(објављено 20. 06. 2026.)

Започети најављени грађански ратови на Западу и њихово упоређивање са нама

У мрачној заветрини ратова на Истоку (НАТО – Русија; САД – Иран; геноцид у Гази и расељавање бомбардовањем становништва у Либану уз пратећа разарања симбола, тако и Христових распећа) промичу пажњи као ексцеси и крију се иза флоскула о десничарском насртању на избеглице у мејнстрим медијима (који су се нешто мало упустили у „весела клања“ и силовања) одрази пропасти друштвенога уговора на Западу, као и најмање годину дана најављени, почетак грађанских ратова у Британији, Француској итд, који неће личити ни на један предходни услед распада ових друштава и губитак поверења у све до једну институцију, медије и сам политички систем. Јер, како то кажу на Кингс колеџу, Лондон: „када институције изгубе монопол над истином, сигурношћу и економском правдом, друштво неминовно улази у фазу стихије где правила више не важе.“ При чему, скоро већином као дубок вир стварна позадина остаје мутна.

Да ли заправо све време друштвенога мира имамо више посла са привидима идиле, а кад се ова распрши, откривамо као и у случају Југославије 2.0. њихову чудовишност. Посебно, што се ни до данас није разумела Југославија 2.0, нити које су је стварно друштвене силе контролисале (те уобразиље: представе и идеје подхрањивале), епохалност којој је припадала, те међународне околности током њеног постојања. Посебно, зашто је без озбиљног унутрашњег отпора прошла кроз процес „разби-распада“ како га је констатовао Милош Кнежевић. Јер, ако је сама стварно била „нешто“ а не заправо сабласт, па је лако постала ништа (развејала се као фикција, осим за сабласну мисао која и даље обитава, бројем, у безначајној групи Срба, који махом опслужују западне интересне инсталације у Србији, али и сам режим као дискурзивни агенти и понешто адвокатски агенти, иначе тешко да би слушали тако интензивно лупања њихових покварених добоша годинама, људи који су заробљеници безисторијске „фрагментарне свести“, некритички приучених мисаоних шемата, јер су склонији „малограђански савршеном“ и њеним „идилама“).

Стално неуспешна јавна артикулација наратива друштвених догађаја и уписивања вишка

Колико пута треба понављати, нема државе без друштвенога првог сталежа. Југословенски комунизам га је исто тако познавао, као и све данашње демократије и то је основа елите, а функционално диференциране друштвене структуре препознају елитарну композицију од: а) институционалне, б) привредне и в) комуникацијске (при чему „владар“ у каквом год „дворском друштву“ не може сам владати колико год био апсолутиста без одређеног компромиса или како коме мило консензуса са остатком елите). Свакако да елита првог сталежа и даље има сваку моћ и много већу него виша класа – привредна елита, а поготово него елитарни део средњег слоја – комуникацијска елита. Што важи и у сваком демократском процесу, у демократској интеграцији друштва (иако је у модерни баш наглашено да је у држави народ суверен, тј. да клике не могу делати против опште – народног интереса, али и практично – историјски никако да је посебно у одсутним ситуацијама то и чињеница, него је што каже Дерида „демократија је увек у доласку“, а неко увек исти управља целим системом државе; дакле демократија је кантовски регулативна идеја, а не примера ротријевски конститутивна). Термин „елита“ код нас поприма декларативне француске особине: најбољи међу нама, што је историјски дошло тек од „доброг укуса“ према чему је пледирало француско племство, да се по томе антрополошки разликује од осталог народа, што је П. Кондилис успешно искритиковао као још једну помодарску дворско-мњенску будалаштину, како је код елите увек реч о друштвеној моћи и у служби моћи, а не неке истине, слободе, правде, хришћанских врлина, па је и „велики човек“ врло ретка појава у елити (иако за сва друштва важи да су онолико велика колико прихватају своје велике људе, а не забављаче што је дуго већ дневна мода)… Сва европска друштва одавно увежбано прихватају пре свега формативно дворско понашање и не само кад хоће да напредују у својим каријерама и животима (а не само „источно – деспотска“ и она која нису хришћанска); као што свако ко је уживао мало моћи зна кад се твоја уважава, кад си први у расподели, услужен, информисан, на реду и све остало, па и да тешко за било шта одговараш (иако је вековима институционално нормативно наглашена друштвена једнакост). Зато ни не треба упорно у Србији замагљивати опште прилике и токове, да се Вучић све са себи блиским кликама жели наметнути као трајни први сталеж, ма колико то било гротескно, али свакако да су баш они срж садашње српске елите (за њих саме важи, кад је могао машинбравар са својима, зашто не би они, а макар, ти ништа мање нису били издајници, убице, лопуже које су присвајале туђу имовину и успешно лагале – обмањивали колико су могли а тек неки хтели; још се сећам Темпових мемоара, читао раних 70-их, како се неки Пољак, беше министар, сам ишчуђавао колико се југословенски комунисти бахате; симболички многобројне слике Броза у маршалским униформама са својим пудлама, по формату најближе фараонској оперети са ритуалима поклоњења за „дан младости“).

Проблем је са овим режимом што је у свом подухвату морао превише да издаје, превише да се криминализује, превише да се ослања на неспособне да би одржао мреже лојалности уместо да је изградио класично „европско дворско друштво“ са свим његовим манама, која данас једнако доводе до распада властитих друштава (и она показују да немају по очекивањима Улриха Бекаⁱ заправо никакву „политичку рефлексивност“ да политички изађу из криза – Западноевропске кризе „умора“ⁱⁱ, у коју су упали, док њима прете нови – чудни, хибридни грађански ратови, како су наводно стигли до „Голијатове клетве“ⁱⁱⁱ прераслих и самим тим кртих друштвених система). Него се све свело на сасвим „лумпеншки законито“ на искључиво огољени мафијашки брлог, како сам још одавно нагласио у својој шеми (допуњена шема Г.4.1. пратећи Три осе шеме Г.4.), где се како то сви видимо ово је искључиво трајна деструкција друштвене структуре. Док све то он и његова камарила зову сумануто и за себе и за нас: прагматичношћу, толико да би се и сам Лојола збунио шта ови трабуњају (иако је Паскал тврдио у своје време да би вешт Језуита нашао оправдање и за „госпођу која се содомише са својом пудлицом“).

Код нас није ништа догодило по матрици „Голијатове клетве“, него Тојнбијеве пропасти државе и народа (лумпен) пролетеризацијом. За то сам већ писао да је поред већ сложеног историјског процеса, коначно највећи кривац догађај шок – либералне транзиције под Ђинђићем, који је масе породица оставио без икакве наде уз неку безизгледну бедну отпремнину, после толико очекивања од 2000-те, а десила се дивљачка транзициона отимачина, са свим карикатуралним ликовима моћи који уз то иду, који су преко ноћи мењали своју кожу (уз суманута лапрдања медија). Што је СНС (они иза, који се разумеју у обликовање историје и друштвени инжињеринг и који су са Запада истог Вучића довели на власт, преко честитки Томи Николићу, који ужива трајну апанажу ћутања) искористио и данас користи ове људе „обесмишљеног погледа на свет“. Потхрањујући медијално и свим осталим средствима њихову обесмишљеност (кљукајући их дернеком, безобразлуком и хулиганством, и неким ала Ћирјаковић одушевљењем са овим „Цеца мајка“ и слично). При чему је очито доказана општа криминализација друштвене структуре (од Сава мале до Сењака толико очигледно уз бахата гажења и помиловања, а то су тек најпознатији примери кад високо позиционирани полицајци као и водећи политичари учествују отворено у криминалу, при чему ако је висока корупција ендемски везана за елиту у својим различитим формама, то криминал не би смео бити, јер је то петљање са дном каце и јесте слом целокупне друштвене хијерархије у држави; да не говоримо ако су у то укључени по дубини и ширини и сами државни службеници, док се институционална поквареност увек мора држати у неким границама „правничке игре“). Зато ме са једне стране забавља, а са друге врло забрињава кад опет неки интелектуалци виде Вајмарску републику, успон нацизма у садашњим процесима, или, га свакако очекују, сами учитавајући превише површно различите ствари у пуко општу криминализацију друштвене структуре и њене елите, којој је било мало што су извлачили из елитарних дивиденди, укључујући и корупцију. Заправо, док се са овим раширеним појавама криминализације тек потпуно може разумети Тојнбијева^iv (лумпен) пролетаризација елита и са њом повезана историјска пропаст народа и државе како је он утврдио. Што је на жалост случај код нас који свакодневно живимо. Што нису разумели смисао политике и њене културе.

Уопште ми није јасно где они код нас аналитичари виде Хајдегера, Карла Шмита, Гелена и многе друге, нити симпозијуме на којима се доносе еугенички протоколи по којима су тад кастрирали негде око 300.000 својих сународника, ако већ не разумеју суштину нацизма, да је у морбидном крају сваког људског поретка уз примера разлику према комунизму – утопији најбољег људског поретка, који је имао многе своје жртве, које нису биле на расној основи заправо исконструсане „расне“ креатуре човека, већ на идеолошком фанатизму и самој покварености актера, који није индустријски уништавао људе као у нацизму (да се нацизам и комунизам по суштини разликују, осим у Западној Европи). Чак донекле ми тек присуствујемо интелектуалној карикатуралности у нашој јавности, не мање и академској, која никад није успела да виртуозно развија рефлексије о нама, осим неколико појединаца који су онда на мети, вечно малих људи и ситних душа који су пупчаном врпцом малограђански савршеног сами везани за туђа поднебља и њихове мисаоне шемате, као умишљај чињеница, док се приде у томе страном уопште не сналазе као гуске у магли (ништа мање од њиховог миљеника Радомира Констатиновића^v, кога сам пре више деценија одложио после отприлике 30. страна). Наша стварност остаје осим анегдотски или из перспективе малограђански савршеног већином пропагандног узора, или, пуко моћи потпуно нерефлектована у наративима у нашој јавности управо захваљујући елити, још кад се медијска – машина са свих страна тога дохвате настаје трајни циркус дезорјентације и лажних уверења и ставова. Само што се данас елитарна копрен цепа на два оштро подељена табора па се још јасније види да и једни и други лажу и то небулозно. Тако да се код нас сударају перспективе елита, једне наративно ослоњене на безисторијску фрагментарну свест, а друге на обесмишљен поглед на свет (као у графу 3. Осе Г.4.) и обе су доказани корисни припадници ЕУ доминиона, а не ничег аутентичног који би се тицале праксе, искуства, перспектива стварности. Посебно сами били повезане са дискурсом стратегија опстанка и постојања српске државе и народа и бринули о реалном напретку друштвене структуре Србије. Једни су то већ потпуно доказали 2008. кад су нас гурнули у националну катастрофу, а други 2013. кад су катастрофу по договору са Западном елитом превели у колапс, обе уништавајући основу – сигурност (цивилизацијску сигурност, јер држава почива на сигурности, што тек посебно важи за КиМ у нашој држави, све онда повезане радње институција, заједничких доживљаја и самодоживљаја унутар националне друштвене структуре), па се некултура, неред а све више и само искључиво дивљаштво шире сводећи и емпрактику, емпраксис сваког појединца (Ничеов „велики разум“, или унутрашње знање тела – плот би било приближније) на неартикулисане примитивне облике понашања што угрожава и основни Ред. Разарају нас како би нас коначно свели на ЕУ доминион. Утркујући се а да ни сами већином не знају шта раде, пуко лутајући по флоскулама и фразама. Код брлога режима је јасна сама награда, да они постану трајни први сталеж на чему раде више од деценије а тзв. ЕУ фајф опозиција и њихово полуителектуално окружење тек чекају милост од ЕУ. И то је сва динамика и зашто се одбацује целокупна елита у покушају да дође до промене друштвене парадигме (тзв студентски покрет и побуњени народ; „друштво“ се сигурно не буни, јер ни једном није дошло до генералног штрајка, па адресе треба ваљано да се именују, а која је друга него сам један те исти српски народ, како је и у Уставу). Присутни, формирани симулакрум ЕУ доминиона у Србији не успева да се задовољавајуће „динамички – састави“ своја два дела и да се устали као једина стварност државе и народа као потрошачке масе из које је тешко извући грађанина (Сунстејн: потрошача и грађанина не треба мешати), али и пре свега зато што се јавила тиха већина народа кроз студенте (који су свакако револуција против криминализоване елите у тежњи ка пост-транзиционој институционалној уређености друштвене структуре), где су у Србима и „други народи“ нашли базу у овој основној борби. У сваком случају ми одавно живимо у неуспешним јавним артикулацијама наратива који је одраз наше стварности. Исто је било и са Југославијом 2.0. и она је била накарадни конструкт (разних друштвених, идејних и међународних сила), који се зато тако лако, као сабласт распршила, а да никад није до краја препознато које су га силе пре свега изграђивале и увеле нас у бурни крвави конфликт (то јесте био разби-распад) и наопако се одржало и поред свих лоших искустава и данас присутна историјска дезорјентација народа (Русен), посебно у јавности (обе медијске подељеног ЕУ доминиона; по том кључном питању нема разлике између филтера Н1 кластера агената утицаја са Запада и Информер канализације).

Покушај приказа сила утканих у Југославију 2.0. њихова природа и порекло током трајања

Не само полазећи од уваженог историчара Милета Бјелајца, да ли је уопште могуће да се пре свега неки материјални прогрес у друштву догађа (како он тврди и делом јесте тачно) и на то рачуна, а да се занемарује за то време фатални историјски колапс, посебно по последицама, као у случају Срба и српске државе и онда неизбежна свака наредна деградација (што је и био сам смисао биће недовршеног Меморандума САНУ, макар део тог материјала). Очито да је могуће, те поред сад занемаривања доминације светских епохалних прилика, дводеценијског општег прогреса у свету после другог светског рата до 70-их, кад је срушен друштвени уговор у Западној Европи (о томе јасно говори Албрехт Кошорка^vi за 1968. уз приметну „предметност демократије“ – Шлески, и реакцију елите кроз увођење неолиберализма и чија се идила сама урушила 2008.) и све остало што се догађало (многи аутори), али говори и о неподношљивом развоју међу нама подкупљиве површности међу српском комунистичком интелигенцијом од 1945, посебно 1948. па све је тако до данас, кад су слични већином искључиво дискурзивни агенти глобалних и кад недостижу до првих, домаћих елита, а не наводни носиоци „критичке“ свести, ни кад оду у „заслужене“ пензију. Не само зато што су комунисти успешно сатрли 1945. српску елиту, после још методичних кошења Гестапоа 1941, него пре због те жилаве прилагодљивости површности провинцијалаца који су изгубили приступ култури сећања кроз „ново друштво“ и његове моде, сматрајући Србију за периферију у својим фантазијама од слика и апстракција уместо живота са местом (а човек живи само на три места, као што су кућа, држава у свету а не свету као таквом, док су она остала светска „међуместа“, туризам) и тај су модел усадили у своје наследнике, а професори у ученике и студенте. Суштински у површност.

Зато је и Мило Ломпар потпуно у праву кад инсистира „на малим корацима или ситном раду“ у будућности јер велико по свему искуственом и није могуће, а да коначно даје трајније резултате, ма колико обећавали прогласи о њима. Уосталом тога смо се нагледали (напросто нити имамо капацитете знања за то, ни услове, још мање простор).

Колико су видљиве тајне ЕУ

Шта је кондиција данашње Западне Европе? Једино, сигурно није оно што Слотердијк спомиње у свом „Континенту без својстава“, о чему сам већ писао, а да тад ми нису били познати подаци да се у Западној Европи очекују трибални грађански ратови (Ратни колеџ – Д. Бец) у перспективи од 5. до 10. година са математички прорачунатом високом вероватноћом; да ЕУ планира рат са Русијом од две до три година, а најбоље 2030. кад ће бити наводно способни да воде нови – „хипер-рат“ (аутоматизован), као што већ Америка води морално идиотске „Пацовске ратове“; и да ће ВИ донекле избрисати комуникацијски средњи слој, али и многа друга занимања средњег слоја довести у питање присвајајући људску експертизу и рад у корист новог типа ренте техно-барона (стварајући и енормну потражњу за струјом и водом). Премда сам одавно тврдио да после ризико – друштва, увелико кроз радикални либерализам живимо у стихија – друштвима која долазе са Запада и која воде и њихова друштва ка растакању (Д. Бец).

Уз то ако се некако повежемо са Слотердијковим „руским демоном“ из 19 века код једног руског аутора (Данилевског^vii) ког узима за референцу и још са „руском мржњом“ према Западној Европи због чега Русија жели да их освоји, добијамо тек и само историјску небулозу, јер Русија никад није ишла у поход на Берлин, Париз, него је сваки пут искључиво истеривала управо њихове завојеваче. Могло би се само рећи да је то фантазам остарелог схизофреничара. Премда пре одраз кратке мисли пред стварношћу властитих захтева који се не сме именовати без оправдања, јер они би поново да освајају. При томе сад имају сви многе разлоге у Западној Европи, као, да могу да уведу још изразитију цензуру, надзор и контролу у своје земље против властитог народа; да помогну својој индустрији бесплатним руским ресурсима као лешинари; да Немачка у својим „мокрим сновима“ уђе после толико неуспеха, успешно међу велике силе у свету (присвајањем садашњих делова Пољске и Украјине), а да Англосаксонци обнове своју супремацију у свету и изнова поломе кичму Кини. Коначно да могу да наставе по старом (а према томе иду у овом новом „продору на исток“ најкасније од 2014, тако да је паралела Рибентроп – Молотов споразум и Мински споразуми, од кад су сва лоша понављања). При чему им се чини да их ништа неограничава па зато могу сладострасно и глупо изговарати као обично до ове мере, несувисле небулозе „руски“ уместо њихов стари добро свима познати демон, па чак и признати интелектуалци (која лакрдија од људи).

Одавно сумњам да Запад никад није нашао пут сам са собом после 1. светског рата ка бољем друштву, док се код Немаца завршио „хегелијански циклус“ неуспехом њихове државе и онда су скончали у перверзији нацизма (морбидног краја сваког људског поретка). После су наступили „лубизми“^viii (из Ритерове школе) да се ништа не мења у Немачкој после још једног пораза у 2. светском рату, па све до данас. Да имамо посла у ЕУ, све више на површини, а све мање у некој скривеној дубини са препакованим бирократским Нацизмом 2.0. већ нама самима сведочи горка судбина Срба на КиМ где немају никаква права и могу се хапсити и на њих пуцати већ од деце и убијати, ко како хоће, и да нико не одговара, уз помоћ и издајника са наше стране који потписују сумануте уговоре, уништавају српске институције, разоружавају полицију да их „лове ко зечеве“, праве у договору са непријатељем лажне побуне у којима су Срби кривци и погинули и имају онда још мања људских права. О правима рођењем на властиту кућу и земљу, да није странац, националним да не говорима. О суштинској цивилизацијској сигурности српске државе као појму, ко то још од овог клијентелистичког режима ЕУ спомиње, зато се једино сам шири и одржава криминализацијом у сваком виду целокупне друштвене структуре уз одвратно оцвали маркетинг инфо-канализације у коме ужива бирократија ЕУ као доказу лојалности (то је и за њих, док је онај лакрдијашки са Н1 кластера њихов за нас, како исто тако замлаћују и властито становништво у својим државама) а ни овакав им режим ништа не верује па се повезује са Кином, све чешће прескачући Русију јер то није згодно за њихове инвестиције на Западу. Затим измишљен кафански геноцид у Сребреница и општа равнодушност ЕУ и Запада на паљења људи у Одеси, кланицу у Либији, Сирији, Гази, Либану. Толико нељудскости моралног идиотизма који се шири и у њиховим државама (претећи грађански трибални ратови), где људи постају све више тек бројеви (још од „предметност демократије“ – Шлески ), што је исто као да су им их већ истетовирали (колика је разлика до нацистичког конц-логора иако ће овај бити дигитални), док им пуне уши дегенерисаним пројектима постмодерне примитивно атомизованих конзумената, док код британаца има већ највише свакодневних правила који су судски кривично гоњени. Па кад се Папа Лео 14. „благоглагољиво побуни“ далеко више ради своје ствари, Трамп га кињи са већ својих лаицистичких традиционалних позиција свога света везаних само за своју савест у потпуном неразумевању, што је урнебес за сваког изван тог света, јер то је пре свега земља која никад није сама бежала од геноцида и убистава недужних, и никад сама не поставши култура, него мисле да је то тек забава, разни облици дреке и комерцијалног филмског фолирања (што је још Адорно утврдио). Тако да има два Запада која се по последицама за остале мало разликују, али је довољно за залуђивање заподофила који га мало познају, посебно персонално њихову елиту и поготово шта они заједно и интимно мисле и о свом становништву од најранијих година и колико се морално ангажују. Шта се наслеђује.

Нацификација ЕУ је скоро довршен посао, и не само зато што Немци мисле да су је ставили под своју мишку на „опште задовољство“, што је баш то Купер^ix најавио програмским расистичким списом, који је уткан као емпрактичан (институционални рефлекс) у понашање сваког еу-бирократе (да нису људи и немају човека преко пута себе, нити заправо има људи него некаквих расистичких конструкција по потреби), него што је резултат за њих првог светског рата нацизам, из кога су покушали да изађу, али 70-их су елите једнострано развргле друштвени уговор и прекинуле пројекат „друштва благостања“ либералног обећања (да ли су га се држали због страха од комунистичког система и Руса, или, је био стварни покушај, мање је важно) и отад се држе тек морбиднога краја сваког људског поретка – нацизма, никад га заправо не напуштајући (сад кад су друге личности на насловним странама не Хитлер, али контекст је исти и непорецив). Нема покушаја да се народу призна суверенитет ни њиховој држави, а да се одмах не одбаци паушализацијом као неки од облика популизма.

_______________________________________________________________________________________________________________________

i Бек, Улрих, Проналажење политичког – прилог теорији рефлексивне модернизације, Јасенски и Турк, 2001.

ii Sloterdijk, Peter, Der Kontinent ohne Eigenschaften, Suhrkamp, 2024.

iii Kemp, Luke, Goliath’s Curse – The History and Future of Societal Collapse, A.A. Knopf, 2025.

iv Тојнби, Арнолд, Проучавање историје, ЦИД, 2002.

v Константиновић, Радомир, Филозофија паланке, Нолит, 1991.

vi Резиме ВИ, једна од тачака Албрехта Кошорке: Изневерено обећање либерализма: Кошорке се враћа у 19. век и показује да је рани либерализам имао обећање: ако појединцу дате слободу и тржиште, временом ће се друштвено богатство изједначити и сви ће постати власници и средња класа. Међутим, увођењем радикалног неолиберализма крајем 20. века, политичка и економска елита је потпуно напустила ту социјалну компоненту. Уместо друштва једнаких, неолиберализам је створио огромне социјалне разлике и довео до масовног сиромаштва и несигурности.

vii Данилевски, Николај Ј, Русија и Европа, Досије, 2007. ( у његово време овај рад уопште није био на жалост ни толико препознат у руској јавности, како стоји у уводу)

viii Caysa, Volker, Die zwei Grundformen empraktischen Körperhandelns – има и ово:

https://www.empraxis.net/wp-content/uploads/2015/08/VC_zwei_grundformen_em_kh_web.pdf

Гелен се и данас сматра нацистом. Али је препознао фундаменталну ману владавине права. Јер владавина права је, у стварности, клановска политика. У Немачкој би се то могло назвати: наставак искључивања другог коришћењем метода лубијанизма. То је рат – или боље речено, врста себичног саучесништва. То је оно што лубијанизам представља. Они ће уништити ову земљу.

ix Купер, Роберт, Распад нација, Филип Вишњић, 2007. Као, и још једном део ВИ резимеа о Слотердајку и оном што јесте стварно ЕУ сад и још виће у будућности:

• Идеолошки инжењеринг без кочница: Када технократска, козметичка Европа (она коју Слотердајк лажно брани као „невину и без својстава”) нема унутрашњи морални закон нити духовну суштину, њена једина сврха постаје неограничено ширење и контрола материјалног света.
• Замена теза: Данашњи европски поредак функционише по принципу у ком се сваки отпор њиховом ширењу проглашава за „варваризам”, док се насилна језичка репресија, укидање цркава и медија, те слање читавих генерација у смрт ради геополитичког профита, славе као „одбрана цивилизације”. То је управо матрица Трећег рајха, само упакована у језик бирократије, људских права и медијског симулакрума.