(објављено 29. 09. 2025.)
Ових дана се поново чују разни предлози поводом студентске и народне побуне, који би хтели као мале Ђокице „лепе“ слике побуне, уместо једино могућег као што се ради, дневног круњења по свему само још мафијашке мреже режима, јер уосталом ни полиција не може унедоглед да дивља и бије, како ће сами почети да се осећају као зликовци, а треба и кући ићи. Док све више организоване банде приватних батинаша од психопата могу да досаде и полицији. Тим пре што режим буде трајно блокирао и брисао са мапе све веће делове Београда (мало им што су тако урадили са КиМ – као да се тако решавају проблеми), како то јесте ненормално. А режим очито из те своје ненормалности са свим својим клијентима све теже може да изађе. Па самог себе почиње да гуши док шири ненормалност. Коју лаж онда могу још све глупљи трбухозборци СНС брлога да изговоре а да их и највећа будала међу лумпенима жели чути (ионако већ превише причају, премда су то све чешће само серије псовки у њиховом обрни-окрени са све већим рупама). Коју силу и присилу? Ма колико вукли са собом тапшаче у позним годинама који за себе тврде без ироније да су будућност Србије, иако без најмање морбидности, сигурно су то, али са оне друге стране. Тако да нам треба свима мало више реда у глави, где је чему место.
Не код нас није само реч о политичком проблему, па да се посебно ЕУ странке упорно гурају као бенефитари побуне, како смо констатовали од 2008. године и последичног слома политичког система, проблем је суштинска историјска и транзициона криза која је 2008. сама завршила у катастрофи вољом политичара који се сад нуде и њихових наследника по назови идејама (ето и примера нашег мита, како у миру све губимо), а онда и у колапсу који траје током СНС лумпена, који доводи до нескривене деструкције друштвене структуре (што је Тојнби уочио кад лумпени завладају, као закономерност у пропадању народа и држава).
Историјска и транзициона катастрофа 2008. нас је поново одвела реафирмацији дегенерације народа и државе започете са Југославијом, посебно са брозовском фараонском оперетом за коју се испоставило да је финално имала историјски југоусташки програм који још пребива и као, и само пука сабласт (и шта очекивати од Тадићевог ДС и Дачићевог СПС кад су то биле искључиво интересне клике ирационалног конзумерског самозадовољавања, са њиховом атомистичком поруком „само се једном живи“, као да је човек животиња за себе). Зато се толико мало и још сасвим површно разуме Коштуничина епоха Србије (национално витализујућа, државотворна и либерално демократска). Суштински као и једини бољи период у серијама лоших, пре и после, па се овај присилно превиђа и заборавља, како заправо овај никако не одговара доминантним интересним силама и кликама у овом друштву, било домаћим или Западним/ЕУ, на томе се ти уосталом налазе (па стога већ раније документовани лумпени и југоусташе јесу искључиво само и ништа друго него узајамно конкуренти пред кликама ЕУ – као што и Ломпар наглашава, шта је то у Србији опозиција брлогу режима лумпена, премда да и треба водити рачуна зашто лумпени имају суштинску предност у односу на ЕУ опозиционе југоусташе код ЕУ клика).
Прво код нас у јавности али и у науци се упорно не разуме колико је историјски важна 2008. година за стратегије опстанка и постојања српског народа и државе (и какав је кумулативно и орјентациони промашај). Самим тим и зашто је могло кренути само по злу. Све до ове епохе брлога СНС режима у којој зло и његове обмане немају чега да се боје међу нама (а шта ради већина до јуче назови националних интелектуалаца је постала отворена и често купљена спрдња слабих људи, али изгледа и интелектуално безначајних, те се не зна коначно шта је прво, која од њихових слабости). И што тако лако присутно зло кроз многе од нас жели само тако и да остане, и отуда нас је толико дивљаштва на сваком кораку преплавило и опште збуњености (што ни не треба мешати са феноменима европског стихија-друштва која су заменила епоху ризико-друштава, као и њиховог нацистичког мејнстрима у рату са Русијом, јер то је и њихов хибрис, тежња ка „коначним решењима“; али и да очито тек нацизмом могу да умање појаве распада и опште ширећу атомизацију својих грађанских друштава ратним нацизмом који узима замах од отворено пропагандистичких симулакрума са којима индукују малоумност до прављења армија од прекаријата које убеђују да су надљуди у односу на људе који скидају чипове са веш-машина за своје хипероничне ракете које исти ти надљуди ни немају, али ко да мари на ситнице). Код нас присутно дивљаштво (потпуни губитак цивилизацијске сигурности) је јасна последица само наших прилика, наследства „фараонских времена“ (у њему, дубоко закопаног диктата у темеље југоусташлука, да Срби морају пропасти, што јесте схизофрено да је тако међу самим Србима) и насталог на историјској и транзиционој кризи – катастрофи 2008. и коначно колапсу током режима СНС/СПС. Док су студентски протести благородност на коју више нисмо имали право.
Заправо, све треба да се врати на Коштуницу. Јасно, ако су људи у овом друштву сазрели са свим тим негативним додатним искуством од 2008. до 2025. Премда се код нас људи доста тешко уче, јер наша јавност, са подземним силама које на њу делују то и не допуштају, и вероватно да смо као народ даровитији и образованији, а мање површни што је чешће (нису само проблем ови ново формирани лумпени из Ђинђићеве шок-либералне транзиције него и присутни грађански мондијализам а заправо кад се оголи југоусташлук, као и слабо народњаштво; још је 2004. сам Коштуница поручио да ми још немамо људе за добро утемељени методолошки национализам који би могао да пружа квалитетну историјску орјентацију народу и његовој елити), тешко би то спонтано и даље ишло. А да није на мах настала студентска побуна, која претходи народној (а и даље је то по себи побуна која није темељно артикулисана, него је дубоко из трбуха, као што је отпор лумпена из само баналне личне плаћеничке вајде и малоумнички медијском индукцијом потхрањеног пакосног ината, који јесте изворно енергија глупака). При чему Коштуничину епоху не треба посматрати као идеал-тип, него пример синтеза и целине стратегија, стратегија борбе за опстанак и постојање српског народа и државе, и њен мукотрпни развој у више него тешким савременим приликама. Исто, као што је то био једини период кад је политички систем постојао у Србији (нити је било насилног одузимања мандата читавој посланичкој групи у Републичком парламенту као за Ђинђићевог и Чеде Јовановића ДС времена, нити укидања сваке политичке чињенице, као после 2008, до потпуног колапса током СНС), нити су медији били контролисани од власти, примера ТВ Арт се нудио, али ни тако мали медиј није прихваћен (а што се заправо у огромној мери од 2008. практиковало, контролом кроз жестоку злоупотребу огласног времена, па преко њега уређивачке политике свих битних медија, а од 2013. приватизацијама медија од стране режима). Да се не говори ни о послу сваке Владе, озбиљном јачању институционалних капацитета државе (свакако уз многе компромисе са осталим пројекцијама развоја државе, народа и могућег благостања на дуги рок, али и неке цене разним интересима који се не могу избећи), што је потпуно замрло после Коштунице. Зар ДС онда није одрадио ретко штеточинску реформу судства, па је онда гомила судија подржало долазак СНС-а, а затим зар се многе судије нису одале још очитије личном богаћењу (по спорадичним извештајима медија, не и судовима), које нема без личне паразитске моћи на функцији – па време је транзиције, скоро сви се и само богате који могу, махом и они паразитски, узимајући дивиденде својих друштвених положаја, проблем је кад то бива штеточински; као и да све увек има своје почетке, а после лак слободни пад, кад је лоше, а раст је мукотрпан кад је добро, па многи у својој природно, или, изнуђеној површности одустају да верују у само добро желећи га само за себе, а нови пост-транзициони систем се англосаксонски хвали, себичност је добра и пожељна и медији га некритички шире као идеал-тип, не узимајући у обзир потпуно различите системе у целини, а не овако анегдотски како медији претежно раде, различитих националних држава о којима суштински ништа не знамо, уосталом, као што не разумемо ни властиту историју, нити транзиционе промене, само се врше некакве наводно корисне реформе, а корист очито изостаје, па се данас копрцамо у све већем дивљаштву, до убистава људи из пуке аљкавости корупције, као каква неуспешна држава. На предлог СНС режима да само тако нехајно наставимо даље, уз лажи за самообмањивања, а то даље је само пуки криминал и зарастање у дивљаштво (довољно је само видети те њушке које су ангажовали да их бране и који дивљају и у присуству полиције и то незаконито насеље које је као циган-мала зацарило испред Скупштине Србије блокирајући саобраћај месецима и сваки дан гледам какве се тек ту сподобе окупљају, па не може се Србија правити према њима, премда мора да буде места и за њих), а студенти су реаговали, а онда се показало кроз народну побуну да се и народ уопште не слаже.
Дуго је ово друштво напросто одбијало да еволуира. При чему је пост-транзициона друштвена структура потпуно заказала, толико да се институције не могу саморегулисати. Суштински ово друштво није спремно да се избори са сабластима и да се оријентише на стратегије борбе за опстанак српског народа и државе као основног задатака, стварајући место „доброг живота“ од Србије. Рађе, робује фантазијама и медија-маркетингу, туђим интересима (као наводно неким „универзалијама“ које ни не разумеју а још мање могу да их објасне, као што су Западне/ЕУ) које нису ни некакве апстрактне могућности за нас, него пуке халуцинације (на шта и Ломпар врло трезвено указује у уводу своје познате књигеi, премда је он склонији ка два појма, друштво и демократије, које су у основи промењиве, а ја народу и држави које су историјског карактера) а те једино имају и то све очитије искључиво своје „истине“ у медијалним симулакрумима. У шта се све више уверавамо пратећи страну штампу, а помало лично животно познавајући њихове средине. Те никако не може бити трезвен одговор да беспоговорно пратимо (што је Коштуница рекао још 2008. са правом након ЕУ преваре око ССП и КиМ) смернице Запада/ЕУ (зашта су они на крају нашли Николића и Вучића, после несигурног Тадића), јер се ми са њима нећемо никад разумети, као и они са нама (што стално потврђују). Па они још увек не признају да су 1999. напали незаконито суверену земљу и окупирали КиМ који нема везе са њима, шта рећи даље, док истовремено праведнички, продајући морал завијају око суверенитета Украјине која и јесте руска земља на коју се Запад, посебно Немци шире по сродности преко Укронацизма, а то је непобитна историјска чињеница још једном ватикански (како каже Крестићii стварања „политичког народа“ на случају Кроатонациста; морам и да додам: од Хрвата који су вероватно и историјски престали да постоје као народ расути по Аустрији/КК провинцијама као кметови по Славонији, Далмацији и Хрватској, а нису имали ни неку историју, како су већ нестали са историјске сцене у стадијуму племена познато, плаћајући контрибуције крзном куна; никад нису ни један новчић одковали да би били краљевство, градили, писали законе, сад имају папирну историју, јасно тек и сасвим бајковито измишљену са којом се хвале) и уопште Западног стварања по потреби тек паразитских народа, а Украјинци нису ни историјски постојали за разлику од Хрвата, него је још једна од метода којим се упорно Запад шири на Исток, и Руси се данас изнова бране, изазивајући још једном западњачку склоност ка „коначним решењима“ (иако га западњаци одавно помињу од католичке мисије – види Слотердијка, у оформљеном нацизму је он потпуно препознат и артикулисан, па где су им Амерички Индијанци, а видели смо онолике вестерне). Тек због тога ми не треба наивно да пропадамо (зар нам није превише режим од брлога лумпена које су они са Запада уочили и у нашој глупости одсуства Реда нама сместили на власт) па да тражимо излаз у само дефинисаним обрасцима на Западу наше очите пропасти – па да будемо њихова рударска колонија на некаквом још „Западном Балкан“. Увек се треба подсетити макар Вимеровог писма Шредеру, шта се то у западним кухињама њима одавно, а заправо одувек исто само врзмало по глави, са малим паузама (па и Русима је америчка администрација планирала и то одмах после краја „хладног рата“ да не сме да се развија, хтели они то да контролишу и зато су они волели Јелцина, па им је ипак пропало са Путином на кога се упорно стрве). Бити окружен непријатељем не значи, предати се, ни кад је овај коначно преко лумпена ушао међу нас и одомаћио се у пуном формату. И томе су заправо студенти стали на крај, како им свакако убијају пројекат лумпена на власти, али и Литијум и многе друге руднике. Па било неко мислио случајно или намерно, то је последица – али и да ЕУ на све стране тражи да се опет повеже и уплете, па и јавно преко Н1 и њихових бубашваба, било деканке Ковачевић и њене испразне слаткоречиве причице о будућности, вероватно и много других, то пре иде у прилог да они још увек не контролишу студентски покрет. Него су предуго самоуверено играли на само лумпене и ЕУ опозицију, а и скраћују им се објективно могућности у процесу промена светског система док Француска, Британија посрћу, а Немачка је тек на озбиљном путу стварања хаоса изван земље (од мрмљања до све гласнијег и учесталијег понавља рат, него шта), али и у земљи.
Студенти су свакако изиграни од многих својих професора, а и они су се мало занели, док је режим показивао да му није стало ни до српских универзитета, ни до стварне будућности Србије, осим ако не мисли на онај циркус у циркусу пљачке око Експо, најновије и легализације колико сваколике бесправне градње, па и оне и у судским процесима. Ширећи надаље хаос као једину своју могућност (никад ништа државнички није ни било њима на памети), а студенти нека их са народом само даље круне, јер многи међу лумпенима данас имају много тога да чувају, па како их је превише неки ће се и извући, договорити. Земља ће свакако бити разорена али и слободна кад се они разбеже. Више од тога је илузија очекивати, а поготово неке лепе слике. Тога никад није ни било. Тек у фантазијама. Тај „естетизам“ уместо тражења смисла, уби све наше интелектуалце, а поготово полуинтелигенцију, и то посебно од Русена дефинисаном историјском смислу народа, ради основне орјентације у свакој од наших садашњица, јер о чему још имамо да причамо ако престанемо да постојимо и како ће нам тек тад бити као појединцима на светској сцени на којој очито нема милости, посебно на западњачком делу коначних решења.
__________________________________________________________
i Ломпар, Мило, Дух самопорицања, 14 издање, Катена Мунди, 2025.
ii Крестић, Василије, Геноцидом до велике Хрватске, Матица Српска, 1998.