(објављено 01. 09. 2025.)
Ма како коме шта изгледало ми смо као друштво запали после историјског и транзиционог колапса 2013. (и предходно катастрофе 2008.) у пара-стање државности, са потпуно сломљеним политичким системом, где самодржац Вучић као шеф брлога искључиво лумпена СНС је изгубио било какво право јавног говора (те тек нема смисла причати о његовом капацитету договарања). И то не тек кад је уверавао Србе „да само нису реконструисали надстрешницу“ на железничкој станици у Новом Саду због чега је убијено (због коруптивно аљкаве реконструкције његовог брлога) 16 људи, него много раније, и то толико пута, од потписивањем Бриселског споразума (за који нас сад Дачић уверава да су „нас“ – а мисли на себе и Вучића, преварили, а за себе тврде да су неки „државници“, а не стрине које су чувале непоправљиво искључиво своје позиције и у овој прилици), Француско-Немачког споразума и анекса, а још горе кад је Србе лично Вучић уверио да све препусте Албанцима и повуку се потпуно и из својих општина са севера КиМ, из полиције, а они са правом рекли да ће их ловити као зечеве (а Албанци пуцали из доколице и лоше воље и на српску децу), а он им је очито булазнио да ће се „зечеви претворити у вукове“, само да би Западу олакшао посао на КиМ против Срба (а све се то води под немуштом фирмом „Курти“ и ћути на свако насиље над Србима и одузимање њихових националних и људских права, ништа мање и опште сигурности Државе Србије, јер о томе је реч). Коначно са преваром ко зна са киме договореном као што је Бањска, која је била усмерена само против Срба и на тај начин се укинуло њихово све веће право на радикални отпор и захтев да се укине перверзна окупација КиМ од НАТО солдатеске (која још ствара незаконито другу албанску војску на КиМ, а зашто него видно, зарад вршења геноцида над преосталим ослабљеним Србима). Као што нема смисла говорити о многим свакодневним преварама и лажима до огољене глупости, насиљем са којима се Вучић служио, заједно са целим својим брлогом, тако да он нема више никакво, ни у једном случају право јавног говора, ако смо ми Срби још народ са интегритетом који схвата свој суверенитет и живимо у друштву као грађани који поштују присутну јавну реч, као услов живота у (модерном) друштву јавног споразумевања (Републици). А то ни закони не могу заменити, посебно њихова потпуно произвољна формална примена без суштине.
Никако другачије, него као симулацију „друштвеног уговора“, треба гледати са стране Вучића најновије предложен пакет мера, будући да га се и тек сад сетио кад се побуна народа не може више са неколико трикова умирити, па ни са насиљем полиције заједно са криминалцима која је деловала отворено данима као гарда СНС док су ови нападали народ на улицама – уопште не реагујући на веће насиље лумпена СНС (уосталом и дела припадника полиције), те се полиција тргнула, макар на моменат, да не би потпуно изгубила прерогативе државе, а што им није први пут, још од рушења без полицијске реакције у Савамали због потреба шпекулативног и опште друштвено примитивног пројекта „Београда на води“, што је коштало и нерасветљеним усмрћењем једног човека. Тако у том коктелу мера се предлаже и ограничавање подивљалих маржи на одређено време у трговинским ланцима, а без да се улази у суштину аномичих феномена тржишта код нас. Да заправо присуствујемо и то на све стране стихија-друштву, у коме не делује неко још слободно тржиште како – тако уређене државе него некакво „пиратско тржиште“ произвољних и лоших исхода слабе државе, где се не дешавају пуко „картелски договори“, него са брлогом режима, који има миљенике, а многе још у општем расулу стихија-друштва пуштају да раде шта хоће јер их носиоци нереда одржавају на власти (корупција, криминал, закључно са општом пљачком ценама и неквалитетом роба и услуга у наводно легалним токовима због општег нерада и СНС суспензије институција које и саме краду колико стигну). Зато се ни не треба пецати да је ово почетак стварања „друштвеног уговора“ са елитом брлога СНС, него још једна пуко предизборна мера, како су предходне сумануте видео-клипове кабинетског паризера и сличне потрошили. Неко јео, неко није, а и кратко је трајало као и свако обећање брлога, која су и иначе бесмислена (ко још са мало мозга спомиње 2. јаја итд. као довољно да се дан преживи – какав је то скуп штеточина, док по оптужници човек од „два јаја“ је отео са својим пајташима из брлога ни мање него сто милиона долара само на једном послу, машала). Уосталом и пре СНС (а о томе сам давно писао – Оглед 3.) ово је друштво устројено од почетка транзиције и изгледа не случајем само за успех 30% својих грађана и као такво под СНС потпуно је у стању стихија-друштва са особинама „пиратског тржишта“, без могућности осим побуном да се изађе из периферизације и провинцијализације друштва (док колико ме сећање држи приказани резултати су из серије од 5. или 6. истраживање из 2006. за ДСС – слика доле, а и сад просечну која тек покрива трошкове нормалног живота и више од просечне плате прима 28% запослених – цифре очито расту, а куповна моћ мање пре далеко видније опада остајући за већину на граници преживљавања, након скоро пуних 19. година, од чега је већ 13. СНС, а делом су због тад оправданог незадовољства са ДС добили своје прве изборе и очито ништа нису урадили, напротив – све сасвим супротно и од своје „беле књиге“, док су изборе после све више намештали, уз нов невероватан медијски терор, социјални и мрежно интересни, све више нас увлачећи у огољено дивљаштво стихија-друштва наспрам цивилизацијске сигурности и губитка добрих свакодневних обичаја понашања између људи у процесу парцијализације и атомизације чланова друштва по силама стихија-друштва појачавајући штетне друштвене поделе, у нашем случају на 3. осе културне-прото политичке поделе у српском народу које до данас истрајавају).
Овакви приходи би можда могли да имају везе и са светском поделом рада (ЕУ свакако), али не и унутарња расподела која зависи индивидуално од држава, јер док сам пратио, скала је била следећа: 1 Немачка, ½ Пољска (од немачке просечне плате), ¼ Бугарска. При чему немам појма шта су ти у компарацији рачунали, да ли нето, јер Немци имају бруто 1. како се и најчешће плате приказују (оно што добија запослени и дају за пензионо, социјално, порез, цркву итд, да би се стигло до нето зараде), бруто 2. (плаћа додатно послодавац), али они имају и тзв. „главицу лука“ као модел у општој расподели прихода у држави (дебела средина), што код нас није случај (наш модел је ближи моделу расподеле „антене“ у држави, са непропорционално јаком базом нижих прихода и дугим танким врхом све виших прихода – уосталом код нас, док се још причало, препознато је да је раслојавање у друштву једно од највећих). Како год брлог СНС-а је у свом периоду поред све ове лоше ситуације са индивидуалним приходима, те лошом расподелом – пре колико су се година загубиле и СНС приче о платним разредима, уз процес убрзаног раслојавања о коме више нема ни речи (него се само гомилају афере беснила и примитивизма алавих лумпена), СНС је само успео до данас да обори у сваком погледу све кључне вредносне стандарде живота у свим сегментима друштвене структуре, онемогућивши коначно да буде уопште прилике да се извучемо из историјског и транзиционог ћорсокака, гушећи сам сваку прилику и наду, и још горе вукући цео народ и државу у пропаст: онемогућавајући капацитете за формирање стратегија опстанка и постојања народа и државе (а који коначно други смисао и циљ поред могућег доброг живота може имати само друштво и држава, па и српско, а посебно политика у том друштву за коју смо констатовали да је у слому политичког система још од 2008, а од 2013. је политички систем нестао, те је једино и то дуго остала само улица и побуна; те је парламент потпуно искључен из друштвеног живота – данас се махом ни не састаје или је отворено извор нереда и кршења Устава од стране СНС, посебно задње усвајање буџета, поред иначе симулација избора фасадне демократије, која је достигла и свој максимум и симулације и чак и без уобичајено маркетиншких привида стабилизујућих покрића па се више не могу никако бранити поступци брлога режима; заправо, тешко да су рационално било кад могли).
Шта је језгро побуне и зашто је наша јавна мисао не може да разуме
1. садржајем,
2. носиоцима,
3. до чега успешна побуна може да доведе, да ли до
3.1. еволуције Реда и напретка,
3.2. даље пропасти – периферизације и провинцијализације националних интереса и услова живота у Србији, а и
4. чему води неуспех побуне, остајањем на истом, и
4.1. чему смо присуствовали пре побуне, а
4.2. шта током и данас,
4.2.1. да је полиција изгубила прерогативе државе, постајући гарда СНС која штити њихове насилнике, као што и сама батиња и држи на коленима ухапшене протестанте окренуте зиду,
4.2.2. масовни ноћни скупови лумпена (мобилишу их сваке ноћи испред њихових одбора?),
4.2.3. осветољубиво чишћење кадрова и запослених, и замена ових некомпетентним,
4.2.4. пре свега у даљој деструкцију друштвене структуре.
Што се тиче бојазни 3.2. ако кренемо од искуства од 13. година, нема тога што непријатељи Србије не могу да добију од брлога СНС режима пре или касније, онда у овој побуни и Запад ради само за себе искључиво на санирању штете, очувању интереса и реализацији зацртаних планова. И само у том смислу „могуће алтернативне будућности“, јасно потпуно игноришући српску стварност (како они и сами одавно само живе у „свету шумова“) није и даље лојалан свом првом избору (СНС брлогу). Што не значи да ЕУ/Запад само у свом интересу не жели да потпуно периферизује Србију и искључи сарадњу Србије са Русијом и Кином, а ту су поред брлога режима пре свега инвестирали у опозиционе ЕУ странке и разне НВО (што је свима познато и нико не крије). Па чак и сад кад су УМ медије пустили низ воду (свакако за дебелу трансакциону лову) јасно потврђују ко им је и даље први избор: СНС брлог како нема бољег испоручиоца, али и за њихове дугорочне планове погоднијег сарадника и у дегенерацији српског народа и државе (одавно ефикаснијег и од ЕУ странака), како нипошто не треба да се заборави, како год ми себе доживљавали као државу, за њих смо само ентитет конгломерата „Западног Балкана“ (одредница која реално ништа не значи, него је само пројектни конструкт). У том смислу кад се Анђелковић игра аналитичара, делећи странке чије су, како то да не види ни Ђиласов опет неки предлог за прелазну владу, ни његово писмо упућено ЕУ (сценарио кроз који СНС може да се сам успешно провуче у изабраној од странаца подели власти, а не у жељеној од српског народа), него се без икаквог доказа, ничим изазван, замагљујуће изјашњава као да је то сад важно, да је МИ-Снага народа Вучићева политичка конкубина, чиме се стално изнова кљуца и уништава наша јавна мисао о приликама (недопушта да је иста МИ-СН аутентични феномен са својим изборним телом, него само могу бити и даље две стране – идеално Вучића и Ђиласа, ма колико то суштином противречило историјским, културним и транзиционим приликама), али и стварна више него потребна критика суштине савременог историјског тока (и њихових преломних датума и правих разлога) до које се посебно не долази кроз слабоумне медије без интелектуалног филтера за пуко наклапања, ако не пропагандна деловања, док маса фекалија као вода и даље пролази нашим рекама. Па се сви чудимо стално опет изнова што нам ништа не иде од руке, кад ни отпадне воде не можемо да пречистимо (како ћемо тек онда нешто сложеније). При чему ЕУ то зове „нормализацијама“ и потребним актима у процесу „прикључења“ Србије, али више без сумње, као ентитета, неке „жртвоване земље“ рударењем, са масама са коца и конопца необразованих миграната (где ће они још са Запада да нас образују онолико колико и како сматрају да је њима потребно – то сигурно није пука СНС-овска памет лумпена). Док је ЕУ бирократија узорно преузела папаску непогрешивост на себе, што се код нас, дела наводно образованог средњег слоја и изгледа и не мало наших људи из цркве прихвата онако изнова малограђански савршено као потпуне мере ствари и за њих саме, јер тако тврди ЕУ медијални мејнстрим, нетрпећи никакве приговоре.
Зато, ни лично не мислим у случају успеха побуне да је могућ 3.2, јер ЕУ доминантно и отворено игра на СНС, осим ако у своје изборене редове не буду пустили ЕУ опозицију и западни НВО, а у својим редовима не буду свесни дугорочних циљева ЕУ (и против мере уградили у програм и то што шире и детаљније), а не пуко наратива о непогрешивом ЕУ. И то поткрепили људима који су се годинама доказали сами као противници. Свакако не буду водили рачуна да ограниче утицај оних који су прошли од студената кроз више од курсеве „сценског наступа“ (а види се да неки јесу). Ту сам механизам полиморфности да се нико не појављује два пута није довољан. Морају да развију своју безбедносну културу која их штити од таквих видова подривања, а таквих увек има, како нема ни развијених националних културних баријера, те само слутње ослоњене на њихово заједничко органско искуство (студената) стасавања у овом друштву није довољно, како су све време изложени глобализованим западњачким утицајима спектаклима индустрије забаве и замајавања кроз које се провлаче читави лавиринти обмањујућих порука, тзв. „мека моћ“. Док је наша „јавна мисао“ недорасла да обсервира појаве (све је код ње на „дугом штапу“ нејасног).
Јавна мисао
Наша „јавна мисао“ је одавно превазиђена, она није способна да опсервира нашу стварност. Нема капацитет да ствара стратегије опстанка и постојања српског народа и државе. Нема потенцијала да се носи са феноменима у друштву против „доброг живота“, нити је способна да одговара на појаве у савременом свету који се тичу нас, а посебно да предвиђа. Она је површна, озбиљније није образована, и јако је интересно поводљива (премда где није), остајући пре свега прозаична маска играма моћи (па и у кризи, а код нас и у историјском и транзиционом колапсу), склона баналности и не ретко простаклуку и примитивизму (наводно то народ воли, а ни медији не знају заправо боље). Зато и не треба да нас чуди да је наша „јавна мисао“ већ сама као таква поједностављивања и преваре. Посебно и до губитка саме реалности као са вишедеценијским непријатељским гестовима ЕУ по суштинским питањима према нашој државности, народу и како ћемо да живимо – а како они то пројектују: као рударска колонија, ентитет. У том погледу је сваки наш национални интерес из корпуса методолошког национализма одмах је на удару и тумачи се као „но-но“ црвена марама неког велико – (етно?)национализма – што је надам се чак бесмислено и за Радар где се многе глупости могу прочитати, али се тако надаље шири у нашој „јавној мисли“ заслепљена фама о ЕУ на основу малих гестова бирократије исте творевине (а суштина односа и плана игнорише), јер Боже мој ми припадамо Европи/западној, и кад ова по ко зна који пут хоће да нас стрпају у неку лудачку кошуљу и темељно прегазе, што ни не крију, док наша „јавна мисао“ ствара схизофрено двосмисленост тамо где је и нема, да би о томе подсмешљиво сеирили јувенално незрело као на Нова С како нас поспрдно по неким нама „нико не воли“, а чему све то за зрелије, кад итекако постоје чињенице стварности, а не медијално патворене.
Наша јавна мисао нас сама води деценијама периферизацији наших националних интереса и провинцијализацији духа живота у друштву, широм остављајући капије отвореним за продор сваке врсте дивљаштва (наспрам цивилизацијске сигурности друштва), јер је стално лажима пројекат отуђене престабилизоване моћи која непрекинуто траје (а питање је зашто, шта то не достаје, да смо бољи људи, образованији, достојанственији и свеснији, или,). Од прошлости до савремености осе југоусташлука, до новости, осе лумпена, затварајући само изнова простор за једину аутентичну народњачку осу не само у својим погубним наративима него и у изабраном дискурсу, наводним сликама успеха и организацији, како се ове две осе једино сабирају док је обема народњачка препрека, а ни једна од те две не може да добије изборе без проказане и лоше „деснице“ у њиховим наративима иза које крију народњаке, несавремене да би се стекле концесије и добици? Како изгледа и концесије, како личне тако и друштва почивају на само криминалу, корупцији и коначно предаји националних интереса у прозаичној површности флоскула (до јуче брозовској сабласној Југославији 2.0, данас западној), а не на дужности и достојанству, што су предали на олтар партије која је била по историјском финалу југоусташка, а онда су замислили за своју саможиву похлепу транзиције некакву Веберовску протестанску етику, поново из ничега, која се и на ништа дала потпуне дезорјентације, још само лумпена, људи обесмишљеног погледа на свет. Те је питање не шта смо били, или, мислили да јесмо, него шта смо постали, тако док су српске југоусташе мислили да су комунисти, а они су били и остали историјски и културно југоусташе (људи фрагментарне свести неспособне за историјске, те самим тим и културне континуитете и самим тим разумевање стварности, и само знају за оно ништа „малограђански савршеног“ сад ЕУ); а лумпени, они су мислили да су народ, док их беда транзиције (Ђинђићеве шок-либерлне 2000-тих опште транзиционе корупције југоусташке елите, после целе деценије беде краја сабласне Југославије 2.0) није учинила лумпенима и потпуно им сасекла ионако простодушни увид у свет претварајући га у обесмишљени, а потпуна историјска и транзициона катастрофа 2008. (са којом је ДС укинуо и саму сигурност српске државе) им није омогућила да постану наизглед ненадани друштвени носиоци процеса 2013. (уз помоћ запада који зна да обликује историју и поново јасно са којим циљем) и они сами постану обесне алаве протуве без икаквог реда које разарају друштвену структуру како би они постали нови саможиви транзициони добитници, остало је пуко историја пропасти.