(објављено 11. 05. 2026.)

Неколико тврдњи: Треба пратити корупцију

Оно што видимо као велику корупцију, то су уобичајене елитарне друштвене дивиденде у које је умешан први сталеж друштвене структуре у расподели са вишом класом (уз помоћ награђивања средњег слоја): од корупције до субвенција (и остале приоритизације) крупног капитала. При чему је сам „капитал“ интелектуални концепт који не постоји без државе као такве (види правно кодирање капитала К. Писторⁱ, а ко воли и марксистички Н. Пуланцасаⁱⁱ, понешто о односу државе и капитала, а и да је по природи /капитал/ „феудални рачун“ види изванредног Б. Руденаⁱⁱⁱ, док уопште још Н. Елијас^iv говори о основама „дворског форматирања“ људи Западних друштава).

Ма ко шта причао, нема државе без корупције (само што се о њој мање зна, као и на берзама стварни добитници који су увек једни те исти и њихов круг, од злата, још као момчић сам то гледао, до различитих берзанских папира и инсајдерске трговине), као ни без првог сталежа (и кад се мистификаторски метанише о „дубокој држави“) у његовом пуном капацитету (до неке револуције). Једино што се може донекле постићи, да се смањи изношење капитала (из државе) и да се не разара виталност живота у држави, општим безакоњем али и несолидношћу целог система друштвене структуре, по трајном принципу да риба увек смрди од главе. Неолиберална глобализација је била начин како се капитал масовно износио и стварани су неоколонијални односи (компрадорске елите, опште осиромашење, криминализација у друштвима, високе платне разлике за исте послове у све светској подели рада, посебно униполарног света), али је повратно утицао и на раст корупције у земљама прве зоне носилаца колонијалног вектора (документованим примером Немачке^v, где се од ситуације да држава има свог заступника у свакој великој корпорацији, исте корпорације су почеле да имају свог човека у држави, као и фондови „друштва благостања“ да се празне). Док нам медијално усвојени конгломерантни начин мишљења (на жалост ништа мање ни сам академски, посебно провинцијални, који се слади са малограђански „савршеним“ у својим мисаоним шематима пуко имитирајући престабилизоване наративе Запада, у догматском потпуном уверењу полуинтелектуалца) ствара митове од представа о државним, а посебно наднационалним институцијама и демократији.

Утолико је још од седамдесетих прошлог века дошло поништавање друштвеног уговора (а већ су се раније формирали приговори о „предметности демократије“ као њеној природи, а не да је ова „народна“ демократија као таква – види Х. Шлески^vi и други). Што и расподела и права (а да се рећи и релативизовање и занемаривање националне државе од мародиране инфраструктуре до скоро свих завода целе заједнице) показују у дугом и непрекинутом ходу енормно и трајно богаћење све мањег броја људи – породица. Значајно стагнирање па и осиромашење већине. Ако уз то додамо и да данас живимо у епохи западних стихија-друштава, након епохе ризико – друштава, уз то да Југ света реално односи превагу над Западом, сви ми стојимо пред Ратом, као што је још Хераклит рекао, као оцем свега, како би се можебити успоставио нови поредак и да би се људи вратили Реду.

Ред и неред

Сад мале, домаће слике свега, стварно ми је одвратно да гледам младе у јавном превозу који се усрано држе за своја седишта или се грабе уместо да као некад устају старијима и трудницама. И ја сам устајао, то се подразумевало, јер се знало за Ред. Како се онда уопште у назови неком „прогресу Србије“ Ред може очекивати, какво поштовање? Посебно још кад је сложеније, а све је сложеније од уступања места у јавном превозу? Те о чему људи –грађани било шта више знају, јер очито не знају за Ред? Уосталом, данас је тешко из доминантно масовног потрошача извући грађанина. Тек само се бенволентно код нас о њему прича, као врло солидној чињеници између другарица и другова и њихових потомака огољено потрошача, уопште опонашајући „глобални либерализам“^vii као саму спрдњу са Редом у њиховој носталгично југословенској безисторијској „фрагментарној свести“. Јер, ама баш ништа друго као праксе (и емпрактику К. Булер, Пирмин^viii – феномен за анализу: откуд „уличарство“, кафићко и певаљке/олињале дроље са виршлама од усана у многим нашим тв серијама) наша јавност није колективно промислила, медијално и институционално, кодирала и промовисала у непосредно спонтано понашање самог народа кроз своје узор представе (него само мале ружне приче и гротескно), те је самим тим изостала афирмативна етика очекивања, или, практично мисаоно шематизовање културне уређености самих друштвених структура. Уосталом ни српски образовни систем није бољи као део јавности бивајући првенствено провинцијално перифериски део опште глобалне Западне „потрошачке“ јавности (током свих ових задњих деценија произведених криза „вишкова историје“, пре свега њеног националног неразумевања из историјске дезорјентисаности битних делова елите, ништа мање транзиционих друштвених процеса које су само схватили хајдучки и компрадорски – колонијално као свођење Србије на пуко ЕУ доминион). Тако нас само надаље остављајући заглављене како политички тако и културно у интерегнуму између антисрпског комунистичког идеолошког „југоусташлука“ и потрошачког „глобалног либерализма“ – Медијално: мале су ту разлике између Н1 кластера и РТС-а, Пинка, али и разних Факултета и њихових програма уз мреже западних грантова за професоре и западне НВО хонораре, и баш, још би нам уз то само фалиле стране школе да поспеше дезорјентацију које је ионако превише. Док други са осталих меридијана немају толико храбрости да причају о односу потрошача као грађанина, него само се сами кураже, да потрошач неки пут успева да успостави дуалитет са „грађанином“ (види Ц. Сунстејн за случај Америке у прилогу извод из његове књиге Република^ix: „Потрошачи нису грађани и велика је грешка поистовећивати то двоје“ ). Уосталом проницљиви П. Кондилис је сам утврдио у својим истраживањима да је још око 1850. дошло до почетка краја епохе грађанског света на Западу и да се отад успоставља свет масовног конзумерског друштва потрошача (уз речиту опаску да су жене сведене на модел „дроље“ на Западу, Пруст је то знао да каже блаже „спортске жене“, док је Музил само метанисао о „лепоти жена прошле епохе“, док Вертхајмер и Зима^x сами говоре општије о епохи насталој на „Стратегијама заглупљивања“, ја то одавно изнова лично примећујем и називам медијалним индукцијама малоумности кроз конзумерска друштва и сад са „ехо собама“ истомишљеника преко друштвених мрежа и уопште интернета, јутјуба људи и деце^xi са телефонима стално у руци индуковано су све малоумнији, посебно младе генерације; као што су уосталом истраживања показало боље школске резултате постижу разреди без електронских помагала и њихових садржаја наводне образовне помоћи).

Рат и крај предходног поретка

Нови светски поредак који сад пропада, почео је после 2. св. рата на Западу са тзв. Трумановом доктрином, после привремене пропасти нацизма (морбидног краја сваког људског поретка), јер је он сам изгледа постао од своје појаве након 1. св. рата циклична појава, која се и сад враћа на Запад да би остао или изгинуо у рату – уз не само наци-пропаганду него и обновљене тврдње као што то и сам историчар Нојцел перфектуира: Ни мање, већ да је Хитлер био превише благ са својим непријатељима. Док су им медији и академски кругови запали у расистичку хистерију како против Руса, тако и православља (што су већ дуги векови континуитета са неким паузама у стварању непријатеља), али нису се само на томе задржали него су прекинули све корисне везе са Русима, флагрантно и на своју штету, што има и мање рафинирано за циљ, да посебно ослаби егзистенцијално своју помоћну радну снагу и вкв раднике као идеалне послужиоце Рата у циљу коначног освајања Украјине. Иначе што су по природи неосетљиве Швабе, тако радо примили код себе све редом избеглице из Украјине (па и Бандеровце су чували и њихове гробове и сад им је нацизам добро дошао) и још се пристојно за њих побринули? Те ће ЕУ рат са Русијом заправо бити опет геостратешки Немачки, да сами избију на муфте међу велике силе (трошћи и ЕУ колико треба и препуштајући Енглезима да се наплате колико су ови зацртали, јер њихови су вероватно планови и договори са САД, без чега су Немци и даље само окупирана земља због својих злочина, а спремају се они на нове у то не треба нико да сумња, јер код њих се одавно хегеловски замишљена „хохкултур“ банализовала у нацистичко хулиганство морбидног краја сваког људског поретка). Уосталом доба је простачког зла Запада (види „Пацовске ратове“).

Од Трумана до Фукујаме и даље

Свет никад није био идеалан, ни само долина суза, али у свету конзумеризма медијализоване слике о свету су то могле бити за много више људи, а да се заправо ништа не мења. Тако, уместо вере и мудрости свет је са Запада обавила грозница конзумеризма да њиме славимо постојање (а шта је наша егзистенција друго за све нас од почетка времена него слављење постојања, па и њене карикатуре фантазирајући „срећу“, које не може бити јер нисмо „бића среће“ – Икар).

Труманов концепт^xii поретка за Запад после 2. св. рата (и као конфротације Запада са Истоком) је у најкраћем имао три вектора: 1) Америчку хегемонију, војну, технолошко – научну и финансијску; 2) либерално уређење привреде и друштава; 3) Демократију. И тај је поредак пропао посебно у смислу „пост-демократије“ (уз бесконачне ратове за све време Америчке хегемоније), али не пре, да ту његову пуко идеалну слику овог концепта није Фукујама забележио као „крај историје“ у шта многи носталгичари још увек верују (и поред лошег ђини коефицијента и још кастински ограничене проходности у друштвима, уз опадајућу културу), а код нас небројени пуко упијају крајње површно западноцентрично у провинцијално „неподношњивој лакоћи постојања“ и поред тако очитог броја проблема и тамо и код нас. Свакако да су концепт подупирале разне теорије о разним врстама слободе (И. Берлин), отвореног друштва (К. Попер) док су се са временом баш друштва на Западу претварала у фрагментисана, расточена (толико да Ратни колеџ са Кингса – Лондон очекује грађанске ратове једнако у Британији и на Западном делу континента Европе), под општим утицајем на цели свет медијализоване примитивне конзумерске атомизације друштава коју је Запад створио (у чему нема ни говора о процесима индивидуализације са посебно појавама самосвести), као, како наивно, као саму суштину прогреса. Свакако да је амерички филм био први проносилац идеалних (искривљених) слика бивајући неко време моћ за себе (а онда су се технологије умножиле до могућих представа о информативним и мрежним друштвима, те коначно будућем хибридном свету вештачке интелигенције).

_________________________________________________________

i Pistor, Katharina, The Code of Capital, How the Law Creates Wealth and Inequality, Princeton University Press, 2019.

ii Пуланцас, Никос, Класе у савременом капитализму, Нолит, 1978; и друга његова литература кога занима.

iii Bernard, Rudden, Things as Thing and Things as Wealth, Oxford Journal of Legal Studies, Volume 14, Issue 1, Spring 1994 – http://piketty.pse.ens.fr/files/Rudden1994.pdf

iv Elias, Norbert, Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp, 1997.

v Фицрој, Феликс и др, Менаџмент и економика организације, ЦИД, 2007.

vi Binder, Ulrich (Hrsg.), Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts, Springer VS, 2020.

vii Pilkington, Philip, The Collapse of Global Liberalism, Polity Press, 2025.

viii Stekeler – Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person, Meiner, 2022.

ix Sunstein, Cass R, Republic, Princeton Univerity Press, 2017. Извод из његовог текста ради бољег разумевања дуалитета потрошач – грађанин: „Потрошачи нису грађани и велика је грешка поистовећивати то двоје“

ДЕМОКРАТСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ И ПОТРОШАЧКИ СУВЕРЕНИТЕТ

Ниједна од ових тачака не значи да нека апстракција звана „влада“ треба да се осећа слободно да помера преференције и уверења у ономе што сматра пожељним правцима. Централно питање је да ли би грађани у демократском систему, свесни до сада изнетих тачака, можда желели да доносе изборе који се разликују од оних које доносе у својству приватних потрошача. Понекад се чини да је то њихова жеља. Напори јавности да се супротстави негативним ефектима потрошачких избора не би требало да се омаловажавају као облик мешања владе или неприхватљивог патернализма, барем ако је влада демократска и реагује на рефлективне судове грађана.

Оно што мислимо и оно што желимо често зависи од друштвене улоге у којој се налазимо, а улога грађанина је сасвим другачија од улоге потрошача. Грађани не мисле и не делују као потрошачи. Већина грађана нема потешкоћа у разликовању ове две улоге. Често се политички избори једне нације не могу разумети ако се посматрају само као процес спровођења жеља људи у њиховом својству потрошача. На пример, неки људи траже строге законе који штите животну средину или угрожене врсте иако не користе јавне паркове или не остварују материјалну корист од заштите таквих врста; одобравају законе који позивају на социјално осигурање и добробит иако не штеде нити дају сиромашнима; подржавају законе против дискриминације иако њихово понашање није неутрално по питању расе или пола. Избори које људи праве као политички учесници могу се систематски разликовати од оних које праве као потрошачи.

Зашто је то тако? Да ли је то загонетка или парадокс? Најосновнији одговор је да понашање људи као грађана одражава низ различитих утицаја. У својој улози грађана, људи могу настојати да остваре своје највише тежње када то не чине у приватној потрошњи. Тако би могли тежити ка комуникационом систему одређене врсте – оном који промовише демократске циљеве – и могли би покушати да промовишу ту тежњу кроз закон. Поступајући попут Уликса који очекује сирене, људи би се могли „унапред обавезати“ у демократским процесима на ток деловања који сматрају у општем интересу. И у свом својству грађана, они би могли покушати да задовоље алтруистичке или друге жеље, које се разликују од себичних преференција често карактеристичних за понашање потрошача на тржиштима. У ствари, друштвене и културне норме могу учинити људе склонијим да чешће изражавају амбициозне или алтруистичке циљеве у политичком понашању него на тржиштима.

Свакако је тачно да је себично понашање уобичајено у политици. Читаво поље теорије јавног

избора види политичку акцију као производ напора себичних појединаца и институција да покрену власт у својим жељеним правцима. У том објашњењу има доста истине – иако моје сопствено искуство у извршној власти САД током Обамине администрације сугерише да теоретичари јавног избора преувеличавају стварност. Барем унутар извршне власти, јавни званичници обично покушавају да ураде праву ствар; они тешко да су оруђе заговорника себичних интереса.

Нико не би требало да сумња да друштвене норме понекад притискају људе, у њиховом својству грађана, у правцу бриге за друге или јавног интереса. Делујући заједно као грађани, људи могу решити проблеме колективне акције који се покажу нерешивим за потрошаче. За сваког од нас, делујући појединачно, готово је немогуће дати било какав значајан допринос проблему загађења ваздуха или помоћи онима који пате од последица природне катастрофе. (Друштвене мреже могу бити од праве помоћи овде, наравно.) Ако смо у могућности да делујемо колективно – можда кроз приватне институције, можда кроз владу – могли бисмо много тога да урадимо. Као грађани, људи би могли покушати да промовишу демократске циљеве – рецимо, позивајући на бесплатно време емитовања за кандидате у каснијим фазама кампања – чак и ако мало чине да промовишу те циљеве у својим чисто индивидуалним капацитетима.

Делиберативни аспекти политике, доносећи додатне информације и перспективе, често утичу на судове људи док се они изражавају кроз владине процесе. Главна функција демократског система је да осигура да се кроз представничке или партиципативне процесе чују и разумеју нови или прикривени гласови, или нови прикази где леже интереси и шта они заправо јесу. Ако су представници или грађани у могућности да учествују у колективној дискусији о емитовању или одговарајућој употреби интернета, могу да створе далеко потпунију и богатију слику централних друштвених циљева и како би они могли бити задовољени, него што се то може добити кроз појединачне одлуке регистроване на тржишту. Тешко да буде изненађујуће ако се преференције, вредности и перцепције о томе шта је важно појединцима и друштвима промене као резултат тог процеса.

Наравно, не може се порећи да владини званичници имају своје интересе и предрасуде и да учесници у политици могу да се позивају на јавне циљеве како би служили својим приватним агендама. У области комуникација, не искључујући интернет, парохијални притисци су често помагали у диктирању јавне политике. На крају крајева, неопходно је сачувати слободна тржишта од тих притисака. Али ако грађани покушавају да промовишу сопствене тежње, могли би бити у стању да побољшају функционисање тих тржишта; и свакако је важно слушати шта имају да кажу.

ЈЕДНОГЛАСНОСТ И ВЛАДАВИНА ВЕЋИНЕ

Аргументи засновани на заједничким жељама грађана су неодољиви ако се ничија права не угрожавају и ако се спорна мера усвоји једногласно — ако су сви грађани за то. Али озбиљније потешкоће настају ако (као што је уобичајено) закон намеће мањини оно што она сматра теретом, а не користи. Претпоставимо, на пример, да већина жели да захтева бесплатно време на телевизији за кандидате или да има три сата образовног програма за децу сваке недеље — али да се мањина противи, тврдећи да је равнодушна према говору кандидата и да је не занима да ли постоји више образовног програма за децу. Могло би се помислити да онима који осећају потребу да се обавежу на неку обавезу или неки начин деловања не би требало дозволити да то учине ако је последица обавезивање других који не осећају такву потребу.

Било какво мешање у преференције мањине је несрећно и на крају би могло бити одлучујући приговор, свакако ако се нарушавају права људи. Али ако не, зашто би мањина имала право вета? По хипотези, статус кво нема подршку већине; заправо, већина га одбацује. Зашто је статус кво свет, такав да се може променити само ако је подршка за промену једногласна, док чак ни већинска подршка за промену није довољна? Пречесто, статус кво изгледа има неку врсту магнетне привлачности, дајући превелику тежину мањинама којима се свиђа. Наравно, морамо истражити контекст. Али генерално, тешко је видети који би аргумент могао постојати за опште правило против скромних демократских напора за побољшање комуникационог тржишта. Ако је већини забрањено да промовише своје тежње или да оправда своје промишљене судове кроз законодавство, људи ће бити мање способни да се укључе у демократску самоуправу. Избор је између промишљених судова већине и преференција мањине. Наравно, не сугеришем да мањина треба да буде искључена тамо где су њена права заиста угрожена.

ТРАКА ЗА ПОТРОШЊУ

Током целе дискусије, претпоставио сам да, уколико људи делују као потрошачи, модерне комуникационе технологије представљају недвосмислену благодет. Ово је широко распрострањена претпоставка и лако је видети зашто. Ако желите да купите било шта, постало је много лакше то учинити. Ако желите Тојоту Камри, Хонду Акорд или теренац, доступно је много сајтова за ту сврху; новчаници, сатови и наруквице се лако могу пронаћи на мрежи; а кошуље, џемпери и мобилни телефони могу се купити за неколико секунди. Није ни погодност једина ствар. Као резултат интернета, обични људи имају много већи избор, а конкурентски притисци су, у извесном смислу, много интензивнији за произвођаче. Сетите се Андерсоновог слављења „дугог репа“; људи са необичним укусом сада могу да пронађу оно што желе, превазилазећи просторне баријере које ограничавају могућности у књижарама, биоскопима и још много чему. Свакако, раст опција за потрошаче био је главни покретач раста интернета. Размотрите мало историје. У раним годинама, .edu домени су доминирали листом најпопуларнијих сајтова. Чак до 1996. године, ниједан .com сајт није био рангиран међу првих 15 сајтова. До 1999. године – само три године касније – слика се фундаментално променила, до те мере да је најбоље рангирани .edu сајт (Универзитет у Мичигену) био на 92. месту. Само 3 од 15 најбоље рангираних сајтова из јануара 1996. године остала су на врху листе три године касније (AOL, Netscape и Yahoo!). А до тада су комерцијална предузећа имала значајно присуство на листи. Брзо су расла, до тачке где је већ 2000. године било скоро 25 милиона .com сајтова, у поређењу са 6 милиона .edu сајтова и мање од милион .gov сајтова. Повећање, у самом броју и размерама, било је изузетно од тада. Од априла 2016. године, постојало је близу 125 милиона .com сајтова, а .edu сајтови нису били ни међу 10 најпопуларнијих типова домена. Интернетом доминирају .com сајтови.

Уколико број .com домена стално расте, може изгледати јасно да су потрошачи, као потрошачи, због тога далеко боље прошли. Уопштено говорећи, свакако јесу. Али постоји једна клаузула:
обимни докази показују да је наше искуство са многим добрима и услугама у великој мери производ онога што други људи имају, и када постоји опште побољшање потрошачких добара свих, благостање људи се мало или нимало повећава. Упркос импресивним доказима у његову корист, ово може деловати као прилично чудан предлог. Зар није очигледно да су боља потрошачка добра за потрошаче? Зар није очигледно да је боље имати рачунар који је бржи или лакши? Заправо, није тако очигледно. Разлог је тај што људи процењују многе производе гледајући како се пореде са добрима уопште. Ако су потрошачка добра у целини (рецимо) 20 процената боља, људи неће бити 20 процената срећнији, а можда уопште неће бити срећнији.

Да бисте разумели поенту, замислите да је ваш тренутни аутомобил просечно возило, у вашој преферираној категорији, од пре десет година. Велике су шансе да је пре десет година тај аутомобил био сасвим у реду, за вас као и за већину других људи. Такође су велике шансе да, да није било напретка у аутомобилима и да је свако од нас имао исти аутомобил, у погледу квалитета, као пре десет година, не би било тако страшно. Али с обзиром на побољшања у аутомобилима у последњој деценији, несумњиво би било разочаравајуће наставити да користимо онај од пре десет година. У ствари, можда ћете га мрзети. Делимично је то зато што је референтни оквир постављен много напреднијим аутомобилима; ти аутомобили постављају стандард по којем процењујете оно што поседујете. Ова тачка не мора да зависи од тврдње да људи завиде својим комшијама (иако понекад јесу), или да људи много маре за свој статус и како се сналазе у поређењу са другима (иако је статус важан). За многа добра, најважнија тачка, коју је развио економиста Роберт Франк, јесте да је референтни оквир постављен друштвено, а не индивидуално. Наше искуство онога што имамо одређено је тим референтним оквиром. Оно што интернет ради јесте да мења оквир референце, и то у великој мери. Ово није потпуно благослов за потрошаче, чак и ако је сјајан развој за многе продавце. Да би се проценили ефекти интернета на потрошаче, потребно је само видети једноставну поенту: када се милиони потрошача истовремено нађу са побољшаним могућностима за проналажење робе, они су свакако у бољем положају, али је вероватно да ће се такође наћи на некој врсти „траке за трчање“ у којој свако непрестано покушава да купи више и боље, једноставно да би пратио друге и стално променљиви оквир референце. Заиста, оно што важи за аутомобиле још више важи за безброј других добара, укључујући већину огромног спектра производа доступних на интернету, као што су теренска возила, таблети и телевизори.

Аутомобили се, свакако, процењују друштвено, али барем се може рећи да безбеднији, бржи и горивно ефикаснији могу заиста побољшати наше животе на много начина. Али за многе потрошачке производе, где је референтни оквир такође друштвено обезбеђен, оно што је заиста важно јесте како се упоређују са оним што други људи имају, а не колико су добри у апсолутном смислу. Оно што би био диван таблет или телевизор у једном времену и на једном месту, изгледаће смешно примитивно у другом.

Укратко, проблем са траком потрошње, која се креће све брже као резултат интернета, јесте да упркос растућим трошковима и побољшаним производима, промена референтног оквира значи да потрошачи вероватно неће бити много срећнији или боље профитирати. Ако интернет знатно олакшава потрошачима да добију бољу робу или исту робу по бољој цени, они су свакако боље профитирали, можда чак и значајно. Али постоји сваки разлог да се сумња да ово производи толико побољшање живота, чак и за потрошаче, колико волимо да мислимо.

Овај аргумент не треба погрешно схватити. Многа добра заправо побољшавају благостање људи, независно од промена у референтном оквиру. Ова добра имају тенденцију да укључују „неупадљиву потрошњу“, од које људи добијају користи поред онога што други људи имају или раде. Када људи имају више слободног времена, када имају прилику да вежбају и одржавају форму или када су у могућности да проводе више времена са породицом и пријатељима, њихови животи ће вероватно бити бољи, шта год други људи радили. Али када је важан оквир за друштвено поређење, друштво усмерено на боља потрошачка добра суочиће се са озбиљним проблемом: људи ће усмерити превише ресурса у траку за трчање потрошње, а премало ресурса у добра која нису подложна ефекту траке за трчање или која би иначе била далеко боља за друштво (као што су побољшана заштита од криминала, загађења животне средине или помоћи сиромашнима). Из тога следи да куповина потрошачких добара и могућност куповине више и бољег квалитета чине много мање људима него што мисле – свакако не ништа, већ много мање. Нови радови на овим темама покрећу многа питања и ја не покушавам да на њих овде одговорим. Али уколико потрошачи имају све већи избор опција за куповину и могу купити тачно оно што желе, није сасвим јасно да су њихови животи много бољи.

За садашње потребе, моји закључци су једноставни. Интернет несумњиво олакшава и чини куповину практичнијом за потрошаче. Можемо добити више и бољу робу, и можемо је добити брзо. У том смислу, то је права благодет за већину нас. Али то је мања благодет него што обично мислимо, посебно у мери у којој убрзава потрошачку траку, а да не чини живот много бољим за потрошаче већине робе. Ако грађани размишљају о својим праксама и животима, они су потпуно свесни ове чињенице. Као грађани, могли бисмо да изаберемо да успоримо траку или да осигурамо да се ресурси који је сада одржавају у покрету посвете бољој употреби. И уколико грађани покушавају да постигну тај вредни циљ, идеја слободе тешко да би требало да стане на пут.

ДЕМОКРАТИЈА И ПРЕФЕРЕНЦИЈЕ

Када су људске преференције производ неправде или претерано ограничених опција, постоји проблем са становишта слободе, и чинимо слободи озбиљну медвеђу услугу инсистирајући на поштовању преференција. Када има много опција, ствари су много боље. Али са становишта слободе, постоји и проблем када прошли избори људи доводе до развоја преференција које ограничавају њихове сопствене хоризонте и капацитет за грађанство. Потрошачи нису грађани и велика је грешка поистовећивати то двоје. Један од разлога за ову разлику је тај што процес демократског избора често изазива људске тежње. Када размишљамо о томе шта би ми као нација требало да радимо – а не о томе шта би свако од нас као потрошача требало да купи – често смо наведени да размишљамо о нашим већим, дугорочним циљевима. Стога се можемо надати да ћемо промовисати висококвалитетно комуникационо тржиште чак и ако, као потрошачи, тражимо „инфо-забаву“. У оквиру демократског процеса, такође смо у могућности да делујемо као група и нисмо ограничени на наше могућности као појединци. Делујући као група, стога смо у позицији да решимо разне препреке у правилном решавању питања која не можемо, без великих потешкоћа, сами решити. Ове тачке очигледно се односе на бројна питања ван области комуникација, као што су заштита животне средине, неједнакост у приходима и закон против дискриминације. У многим контекстима, људи који делују у својству грађана фаворизују мере које одступају од избора које праве у својству потрошача. Наравно, важно је наметнути ограничења, обично у облику права, на оно што политичке већине могу да ураде по овом основу. Систем неограничених индивидуалних избора у погледу комуникација има безброј предности. Али у неким аспектима, то није у интересу грађанства и самоуправе, а напори да се смање настали проблеми не би требало да се одбаце у име слободе.
п.с. моја примедба: Утолико сво то наглашено кукање наших аналитичара по медијима на цену галона бензина на пумпама у Америци и очекивању реакције народа као ко зна колико демократско и напредно да је ово друштво због тога, не односи се на грађанина већ искључиво потрошача (а аналитичари нису способни за дистинкције) и потрошачко друштво (али шта ти аналитичари уопште разумеју, судећи колико површно тупе о цени бензина и наводно значајној „демократској“ реакцији).

x Wertheimer, Jürgen, Strategien der Verdummung – Infantilisierung in der Fun-Gesellscaft, C.H. Beck, 2001.

xi Има већ неколико година да сам спровео шире истраживање школске деце и њихових родитеља па и колико дневно користе мобилне телефоне и интернет (граф ради лакшег прегледа) и предиктивни рачун је показао да ће искључиво расти време на мобилном, интернету, друштвеним мрежама:

xii Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts.