(објављено 20. 11. 2024.)

Да ли могу да се зауставе – очито да не? Као што цинично, а иде јој од руке Брнабићка закључује, кривци су неки људи, нечији отац, мајка, деца, да би се тек тако ставили у затвор, а убијени изгледа као да нису ништа, исто и ухапшени људи са протеста где се јасно препознало ко је и шта убица путника испод надстрешнице у Новом Саду. При томе никакав патос нам не би ни требао и била би довољна туга, да још Вучић све сам не подржава и на симболичкој равни, ритуализујући као да је сакрамент једењем пљескавица са грађевинцима. Има нечег магијски одвратног у његовој каријерној повезаности са млевеним месом, још од уношења на медије Беливуковог млина за побијена тела жртви, преко садашњег трагично са умишљајем (незнања, немара, бедне организације у аљкавости опште корупције) млевења недужних путника под железничком надстрешницом за коју није хтео ни он ни његов апарат да признају да је била предмет искључиво њихових штеточинских радова, а сад још потребе да заједно са грађевинцима једе гле опет случаја млевеног меса на градилишту. Да изгледа још уз догођено зло медијално поручи свима који су његови да ваља да и они канибалистички – ритуално прогутају ове „пљескавице“ са њим и свим „грађевинцима“, како би наставили даље на исти начин? А да ли можемо да чекамо да и њих нека друга, њихова, на којој нису и јесу радили надстрешница прегази, како само то нуде, док Информер гротескно вежба до промуклости псовке незасито простачког вређања разума? Зар је то Србија? Ако нам ово постају тривије?

Намерно, ништа нису урадили како треба после несреће, док се основни поступак сам намеће што се кривично одговорних тиче, уместо што су хитно као да се сад ради о животу очистили сав шут, крв, где је ко од настрадалих био, остављајући само послагане утеге за сликање, већ је одмах требала форензика да ради. А истовремено се одвијају хапшења свих ангажованих стручњака, као и свих власника предузећа, руководилаца укључених у реконструкцију, заједно са свим одговорним лицима из надлежних државних, покрајинских и општинских институција јер су недужни људи побијени у тренутку случајем, који није случајност, јер је реч о систему који то није. Као што се у Италији кад је пао мост, а да га нико није нетом и за још изгледа претерани новац реконструисао (па што више новца то и гори учинак и мање обавезе, јер су сви срамно преплаћени), 50 се људи нашло у истражном затвору, вероватно и како се не би међусобно договарали и према томе манипулисали са документацијом, управо оно што се код нас догађа уз нескривену подршку власти. Посебно из самог врха који не престаје са јавним и тајним триковима безобзирног удешавања догађаја трагедије, уз све банализујући и националну заставу, постављањем где јој није место како би се расчинила колективна свест о несрећи која нас дуго прати и сад нас је опет снашла са жртвама безначајном и баналном (искључиво пребијању интереса у уској групи људи и њиховој све већој бахатости) и општа фрустрација, јер смо потлачени од људи сасвим обесмишљеног погледа на свет и искључивих заробљеника нагона. Неспособних за било какву културну узајамност људи једног народа. У једној речи у власти и грубо потлачени од лумпена који јесу антицивилизацијски елемент (као што би требало да је неподељено јасно сигурност је основа цивилизације, без чега нема остварене друштвене структуре елементарно способне за живот друштва и опстанка њеног народа). Код нас је сигурност у свим стварима увелико доведена у питање. Неки ће рећи да је то квар, пуки случај или склоп невероватних околности, тренутачни хир, избијање, али што више несигурност расте и шири се на све веће области друштвене структуре све мање се схвата да је у питању све дубље, сама цивилизацијска сигурност.

Немоћ и оријентација

Прошлих дана у медијима су учестале спознаје да демонстрације на улицама ништа не значе за режим и сад кад је превршило меру због не првог убистава система, а онда су започеле појединачне акције бунта, блокада институција (које не раде ни по закону, ни са обзиром на јавни поредак и народ, него су интересно огрезле у услужности режиму и повезаној клики) и груб физички обрачун режима са појединим посланицима и активистима испред Суда у Новом Саду и на Савском мосту у Београду где су започели са скидањем трамвајских шина кад им иначе није време у магловитом новембру. У време кад нити има изграђеног заменског моста, а јавни превоз је сваки дан очигледно све лошији и сад је изгубио још једну битну везу. Уз то да ни не говоримо о брисању географије и лика Београда од стране овог режима врло масовним и ружним зидарлуцима који су изгледа и све мање сами технички квалитетни, па самим тим су нарушили и културну природу овог града, коме су већ пореметили и осу око које се Београд организовао, намећући свој правац кича из својствене им вулгарности, приземних лумпена као ново-богаташа.

Дуго траје неспоразум и неразумевање да присвојена друштвена моћ од стране режима СНС, а овде се о томе ради не мора да обраћа пажњу на народ, нити да поштује њихова грађанска права, чак ни сам достојан живот. Те стратегије опстанка и постојања народа (на једном крају историјски смисао народа – Русен, а на другом уставно конститутивног легалитета и опште јавног легитимитета). Режим по задатку увелико разваљује антикултуром, уништава свест људи о уређености, искуствено – традиционалним народним вредностима и јавном поретку пуким изливима у јавности дивљаштва (како само у релативизмима, а заправо искључиво редукцијама уређености стихија-друштва може опстати њихова моћ) у својој деструкцији друштвене структуре антицивилизацијским нападима на системску сигурност као такву, све време укида српску друштвену јединственост и њене еволутивне могућности. Потуљено нас гурајући у правцу провинцијализма и периферије. Зато ни не може бити да је режим двор, са историјски формативним задатком (Н. Елијас) него је брлог, а у служби свих оних носилаца процеса који на Западу инсистирају на миграцијама ради замене домицилног становништва. Пре свега и зато их је Запад направио и због чега их непрекидно подржавају, док су потпуно споредни феномени растурања државе, претварања остатка Србије у „жртвовану земљу“, те одржавања уређености у модусу примитивизованог (провинцијализација и периферизација) стихија-друштва, као иначе опште феномена савремених Западних друштава. Ради као што стално понављам хибридизације технике и човека, где човек више ни о чему неће одлучивати него алгоритам (тзв. ВИ). Што ће и бити стварни крај модерне као епохе. Зато је и екстремно наопако сматрати ауторитетом и тежити ка ЕУ и прихватати њихове диктате, и да као Срби ми немамо никаква негативна искуства са њима, која су очигледно непријатељска према нама и у најновијој историји (ако смо већ прошлост заборавили). Уосталом Запад и нема демографску будућност (већ од 2050.), нити изгледа истој тежи уз сав увоз људи него је то у некој служби опште разградње становништва и узајамности људи и њиховог минулог рада у националним државама Европе (тзв. историјског смисла народа). Која су већ деградирана постмодерним претварањима (медијализацијом друштава у невероватно кратком року од свега 50. година) у друштва пуко забављања (Н. Постман) и смрти слављења постојања у стихија-друштвима дегенерисано-аморфног човека. Уосталом ко се још сећа наивних Асимових роботских закона из боље утопије док је још човек мислио на слављење постојања, а већ сад глупи дронови самостално лове људе по ратиштима (са „мишијим мозгом“), а сутра по многим градовима. Док нам нуклеарни рат који је још јуче могао да се догоди свима виси над главама. Како више нико нема шта да каже на 20.000 убијене деце бомбама.

Иначе, искуствено је познато да у задњој деценији колико год биле саме масовне ни баш једне демонстрације нису имале успеха, осим „обојених револуција“ иза којих су англосаксонци. Те од „побуне народа“ ништа није било (99% Њујорк, комуналци Париз, сиротиња Лондон), нити је предвиђено, а није ни могуће како моћ ни у демократијама није двосмерна – неће бити како и никад није било да моћ уступи онај који је има, оном који је нема, ма колико је ових других далеко више. Посебно код нас где је културно стран концепт суверенитета народа, а још се мање води рачуна о синтези историјског смисла народа у култури. При свему сукоб лумпена и југоуса је потпуно бесмислен, јер лумпене подржавају англосаксонци и ЕУ бирократија, док су југоуси пасторчад истих центара моћи, те што се Проглас опсетио да он сад буде позивар да се у петак 15. минута стоји и ћути у неким градовима Србије је мимикрија, ма колико лукави Георгиев (Нова С) упеређивао Вучића са Куртијем – да исте погане ствари раде Србима, и то не што је то нетачна и лоша аналогија, него што је све лажно већ у другој реченици кад крену да се позивају на ЕУ тежећи колонијалном статусу Срба (три осе), док сам о Прогласу таксативно све рекао у прошлом тексту, тако и лажно покушавају да приграбе готов производ покрета из Новог Сада, кад је то било 14. минута тишине. Па су уместо да ћуте у сећању, постали само још једном празно звоно. Као да нам је мало правог зла него нам треба и лажно добро.