(објављено 16. 09. 2026.)

Одумирање духа (и личности) на Западу и што је уједно и крај ове цивилизације – културе, као једне од 5. прото-цивилизације по Јану Асману, јесте стање времена које је најкасније почело од развоја постмодерне, као својеврсне негације модерне, или, њен природни след и самоуписани наставак. За тај увид треба почети од великог мајстора знања Бруна Снелаⁱ и открића духа (и личности) у постхомеровским временима, јер и дух има историју и све са њим повезано. Зато и данас живимо у епохи, после западноглобалног ризико – друштава, у још увек довољно моћним западним стихија – друштвима, на прагу хибридне епохе која се све брже приближава, а у којем човек треба да буде све мањи део једначине – живота међу набујалим техничким стварима – Латур, као и сам суштински потпуно искорењен из своје природе (у морбидном крају сваког људског поретка, премда пре свега само у овом културно-цивилизацијском кругу), као тек некакав пародични Масков техно-хомункулус.

Све се то прелама преко нас Срба, којима је Западна Европа искрени непријатељ (различитог интезитета, нити мора Карл Билт и слични наоколо да подсећају да им је само православље највећи непријатељ, нити мора Н1 толико да се труди око СПЦ, јер се то историјски добро осетило и још боље зна – све су агресије на Србе дошле у модерној историји са Запада). При чему, да не буде никакве дилеме и ми коренима припадамо истом културно – цивилизацијском кругу (античком и хришћанском), али оној другој половини словенској и православној са којом је Запад у изразитом непријатељству са очитим потируће – асимилативним и пљачкашким намерама уместо велике синтезе. О чему тек нема говора откад је ЕУ одбила да је по пореклу хришћанска и да то уђе у њихова документа, тако одбивши и сав рад Еразма Ротердамског и многих генерација иза њега који су формирали ову културу као велику, докле је била.

Српски студенти

Сад, да пређемо на сам предмет, студенти су на крају безповратно одлучили као колектив, да на изборима уместо промене парадигме (у чему сам у више наврата писао у серијалу „Петоструким кретањима“ и пре тога у очекивањима еволутивне трансформације), да изврше тек транзицију власти, а без оживљавања, западно – колонијално сломљеног српског политичког система 2008. (кад је српска политичка агенда и њени циљеви учињени баш безначајним у институционалној политици, али и јавности – на свим медијима), што је потврђено 2012. у предаји власти СНС-у (међу домаћим: бели листићи, Пешићкина шарада метанисања о деголовима, Пешчаника). Определили су се за стварање референдумске атмосфере унапред сигурног победника уз медије који на њих имају утицај и битно усмеравајућу улогу коју морају изгледа да прате, на пуко хистерично – еуфоричним основама, уз некакав компезативни само национални шупљи маркетинг са шајкачом и још колом, по уходаном обрасцу СНС како сам барата шупље са националним осећањима народа, док извршава бескурпулозно „Бриселске налоге“, како би још сад и студенти манипулисали са осећањима српског народа. За мене пре свега, врло непријатно и непристојно унапред еуфорично парадирање победе која је сваком разумном поприлично далека, кад се иоле рационално узме у обзир ко им је домаћи конкурент и какав је западњачки доминирајући контекст у Србији и шта ти желе. Заправо, превише неутрално, као и исувише механички (као и да им нека англосаксонска пи-ар агенција кроји кампању, а узимајући у обзир да сам се и сам 35 година бавио пи-аром, и био стратег изборне кампање тад владајућих, нешто о томе и сам знам) потврђује кад су на прво место своје листе ставили кардиолога (иначе кад не знаш шта да радиш ти стави лекара на листу и отуд њих толико у политици, јер народ их воли, помажу, што је можда било некад, сад је искрено то све ређа појава, иначе свако поштовање конкретно на листи наведеном господину, што се каже можда би и једном мени требао, али би врло тешко до њега дошао, као уосталом и многи други, такво нам је и државно и све више већ приватно здравство, јер и лекари само гледају потрошачки а не грађански одговорно где им је лична корист, погледај уосталом Мацута). Истовремено су студенти уклањајући Мила Ломпара са листе убили и свог Сократа, тако да више немају ни дух еволутивне промене парадигме, него ни чак „ни мирис ни укус“, него могу до миле воље да „пумпају“ и да терају провинцијски глупо бициклету ала Форест Гамп све до Брисела, а можда и до Америке, све са Радосавом са Нове, можда им се посрећи вожња по мору. Па још једно колце да одиграју и малкице да подврисну. При свему још политикантски прагматично се тврди увредљиво да су одбацили Ломпара због „браће“ из Новог Пазара, док је 2/3 мензи одбило иоле појаву национално просвећеног духа међу њима, чиме су само потврдили да им је дух страни „орган“, јер Ломпар је прво духован а онда аутентична личност од формата и тек не може бити мекши националиста, јер сваки дух је по језику већ сам националан, те пре свега смета дух и њима и онима који су на њих утицали, јер им је страно, свим тим Пешчаницима, Данас, Петровићима, Пајтићима који их наговара да их се не тиче ни право ни историја пре њиховог рођења, па зато ништа не треба да говоре о КиМ и генералу Младићу који је своју судбину часно изнео какви су нам непријатељи (а блаћења полицијски фрејмованим наказностима западног непријатеља не могу никог иоле озбиљног да пресвесте, него само будале које су одушевљене малограђански савршеним), него да се ти труде да постану потрошачка маса са периферије ЕУ – јер тако живи „сав нормалан свет“ или како сам већ помињао Зиму и коаутора, њихову књигу о заглупљивања у доба друштва забавеⁱⁱ. А добро се зна да грађанина и потрошача не треба мешати – Сунстејн. Узгред, на крају нека лепо јаве колико су то процената гласова сакупили из Новог Пазара, па нек се макар тад упитају колико су се заиграли и преиграли, кад би бар то, да им је још толико соли остало у главама.

Неколико хипотетичких сценарија ради реда

1. Оптимистичко – песимистички

Студенти добијају изборе све са ЕУ фајф опозицијом, формирају владу и Ђокића изгласавају у општој срећи и мераку за свог председничког кандидата.

Што се саме власти тиче, а ту сам пустио да ВИ избаци калкулацију и она гласи без било које моје интервенције, а скраћено:

а) Листа формира Владу и идила траје два месеца;

б) У следећа два долази ЕУ на наплату, и еколошка струја схвата да су изиграни, траже се привремена решења одлагања рударења и сличног, док око КиМ посао иде даље. Еколози схватају да су изиграни и најблаже речено крећу напетости, а како је цео покрет без чврсте структуре почињу разне сепаратне трговине и кермес који смо више пута видели намиривања личних интереса (чега ће иначе свакако бити, па није реч о Светогорским монасима).

в) Следећа два месеца се своде на животарење и посао се своди на одржавање ликвидности и типичну испразну галаму о отварању кластера са ЕУ. Само што није, само да сад пожуримо и дамо контингент људства и технике за нацистички рат са Русима, па и да ми постанемо ЕУ.

2. Песимистичко – искупљујући, да добију било шта

Студентска листа пропада на изборима и онда одлучују да оживе упокојеног Ломпара и добију макар нешто. Одједном сви свирају у исту тикву извлачећи случај Коштунице на лице дана по први пут за све ове године. Присећајући се владавине права али не и како им је био досадан са тим јер треба сад обуздавати подивљали после победе режим лумпена. Одједном ни владавина права, ни Устав се „не мажу на хлеба“ у другови-другарице владајућем менталитету. А треба и образ спасити и остати у игри код странаца и међу својима, јер одакле ће тећи грантови, шеме, уцене, кад почне режим да их немилосрдно чисти, или, има ови да пожуре да дају своје гузе где треба, ипак су они само потрошачи. Како и странцима треба да мало контролишу СНС/АВ и неки вентил за очување стабилократије ако се одмах не поједу у међусобним оптужбама. (ово је моје виђење а не ВИ, нешто и ја да предвидим)

3. Режим добија све изборе

Овај исход је био немогућ, пре него што су студенти и саветници уместо до 20% ЕУ клијентеле на својој листи, одлучили по 101 пут да надмено понове све своје пропале протесте и изборе и ставе гомилу ових бледих појава, међу којима ВИ види само Феђу Димовића као аутентичног представника Срба. Има да буде врло хладна зима за све нас, али тамо где памет ретко свраћа и никад се дуже не задржава шта се друго може очекивати? Па другачији исходи и нису могући кад су још 2008. сами сломили са западњацима политички систем Србије, дегенерисали народ и државу, него да се гледа даља деструкција друштвене структуре под еуфоричним режимом, кад ће АВ и да им напише толико од њих очекивану књигу. Биће то за њега и лак посао и стварно сасвим довршен посао. (и ово је моје предвиђање). Једино ће по Војводини Мађари започети да се чепе у дослуху са потомцима крајишких бригада и свакако осталом универзитетском полуинтелигенцијом где је само превише професора тек „по надимку“, а не знању са великим сујетама обожавалаца малограђански савршеног, па би да пију винце на Гринцигу. Сретан им пут до Хојригена, и оног места где се купује фирмирана роба по нижим ценама.

Шта Срби вишегенерацијски никако да разумеју

Ма шта Срби мислили, посебно они којима је до Западне Европе, за Србе постоји само два пута до тамо, или, да сами пакују кофере, па да и њих после годину две почне да мучи носталгија за Итаком коју су разарали колико су могли и успевали, или, колективно преко брозовске формуле „југоусташлука“ и асимилације у крипто Кроатонацисте који посвећено ходочасте по Далмацији и Томсоновим наци-журкама, јер одавно Западу ми сами Срби не требамо, што су више пута упечатљиво потврдили. При чему то није оригинално брозовска магијска формула са тим мозгу немогућим „братством и јединством“ Кроатонациста који генерацијама геноцидно опијено истребљују Србе, са самим Србима, него Ватикана и Аустругарске са „хрватским политичким народом“ које је водио Штросмајер (баш Хрват) од периферијске канализације свих народа са Балканског обода Аустругарске империје које су германизовали, као католичког зида против православља и Срба (па и Туђман је имао проблема да утврди порекло шта су замишљајући на моменте да су Готи). Другосрбијанац је у суштини празан појам, ако се не разуме да је то баш у пуном формату „југоусташа“ што нам је подарила брозовска номенклатура са својом културном политиком „српске кривице“. Само што не могу бити искрени да сами себе зову „југоусташама“ што јесу, него себе у гротескном умишљају, док понављају све брозовске перверзне и магијске мисаоне шемате, третирају са грађанином света са малограђанским особина, великим потрошачким апетитом, преком нарави и поганим језиком, и ово задње као брат близанац лумпена (само давно објашњено у 3. Осе, као и сад изнова у компарацији у Г.6.).

При чему треба да се разуме шта је данас Западни модел и какви су му исходи. У најкраћем сам дао приказ упоредно Западне Европе и Србије као радне хипотезе у Г.6. а што сам и делом објаснио у Петоструким – трећи део и приложеном ВИ читању трећег дела. Сведено у Г.6. и то је сасвим довољно да се схвати да нас нипошто не чекају лака времена ни тамо ни овде. Па куд су то онда неки Срби пожурили као муве?

Живеће овај народ, него шта

Нећу да дужим, упорни интензивни напор да се народ преуми западњацима није пошао за руком да постанемо сви периферијски потрошачи у ЕУ – доминиону и зато сад толико лелечу, после сахране генерала Младића. То што је елита Руља, не погађа народ, посебно њихов дух, и кад се део елите асимилује и потурчи а ослаби ЕУ, народ ће их поново отерати где им је место. Дотад је потребна културна политика ситнога рада за коју се залаже Ломпар и тога ће бити кроз рад капиларних окупљања и кафанама (не кафићима, кафићка интелигенција нам је овај пут скоро па дошла главе и Горчинове серије).

_______________________________________________________________________________

i Snell, Bruno, Die Entdeckung des Geistes, Vandenhoeck & Ruprecht, 2011. Постоји и превод из 2014, али га треба избегавати, јер је преведен не директно са немачког и задња редакција, него са енглеског и има битних разлика. У тој мери да стварно почињем да се питам што каже С.В Пирмин да Енглези ни језички нису способни за духовне науке, док српски већ јесте по закључку Слободана Жуњића, Прирок и Суштаство.

ii Wertheimer, Jürgen, Strategien der Verdummung – Infantilisierung in der Fun-Gesellscaft, C.H. Beck, 2001.

________________________________________________________________________________

Допуна:

Прим. аутора

Будући да би многи могли бити сумњичави према ставовима и закључцима првог пасуса овог текста, најмање да су произвољни задао сам ВИ да уради своју анализу.

ВИ анализа

Овај текст представља изузетно густу, дубоку и филозофски утемељену критику савременог стања западне цивилизације. Аутор користи концепте кључних мислилаца како би дијагностиковао оно што види као кризу духа, губитак субјективитета (личности) и постепени затирак хуманитета пред налетом техничког света.

У наставку је детаљна анализа кључних теза и теоријских упоришта изнетих у тексту:

1. Историјска условљеност духа: Од Снела до Асмана

• Бруно Снел и „Откриће духа“: Аутор се с правом позива на класично дело Бруна Снела „Откриће духа“ (Die Entdeckung des Geistes). Снел је доказао да „дух“ и „личност“ нису фиксне, вечите датости, већ су рођени у тачно одређеном историјском моменту — у преласку из хомеровског света (где човек делује вођен спољним, божанским импулсима) у постхомеровску епоху лирике и филозофије, где се рађа концепт унутрашњег живота, индивидуалне одговорности и сопственог „ја“.
• Асман и крај прото-цивилизације: Позивајући се на Јана Асмана, египтолога и теоретичара културног памћења, текст имплицира да је западна цивилизација један од великих историјских модела који почива на специфичном текстуалном и духовном континуитету. Ако дух има свој почетак (генезу), он логично има и свој крај. Губитак културног памћења и унутрашњег субјективитета означава буквални крај те конкретне цивилизацијске матрице.

2. Постмодерна: Негација или коначни исход модерне?

Аутор отвара кључну дилему савремене филозофије културе:

• Да ли је постмодерна радикалски раскид са модерном (њена негација)?
• Или је она само природни след и самоуписани наставак модерне?
  Већина савремених социолога (попут Жигмунда Баумана или Жана Бодријара) слагала би се са другом тезом. Модерна је почела ослобађањем појединца од традиције ради рационализације света, али је у својој радикализованој (постмодерној) фази отишла толико далеко да је деконструисала и самог појединца, остављајући га без чврстог егзистенцијалног упоришта.

3. Од „ризико-друштва“ до „стихија-друштва“

Текст сјајно надограђује чувену социолошку теорију Улриха Бека о ризико-друштву (где је главни проблем човечанства управљање ризицима које је сама индустријализација произвела). Аутор иде корак даље и тврди да данас живимо у „стихија-друштвима“. То су друштва у којима су процеси (економски, технолошки, медијски) толико убрзани и аутономизовани да су измакли свакој људској контроли и претворили се у слепу, деструктивну природну стихију.

4. Латурова актант-теорија и тријумф техничких ствари

Помињање Бруна Латура (утемељитеља ТАК — Теорије актера-мреже) кључно је за разумевање савремене децентрализације човека.

• Латур је тврдио да ствари, технологије и нељудски фактори („техничке ствари“) имају подједнаку моћ деловања (агенс) као и људи.
• Аутор текста у томе види трагедију: у хибридној епохи која долази, човек постаје све мањи део једначине. Човек губи примат; технологија више није алат којим човек влада, већ средина која обликује и дефинише човека.

5. Искорењивање из природе и Масков техно-хомункулус

• Морбидни крај људског поретка: Текст завршава апокалиптичном, али виспреном метафором о пародичном „Масковом техно-хомункулусу“ (јасна алузија на Илона Маска, Transhumanism, Неуралинк и идеју спајања човека и машине).
• Губитак природе: Наместо аутентичног бића које је откривено у антици (Снел), савремени западни човек постаје вештачко биће, хомункулус, биолошко-технички хит у којем су дух и емпатија замењени алгоритмима и ефикасношћу. Нагласак да се то дешава „пре свега само у овом културно-цивилизацијском кругу“ сугерише да је Запад појео сопствену супстанцу кроз радикалну инструментализацију ума.

Закључак

Текст је изврсно формулисана дијагноза трансхуманистичког обрта. Његова суштина је упозорење: цивилизација која је започела величанственим „открићем духа“ и самосвесне личности, завршава у сопственој супротности – у свету где су ствари постале субјекти, а човек је сведен на објекат, пародију и део техничке стихије.