(објављено 11. 12. 2023.)
Прво питање сваких избора је да ли бирамо између реалних политичких опција, или, више интересних конструката клика. Ако не опција луткара који остаје иза сцене невидљив. Што је тим пре проблем кад недостају институтски сериозни елаборати националних прилика и оног шта нам они носе. Није довољно само извештавати о ЕПС-у, Телекому, закону о конверзији земљишта, Геодетском заводу и свакодневним бахатим аферама лоповлука и самовоље белих оковратника, а посебно Бриселском, Ф-Н споразуму који темељно уништавају Државу Србију до уништења саме идеје државе са вечно лажном дилемом народ или територија, за нашу опште заступљену полуинтелигенцијуi. Већ у које нас негативне исходе може увести постојећи предоминантни режим. Посебно када сви знамо колико су нам слабе све основне институције друштвене структуре. Да је зато увелико питање колико се још можемо звати друштвом и по самом знању о самима себи и могућностима, а ја тврдим да смо по стању: 1) у катастрофи – посткатастрофи и 2) да је српски народ поцепан на три културне прото-политичке осе. Да код нас и нема између осталога ни политичког система (од непринципијелне коалиције ДС и СПС који је све претворио у спрдњу што се политике тиче по дубини и ширини друштва). Док је СНС пре свега феномен посткатастрофичног сценарија, како Пајтић и Милош Јовановић тек сад констатују (у Утиску недеље 10.12, док нас са Хит-твита „плаши“ Хркаловићка као са онога света, јер другачије не може бити у јавности, али Пинк је давно закорачио и на ту страну, руку под руку са СНС, јер нису само добро и зло помешали, него и овострано и онострано у свом хаосу и стихији). Њиховом (Јовановић и Пајтић) тачном тврдњом да је режим самовољан налик Лују 16-том (и инклузивно насилан), и да ће све покуповати – покрасти, а онда ће бити свеједно ко ће било кад бити на власти кад су они за стално ту као луткари (и заједно се са свим глобалним луткарима договарају). Ништа немам против Пајтићевог увида, једино што га не доводи до краја, да ми живимо одавно у „дворском друштву“, а све горе наведено најавио сам још 12. јуна 2020, а отад је много воде потекло испод мостова, од којих су неки виђени за рушење, као мост, како Ратко Ристић оправдано каже код СНС-овског Дизниленда, који шири свој глобално – провинцијални менталитет гушећи Београд такав какав је, ово је превише. Па може Вучић са својим двором да проводи време тамо колико хоће (ја не идем – био, видео и заборавио како да дођем) и ту се једино не слажем са Ристићем, ту све треба срушити, као и К-дистрикт, јер кад сам на Калемегдану схватам да га све то одоздо урушава притискајући тло и подземне воде (а власници некретнина нек добију бонове по квадрату, само они који могу да докажу порекло свог новца, а те могу да искористе у другим зградама које ће бити одузете свим мутним инвеститорима, па да се тако компензују, и то исто новим посебним законом за наук о норми и суживоту, али овај пут прописно спроведеном, а не уз причу како Срби нису прихватали електрику и сличним замајавањима о напредку због пуњења неколико џепова новцем). Као што на Калемегдану треба исправити све одвратне брљотине Весића на његов лични рачун (од унакаженог степеништа па надаље). Како сам наш Београд и ми са њим заједно треба да се физички и ментално опоравимо од инвеститорског дивљаштва и све њихове камариле, а и да се оса Београда врати на свој правац: Храм – Славија (срушити сулудо бетон-брдо) – Цветни трг (вратити терасу уместо киоск кућица за Три прасета) – Теразије – Трг Републике (поново изградити симболички „Еденски врт“) – Студентски Трг – Калемегдан и засадити свуда много великог, поносног дрвећа уместо ових кржљавих биљака, од којих очито ни једно неће постати дрво (још кад садисти из Зеленила почну да га сецкају као и сва остала). Утолико, и једино је добро које се појавило у овим изборима јесте Ратко Ристић, озбиљан човек, методолошки способан, који егзистенцијално промишља шире од нагона (лумпена) и колонијалних узора (југоусташа) и прототип је српског човека какав је одувек, само он ако је мудрости може бити нови градоначелник Београда – то се све јасније види. Како онда Београд по свом првом човеку поново јесте средиште Срба и има коначно поново макар симболичку наду у доличну Србима будућност заједно са Србијом, а што предуго изостаје са свим тим кусим и репатим бирократама и политичарима без личног достојанства и озбиљне памети (увек је било разних на власти, као и свуда, али никад само глупака и покварењака).
Две, или, 2,5 стварности уместо 3?
У задњу недељу пред децембарске изборе ушло се са платформом о две стварности за ове изборе, тачније 2½ јер је и по плану Милош Јовановић прикључен уз његов пристанак да га омаловажавају. Што је наводно прихватио да трпи због вишег циља, заправо прихватајући у целини наратив како осорно и сумануто тврди контакт-саговорник у Утиску: да сви (свако ко мисли својом главом) сами знају да Косово и Метохија имају своје институције, јесу држава за себе, док је чињеница како 80% Срба не прихвата ову окупациону државну импровизацију, па очито набеђен у своју грандиозну памет саговорник булазни „да што ја мислим, сви тако мисле“. Док је редом од Тепићке, Алексића до Ђиласа недељу раније прихваћено да нико не мисли да признаје Косове, те да Ф-Н споразум мора у Скупштину. При томе нико од њих не прича о реинтеграцији Косова и Метохије, док њихови бучни нижи ешалони релативизују са уобичајеном приземном дилемом свих наших полуинтелектуалаца -народ или територија државну идеју и Државу Србију и српски народ (као да српском народу на Косову и Метохији сјајно иде, а тек шта их чека кад Еулекс ни Кфор ни сад не покушавају да их штите од терора), а ови са по мојој терминологији очишћеној од само скривалица прихваћене површности ради неразумевања стварних токова, искључиво на југусташким позицијама, у самоколонијалној тежњи утапања остатака Србије на Западу, као њиховог сувереног доминиона. Тако да не могу овај на изглед пристојан Утисак недеље другачије да тумачим, него да је код ССП реч о виду мимикрије (а питање је докле ће да их потреба за овом држи), самим тим постаје упитан наводно мастер план заједничког склањања СНС двора и довођења у некакав ред прилика у Београду, како се на лажи не може градити истина, него искључиво следећа обмана. Зато минимум који видим јесте да ако буде уопште неке прилике после избора за коалицију ЕУ-опозиције (која у целости припада југоусташкој оси) са било ким са народњачке осе, да Ратко Ристић буде најозбиљнији заједнички предлог за градоначелника Београда, уз врло тврд коалициони споразум по свим тачкама и роковима. Премда то делује, али на ужем плану, баш како је својевремено било са Коштуницом и ДОС-ом, а знамо како смо сви прошли. Коначно завршивши у катастрофи. Она разлика која постоји јесте посткатастрофични двор режима који објективно мора да се уклони јер много брже води државу и народ у пропаст него што се могло и замислити са потпуном деструкцијом друштвене структуре. Можда већ у наредних годину или две. Примера ни сам Слободан Милошевић то није радио, већ епизодно Мирин ЈУЛ. Коначно и да Милош Јовановић неће бити замена за Коштуницу, било би превише и медијално-визуелно понављати политичку историју, него са човеком изван политичких токова, ако би се појавио Ратко Ристић као градоначелник, који је досад потврдио беспрекорни интегритет, разум, знање и став и то који су у велико делу потребни Београду. Тако би биле обухваћене и све 3 „стварности“, што онда даје реалистичније изгледнију прилику за успех опозиције таква каква је на изборима у Београду и да после нешто од тога буде на опште добро свих нас. Премда ће се још дуго национална политика носити са југоусташком осом, као и са остацима лумпенске осе која је прерасла у монструма. Како шта год Срби државнички радили за себе биће мета Запада, чак и више него током деведесетих, када су на нама почели да вежбају свој нови поредак „по правилима“. Сад тога неће бити ништа мање кад су на крају „доброћудне хегемоније“ над светом, одлажући неумитно (да поновимо баш западне изворе: сад је већ на глобалном југу 65% светске производње и 80% енергената, те апсолутна демографска превласт, док ће њихов удео од цца. 12-15% пасти скоро за пола до 2050. што говори о замору ако не и у прилог крају једне цивилизације, ако наставе са насиљем и тако још бржом потрошњом самих себе у свим аспектима). Тако да је и Душан Ковачевић у праву шта нас чека у наредним годинама. Иако до тад неће бити легија робота ратника и супериорне вештачке интелигенције која би уместо њих поново освајала свет – за њих је све ово прерано, за већи део света у задњи час, а нама још следује макар неколико тренутака јаловог иживљавања како би себи на Западу показали да могу.
______________________________________
i Искрено не видим зашто би, као што је Слободан Јовановић именовао полуинтелигенцију, да ту гротескну појаву подводимо, под натегнути, примера Ненсијев „плурализам“ ( Боберов лепршави „лаицизам“) или опште колоквијално „демократско“ – мало све те коње треба обуздати и увести у ред, како је демократија регулативна идеја (Кант) а не конститутивна (Ротри, Келзен …) и пре свега у савремености штити интересе народа у односу на интерес клика управо националном државом, коју би клике очито не случајно стално да ослабе. Ништа друго не траже него државну сигурност за народ све присутније “несистемске” странке по све више европских држава, било да су ови интереси материјални или нематеријални (као отужно смишљене мањине и њихове милитантне обилато државно и корпоративно глобално субвенционисане мреже нво-организација, нове фундаменталистичке секте као „Последња генерација“ који се лепе за коловозе, уништавају по музејима слике из хистеричног бунта). Па да се полуинтелигенцији још даје за право да сеире против српске националне државе, коју они такви какви су ни не могу да разумеју на потребном нивоу идеје, а тек да би онда у пракси још могли јавно да се баве националном политиком (или сасвим наопако по институцијама), ма колико се претеривало са плурализмом (ако још знамо колико „збијено“ – слично људи живе на простор-време дијаграму у својих 24 сата сваки дан током живота, кад се и како онда специјално разликују и шта посебно „добијају“ и „требају“ осим у по неком проценту малог броја доколичара или искључених из друштва које ионако нико ништа не пита). Док је само у лудници замислив такав уставни референдум који би уништавао државу, ако на то помишљају.