(објављено 10. 11. 2025.)

Сарадња са ЕУ само колико се мора – колонизација нипошто: док сама ЕУ не призна Државу Србију и постојање Срба и наша суверена државна, национална, те историјска, економска и културна права, и коначно избришу из својих глава „Западни Балкан“ као некакав за себе зацртани доминион у коме су Срби искуствено деценијама маргинализовани, кажњавани (укључујући два бомбардовања) и сведени на допуштено преживљавање (Вимерово писмо)

Док нас Вучић симболички разрушава вашаром примитивизма лумпераја између Скупштине и Двора, које је саздао у свом духу, па саградио, некад поносни српски народ, приметно су сад подивљали и домаћи агенти колонизације Србије. Разлетели су се они на све стране, кад већ нису успели непосредно да ставе „студентску листу“ које можда има и могуће ни нема под своју контролу, због тобоже сарадње са ЕУ. Утабавају наративе, језик, флоскуле, пароле, глуме дискурс неке и даље илузорне стварности вредности, чак и реда за ЕУ као мировним пројектом док тамо елита сања о мобилизацији, на јави о рату, који је већ требао да почне у октобру нападом Русије са милион војника, али и завршио се са веровати или не прелетима дронова на разним местима по Западној Европи које нико није пробао ни ваздушном пушком да сруши. Једино изгледа зато, због симулиране атмосфере видео-игрице, оно што се уистину у самој реалности догодило је да су се негде код Минхена ватрено сукобила права домаћа полиција и војска на вежби. Те док је војска пуцала играјући се ратовања из све снаге на полицију маневарском муницијом, мислећи да је замишљени део вежбе, па да треба и по полицији да распале, ови су узвратили бојевом и било је рањених по званичној верзији (још увек без мртвих?).

Домаћи колонијални агенти нису ни уз упорну медијалну подршку Н1-Нова С, Радара, Данас успели да сазнају ни неколико имена са „студентске листе“ људе које би могли да обрађују, док би их канализациони медији брлога режима лумпена СНС развлачили за све паре док и сами не поверују у том набеђивању у њихове срамне флоскуле. Уосталом пропаганда увек има успеха, а истина тек по некад, јер људима јесте лакше да верују а не да знају, у шта их медији убеђују (што је Маршал Мaклуaн некад констатовао, медији се прате у неком полупоспаном стању свести).

У овом случају знање је нулта теорија транзиције, трансформације институција, али и да се тад успоставља и намеће нови први сталеж, новог система у друштвеној структури. У нашем случају још увек неолиберално капиталистичког по упутствима ЕУ у коме искуствено само 30% људи у Србији може релативно достојно да живи, а то је свима видно тек онај број људи, од статистичке границе поклапања потрошачке корпе и просечног прихода па навише – тачно 28%. Па питање да ли ће „први сталеж“ елите бити прихваћен, или, одбачен, зависи већ како управљају, какав Ред одржавају, док за себе они узимају „друштвене дивиденде“ (па у Брозовој оперети итекако је постојао први сталеж који је итекако узимао мање, више, скривено „друштвене дивиденде“, док је овај владао као фараон, као и што су сва европска друштва „дворска друштва“ⁱ ). Значи, народни суверенитет, друштвени уговор, али и исто нужни национални договор елита око саме природе транзиције, а не некаква „равна теорија“ да нема никаквих структуралних промена у друштву транзиције које затим диктирају друштвене релације него се све посматра као некакво надгорњавање разних водећих личности и њихов успех или неуспех у наметању свима осталима и тако 35. година уз за нас несумљиво злоћудни утицај Запада који се прихвата здраво за готово како му наводно припадамо? Каква је то бурлеска теоретичара и практичара политике у Србији?

Зато нико ни званично, ни полузванично не препознаје 2008. годину као ону преломну када смо доживели истовремено историјску и транзициону катастрофу кроз срамно преварне поступке ЕУ, тако и пристанак ДС на њих потписивањем ССП. Тад смо изгубили нашу спољну признату државност (сигурност државе), а тиме и очекивано унутарњу (цивилизацијску сигурност – сам смисао институционалних односа поред социјалних у друштву). Како уобичајена 3. атрибута државе нису тек тако пука спецификација без да представљају целину. А пропала је и сама ЕУ транзиција Србије (наивно уверење на најгрубљи начин да вреди пратити њихова упутства). Што је довело од већ постојеће релативизације националне државе од неких српских клика елите до потпуне политичке дезорјентисаности друштва и коначно потпуног слома политичког система, па и саме упитности опстанка и постојања. Појава коалиције али сад искључиво као интересних групација ДС-а и СПС-а које су покушале да се наметну као први сталеж, а без више било какве политике, сам је ДС довео до пропасти и његове замене (више ни један политички аргумент није имао јавну тежину, нити је више било одговорности, и тако је све до данас – ко данас још прича о легитимитету и да га исти обавезује, па се сви нешто чудимо кад и легалитет постане спрдња у рукама СНС брлога), али овај пут је у потпуности промену режима спровео Запад/ЕУ, доводећи у њиховој кухињи осмишљени СНС који је требао да попуни вакум незадовољства са ДС (каква иронија, наше опште неразумевање како се обликује историја). Тако је разумевање 2008. остало потпуно на маргинама српске јавности и нико се са њим не бави иако је задњи пут кад смо сами о себи одлучивали. Тачније до тада смо понешто још пратили властите националне и државне интересе, донекле осмишљавали властите стратегије опстанка и постојања српског народа и државе, а после не, како је после катастрофе 2008, наступио убрзо колапс 2012. који нас прати и ми живимо у времену колапса лумпена обесмишљеног погледа на свет, што се да видети баш на сваком кораку, а понајвише на расту појава ниша дивљшаштва вс цивилизацијска сигурност која води општој примитивној атомизацији друштва, насиљу у свим облицима и коначно коруптивној неспособности, ова коруптивној аљкавости којој нису страни смртни исходи. Све то већ увелико познајемо, од војника у оклопњаку на војној вежби на који се пуца због боље фотографије (што је сасвим слично случају хеликоптер) до надстрешнице, и за све нико више не мора да одговара, јер више нема институционализоване цивилизацијске сигурности у друштву (па сад полиција гледа равнодушно кад кажњеници насрћу са чекићем на народ), него је мења пад у дивљаштво. Исто као што је важно у садашњој побуни да се лошим случајем не стане на пола пута ради ЕУ и њихових закулисних интереса, како су унутарња и спољња сигурност узајамно зависне и не би требало ником да је препустимо, да нас не стигне између осталог и случај литијума и тровања резерви питке воде за нашу будућност. Као што су нам већ разградили ЕПС својим препорукама и захтевима и угрозили нашу енергетску сигурност, као што ништа мање планирају да га нам отму (Норвешки државни фонд?), па да будемо комплетни странци у до јуче властитој држави, а не да нам колонијални агенти причају, како смо ми „лоши ученици“ ЕУ – какав ступидни наратив разних шмокљана. Иако је побуна студената поклон на који нисмо имали право да рачунамо на коју се надовезала побуна великог дела народа који је више искуствено и интуитивно уверен да „први сталеж“ Србије не могу чинити припадници СНС брлога ни њихови разгранати клијенти, јер нису способни да створе услове за Ред и перспективу. Како уопште нису носиоци било које стратегије опстанка и постојања српског народа и државе (као ни многи други из тзв. опозиције и то је један од кључних разлога зашто није дошло до обнове политичког система, те је умесно питање, да ли и данас постоје услови за обнову политичког система, јер чиме би се он бавио ако се не односи на политике стратегија опстанка и постојања српског народа и државе, ако је све то замењено ЕУ агендом 2008, бирократијом ЕУ и закулисним интересима чија је ЕУ трансмисија).

Пре 2008. године

Ми у Србији немамо политички систем, јер нема јавне дискусије, па ни политика које би се на заокружен начин бавиле стратегијама опстанка и постојања српског народа и државе и то још од 2008. Друштво је примитивно атомизовано па има и одговарајућу власт, брлог СНС лумпена који управља нескривено по мафијашким принципима, како су вакум одсуства државе из привреде по захтевима Вашингтонског споразума очекивано попунили криминалци (како то тврде угледни светски аутори о транзицији у условима Вашингтонског споразума), на шта је одавно подсећао Ковачевић. Укратко уместо да је дошло до уређеног пост-транзиционог, дворског друштва, оно је скончало у бескрајно криминалној приватизацији мафијашког брлога СНС режима, као пуко лошег наставка ДС+СПС вакума без политичког тока (привидног споја неспојивог више пута искуваних кесица чаја) само пљачкашких интереса клика елита. Те уместо да СНС по ондашњој изборној најави, белој књизи и сличном буду наводни контрапункт по кампањи, показало се да су ови само наставак предходног у лошу бесконачност, а потпуно јасно још од превремених честитки Томи Николићу из ЕУ (никад краја њиховом безобразном брукању, али и они су хтели да покажу чије је човек Тома Николић, Александар Вучић). Тако да се данас очекује да народ кроз „демократску“ побуну на изборима поврати власт народа – суверенитет народа над својом државом и судбином (ништа нема лоше у помену судбине, тако стоји и у Америчком уставу као једном од најдемократичнијих, премда и о томе има дискусије, него да овај само обезбеђује институционални облик – провере и равнотеже), и ту се кључно много очекује од општенародне солидарности (она не може бити сама уско грађанска коју одређују себичности, него заједнице – народа, а не друштва, тј. друштвене структуре). Па јесте питање колико је у овом нашем друштву остало заједништва и посебно узајамности (солидарности). Колико је могуће на њега се позвати, а добро знамо да многи негирају српски народ деценијама међу нама Србима (не мање него са југоусташких позиција од 1943/45.), и онда од чега се при томе полази, шта сами српски грађани о томе мисле, или, су мислили. Колико то сад може бити рачун без крчмара, јер по медијима то су експлозије солидарности међу грађанима?

У време уставног референдума 2006. у неколико таласа је проверено колико грађани мисле да смо сви ми солидарни око општег интереса целог друштва и резултати су били следећи:

Као што није било у времену помака увида у солидарност у друштву током периода кампање:

Нити су млади видели више солидарности у друштву од других старосних група, напротив:

Без било какве спекулације, јасно је да језгро друштва није чинила заједница (није било ни никаквог националног договора елита у транзицији, сасвим супротно), да људи то тако нису онда доживљавали (у најбољем случају око 25%), док већина то уопште није препознавала у друштву и институцијоналним праксама (друштвеној структури) и институционалној и медијској комуникацији. Ништа мање то није био задатак ни субвенционисане културе, која је форсирала конзумерски атомизам и приде заједничку – националну кривицу. Тако да је одсуство реакције на историјску и транзициону катастрофу 2008. било за очекивање, а онда и колапс од 2012. до данас. У то време – 2006. док је још постојао некакав политички систем, било је све видније да се делимо на 3. Осе, од којих је народњачка све слабија (ДСС), док друге две заоштравају свој профил као „југоусташка“ и „лумпеншка“ у тежњи да се што више приближе ЕУ и подрже своје интересе. Тако да овде можда изгледа да није могућ „црногорски модел промене власти“, али итекако је могућа изградња Монтенегринског менталитета (некаквог „политичког народа“ или како они воле рећи „државног народа“) а пуко безисторијске конзумерске масе која планира да се утопи и нестане у ЕУ 2028. као некадашњи српски народ који је изгубио самог себе (и поред литија). Исто тако постоји тенденција за некакав опште „политички народ“ и у Србији, који треба да одмени српски народ колико већ у следећим изборима против партије лумпена (некакав безконфликтни „политички народ“ ма ко да му радио о глави и држави). На томе већ дуго раде многи важни центри моћи, не само страни са својом мрежом плаћених колонијалних агената него и они трајући домаћи (од 1945. са финално несумљивим југоусташким опредељењем, што их и данас одређује) у садејству са Н1 медијским кластером. Уосталом 2006, док је било политичког система 3. Осе су саме сасвим очигледне иако се не наслућује само њихово значење по српску политику (стратегије борбе за опстанак и постојање српског народа и државе), премда се потпуно интересно у међувремену ДС расуо по својој оси као јединствена организација, а ДСС истопио у својој немогућности да изнесе националну и демократску политику због пре свега спољних препрека и не много мањих унутарњих (прекратког периода поновне националне орјентације историјеⁱⁱ), али данас су све до једне осе очите по својим дометима и циљевима и потврђују зашто више ни нема политичког система у Србији и зашто га скорије неће бити (чак ако се избори организују у догледно време):

Три осе српске политике од 2008. остају као културне – прото политичке поделе и оне као такве онемугађавају да се поново успостави политички систем. Он напросто није могућ, јер исте ни на један начин необезбеђују политике стратегија опстанка српског народа и државе и са тим је пре свега потребно направити прекид, а свакако да се овај не заврши у Монтенегринском сценарију, како нас он уводи најмање у сценарио жртвоване земље рударењу (доминион ЕУ како су га већ замислили), а у горим случајевима ка даљем распаду. Где свему томе служе и санкције НИС-у (па сад било би пуко нагађање да нам Мађари тихо уступају нафту по њиховом договору са Трампом што су и раније најављивали да ће да раде, а за то је дат Генералштаб, али то пре свега може бити климав договор, као и што је питање шта се Додик договорио, он је већ једном био Западни човек, тако је и дошао у политику РС).

Студенти и Мило Ломпар против „равне теорије“

Вучићу сигурно није лако и поред његовог карактера, алавости и издаје (уопште естетско – етичких карактеристика) да се договара са Западом/ЕУ и вероватно су га поново изиграли безобразним порастом њихових захтева (зато је и постао непрјитанији и према њима, што они пре свега толеришу, знајући да још много шта од њега могу да добију), али њему је јасно да кад 2028. приме у ЕУ Црну Гору и Албанију (оне лудаке који напрасно имају ВИ министра која се коти као пацов, као национални па и ЕУ догађај), Србија ће и буквално постати унутрашње двориште ЕУ, у потпуности изложена њиховим закулисним плановима овако историјски и транзиционо разваљена катастрофом 2008. те онда у колапсу лумпеншки разорена, кад ће Вучићу могућности преговора и за само њега постати знатно мања, а његова власт на коју се он итекако навикао потпуно упитна (али не и цео његов први сталеж који ће ЕУ знати да искористи, па ће ти постати њихови криминалци). Док ЕУ никако не прихвата отказивање прикључивања и спремни су на разне псине – довољно је погледати случај Грузије, како упорно раде. Ништа бољу позицију немају ни студенти судећи већ по наведеним разлозима за доношење ЕУ резолуције шта све њима смета: „… будући да су постојали изоловани случајеви приказивања радикалних симбола и коришћења екстремно националистичке, проруске и шовинистичке реторике током масовних протеста, …“ сиц, говори да они из ЕУ желе своју контролу над студентима и која би отворено ишла ка „промени свести“ Срба у целини, као пожељном, ако не и једино прихватљивим. Заправо тако да никако не буду препрека интересима њихових клика елита и кад су по цену наших властитих, као већ у случају Јадра као еклатантном примеру претеривања и колико су спремни да захтевају. Док је потпуно сигурно да ни једна угледна западна производна корпорација није ушла у Србију, по упутству из Вимеровог писма, док ми сами нисмо направили ни једну нову, а старе уништавамо, а по ком то писму (банке препуштамо, пољопривреда је препуштена увозницима и трговинским ланцима)? Култура је сведена на провинцијализам. Док се код нас успоставио периферијски поглед на свет и његове послове, без више било какве самобитности и будућности. Чиме се и јесмо осудили на пуко преживљавање као народ, па нам се неће ни ништа друго коначно испунити. Што желимо то ћемо и добити.

Зато је и за студенте и за нас све важан Ломпаров говор за Видовданⁱⁱⁱ, да се сви без разлике усредсредимо у себи, да би могли заједно у узајамности која је почела поново да се осећа на улицама свих наших градова, а против кад су непријатељских диктата ЕУ/Запада, али и пре свега читавог менталитета ступидне равне теорије између неких од нас (који мисле да су сви а само их је у језгру по свему неколико процената заосталих плитких екстремиста и фанатика југоусташког самозваног грађанства, остали су мигрирали у лумпене, и поред медијске машине за буку која им је на располагању, па се фантомски умножавају, наспрам мора српског грађанства који се подиже из привида равне теорије крећући се ка самосвести, а Ломпар им је водич). Без тога ни српске институције неће знати то што раде зашто раде како никад није била довољна норма ни кад је савршена „владавина права“ у питању, јер се тад искуствено олако сведе што Хана Арент каже у екстрему на тек (нацистичку) баналност зла, кад раде само свој посао. Док је демократија увек и искључиво регулативна идеја, а не конститутивна (Кант).

Мора нам бити јасно да као народ нисмо изашли из низа „мршавих крава“. Да оне и на Западу мршаве, па је бег на Запад све мање опција, те у том погледу интуиција студената, да се овде уреде ствари за све постаје изгледнија опција како и Запад планира да се затвори у нацистичку кулу безумља пред Кином, Русијом, али и Америком која им црпи супстанцу (која је окренула ћурак јер им је пропао план да Кина – Азија буду радионица, расцепкана Русија сировинска база а Америка мозак – нпр. Друкер је о томе писао пре једно 40 година /Грмеч објављивао/ према чему иде англосаксонска глобализација). Данас још неки разумни Немци пишу да су привредно мртви без Кине (производње и тржишта), али ЕУ тера своје до пуцања, па придошлице у њихова држављанства пре свега лако чека мобилизација, док домаћи беже у жене злоупотребљавајући родни закон, јер те још не морају у војску по закону (комедија норми). Зато морамо да изађемо из рупе југоусташког мисаоног шемата који трагикомично обмањује, сами са собом, а тренутно је Ломпар једини добри путоказ који имамо. Јасно, да будалама ни то неће бити довољно.

__________________________________________________________________________________________________________

i Elias, Norbert, Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp, 8 izdanje, 1997.

ii Rüsen, Jörn, Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013. Дијаграм историјског смисла народа:

iii Зато је и у епицентру свих питања, оно што је Ломпар дефинисао као „дух самопорицања“. Сам Ломпар је дуго присутан у јавности и као такав јесте најбољи српски говорник. На неки начин он приповеда о „одлуталости“ српског човека, својеврсним „одисејама“, изгубљености за ствари стварног живота (као кад узима Д. Туцовића у његовој идеолошкој заслепљености, да га је баш намћорски равно брига чија држава и ко је води ако није идеолошки поклопљена са његовим фантазијама). Његове поруке су пажљиво изабране, као за Видовдан са етичким вектором који је и животно морални избор за сваког од нас у Косовском завету, да ли ћемо бити верни себи и спремни на подвиг или све издати (као још на старијој Херакловој раскрсници због живота мање али у благоутробљу – животиње у нама, како је човек и бестијалан и духован и аскеза са увек тек односила на дисциплиновање – култивисање животиње у нама, нико је није заборављао него се односило на савете умерености, не све да нам се може па и због варљиве екстазе среће што нам је модерна једино понудила као заправо свој изговор, како човек по још сазнању мита о Икару није „биће среће“, нити може бити, него је ту сам да слави постојање, што и чини и у реду за усташко клање, или, индустријски гасни-туш неодустајући од живота). Док политички за све нас орјентишући са националним либерализмом и српским интегрализмом, ништа Ломпар сам не жели да помири, него да игнорише позивајући нас да се измакнемо из паланачких (премда пре заправо из тек клошмерлеовских) зађевица плитког духа, како опстанак и постојање народа и државе јесу историјски фундаменти наших живота у свету, где једино тако имамо своје место. Уосталом да ли желимо да будемо народ без свог места, тумарајући од једног до другог у фантазијама као историјски просјаци. Багателишући са својим прозаичним духом да га имамо и да ми сами заборављамо да није баш много по себи уреду да га препустимо најгорима међу нама да они због њихове зловоље управљају са нама.