговори на проблеме који расту – поједини аутори сматрају да је социјалдемократија пропала на западу и више не може да уравнотежује друштва).

Преведено на наше прилике, шта ми гледамо? Пинк или Пешчаник, Ћирјаковић, Бокан колико се год разликовали, ни један по себи не нуде ни сигурност, ни културу, док је РТС игра офуцане моћи и мисије, опслужујући авети југокомунизма који се свео у реалности на огољени југоусташлук на који Н1 и Нова С проналазе прикључак, посебно са својим водитељкама које су генерацију, две, прерано пустиле мотику, па појма немају шта причају, уместо да су остале где им је место. Пинк је простор јадних анегдота баналности и спектакла безначајног. Док Пешчаник воке схизофренира у субјективистичким халуцинацијама, на крају од постмодерне само опште преостајућој баналности Америке као земље иначе без културе – Адорноiv: американизираној аморфној сексуланости, као да ова биће постоји (више од оних 2% аберације у самој природи код људи од менталне до полне девијације, а не у општој индукцији малоумности на Америчким универзитетима, а онда и на тим осталим западним кад број родно слуђених расте по упитнику до 30% „трећих родова“ – јер нико више не сме да се разликује од доминантног тренда, јер ће себи да угрози каријеру, а не што је слободан, и онда је сасвим јасно да се прича о тоталитаризму, али о ком се мало говори, иако има и реакцијеv). А Ћирјаковић нама у ДС транзиционом нус производу лумпенпролетеризације осиромашених српских маса, које је СНС афирмисао у огрезле добитнике општег криминала и своје безумне чуваре моћи, егзалтирано открива у ријалитијима као „српски национални дух“, који је изгледа само њему познат. Бокан се додатно букачки губи у „фолклорној религиозности“ како је то звао Шпенглер (као терминалној фази цивилизације). Значи, у свему томе нема ништа за нас. Никаквих од медија до праксе „концепата“. Најмање културе и сигурности. Док неко као Миле Ломпар, Слободан Антонић, Брдар, Копривица и слични се упорно потискују са главних медија како су они непријатни „странци“, као освешћени сведоци присуства још увек живог српског духаvi који је у потпуности потиснут из српске јавности и институција. Као и уосталом све наше теме, него се давимо у баналном спектаклу забављања и замајавања и сасвим некритички помодаријама запада, посебно по питању стварних реперкусија по нас под шифром ЕУ. Па колико нам није добро у властитој кожи, са оваквим приступима све наопако чинимо да нам буде боље – али и као што нема психолошког Раја, ни не треба га поготово очекивати магијски из једне шифре.

Утолико српски народ својим масовним бунтом у овом тужном мају 2023 жели од своје елите да преузме коначно одоговорност за сигурност и културу њихових живота, те да елита престане да нам упропаштава живот са својим многобројним огранцима, или, да се коначно демисионира. А шта хоће Вучић са својим 26 мајом, то само он зна, док за све нас његово окупљање једино значи да се жели наставити по старом: са свиме оним чије последице видимо и живимо. При чему то овај пут није ни могуће, пала је велика крв.

i … Са друге стране Антонић супротставља да никад није било оволико послушности као данас. Те се посебно на далеком западу више сусрећемо са психички – спонтаним пуцањем људи и неартикулисаним смртоносним насиљем по тржним центрима и занимљиво школама, него са било каквим артикулисаним обликом реакције, јер побуна се не разуме, нити је ову могуће организовати у комуникацијском облику (о институцијама и политици је бесмислено говорити, као све недораслијим)… – О4

ii Заправо је рат са Русијом само део рата са Кином који је започео по правилима смене једне империје са другом, како то објашњавају поједини аутори, служећи се при томе са изјавом кинеског аутора Јиан Схигонга који између осталог наводно каже: „англо-америчко царство се распада изнутра, због три велика нерешива проблема. 1) све веће неједнакости коју ствара либерална економија … 2) неефикасна управа узрокована политичким либерализмом и 3) декаденција и нихилизам створени културним либерализмом. Штавише, Западно царство је под спољним нападом „руског отпора и кинеске конкуренције“ (јасно, гледано из угла западних аутора). Ово није покушај да се створи алтернативно евроазијско царство, већ „борба да се постане срце светске империје“. https://www.readingthechinadream.com/jiang-shigong-empire-and-world-order.html Уз шта треба додати и реакцију ЕУ из уста своје шефице фон дер Лајен шта су нови циљеви ЕУ – њена наводно ново нађена дефиниција: да је будућа мера развоја у ЕУ у „друштвеном економском благостању“, јер се не може у ЕУ очекивати значајни раст привреде – https://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/eu-fruehjahrsprognose-wohlbefinden-als-neues-wachstumsmass-18895979.html

iii ЕУ је по свему мањкава демократија, и већ самим тим врло је слаба са вредностима – Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien, 6. издање, Springer VS, Wiesbade, 2019.

iv Да поновим Адорно је по повратку из изгнанства које је провео у Америци устврдио, да то јесте земља без културе. Зато се о Америци може говорити само са позиција тржишно примењивих иновација и забави, уз јасно недомакратско право на убиство сваког у свету по уговору са државом, иако их Фридом хаус рачуна у примерне демократије – Манфред Шмит Демократске теорије стр 295

v http://www.nspm.rs/hronika/sad-guverner-floride-ron-de-santis-potpisao-zakon-kojim-se-zabranjuje-upotreba-blokatora-puberteta-i-hormonska-terapija-za-mlade-transrodne-osobe.html

vi Никад у традицији није реч пре свега о егзотичној оригиналности само за себе, него о потентној животној стратегији опстанка и постојања народа и људи.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *