(објављено 24. 02. 2024.)
Колапс
Да ли је коначни колапс Србије обраћање ЕУ-опозиције Бриселу преносећи још један ниво нашег суверенитета на њих (који иста ЕУ не види дуго већ на КиМ и учествује у претварању протектората УН у квази Косове државу Албанаца који перманентно насиљем исељавају Србе волшебно уништавајући нашу државност, па нам је по томе де факто непријатељ колико год се свет чинио комплексним и непрозирним шта је ко ту коме и шта му ради), или, то што двор режима више не уважава Србе као личности, па се на изборима игра са нама као да смо још само бројеви за њихове потребе и статистике. Утолико и једни и други делују врло задовољно у својим игроказима, сасвим равнодушни што након 15. година живота по још црном лабуду катастрофе споја 2008. историјске и транзиционе кризе јесу они сад изазивачи 2023. коначног колапса, коме нема ко да се у Србији супротстави. А скоро не мање су ми се лично смучили сви они који позивају на демонстрације, а да сам Бог зна шта очекујући од њих – да све лоше нестане, а да се само добро породи из ничег, да сви зликовци прхну и одлете.
Далеко највећи је проблем што и једни и други (опозиција и режим ) виде Србе искључиво као масу а не народ, не да јесу заједница него маса, она иста које су комунисти држали у својој послушности (а многи су се навикли на краткоћу поводца док има траве испод), а ови би у својима, премда ни траве не дају и само нас даве са својим медијима и својим штеточинским назови дискурсима, нарацијама? Док наша друштвена наука нагважда о политичкој левици и десници и нико не разуме друштвене процесе, као да их нема ни у Србији, ни у свету, изван инострано понуђених оквира да је реч о „демократији“ и популистичком ексцесу (а сулуда џендер догма уведена без сумње одозго и њена све израженија инквизиција искључивања противника, а и казнени прогон није, него је нормалност иако је стари добри лов на вештице, премда све заједно у карневалској инверзији), или, упорно локално носталгично отужно ослоњено на марксистичка тумачења која нису давала решења ни у своја времена, осим на крају гурања под тепих док није стигао рат. У конкретно нашем случају нити је постојало југословенско друштво – није имало свој народ, нити је познавало „виши ред поредка“ – није имало своју културу сећања како се постојање разуме и мисли – традицију, него је био натегнут конструкт инжињеринга комунистичке клике (Ђиласова 3. класа), завереничких лажи, интрига и прокламованог југоусташког насиља, разумљиво, још мање је било еволутивно – духовно витално, способно за интелектуални рад и способно да генерише културу одговора, посебно на политичке изазове. Посебно брине тај дуги застој интелектуалног рада који се не бави српским друштвеним процесима, осим кроз имитације страних мисаоних шема, а онда сулудо очекују вредности у српском друштву по којима би требало да је све „како треба“ у свакој прилици (а све опет још субјективно како се коме причињава „емпиријски“ за њега, као што треба лично њему да доноси стално благостање, као да то тако уопште може). И то неки зову „европским вредностима“. А ствар је да је српско друштво 2008. доживело катастрофу и отад је све бивало само горе уз масовну појаву лумпена у власти, да би се од децембра 2023. могло говорити о коначном колапсу Србије? При чему оно једино што се могло констатовати, да се 2008. српско друштво дубоко ломећи се изделило угрубо речено у три културно-прото политичке осе, са свим могућим половичностима између, чему, а то је једино неоспорно срља више од века, од почетка неуспешног пројекта са Југославијом. При чему је још многима и данас настрана према Србима комунистичка диктатура важна, колико они могу да разумеју било шта, то је за њих, сад већ за половину искључиво предањем био „златни век“ иако су онолики гастоси морали да изађу из Југославије и другде потраже срећу. Као што данас поготово не разумеју да се сад плаћа историјска цена за њихове бесмислене комунистичке симболе, тек пуко стратегије преживљавања „кратког поводца“ на шта се сводио живот под режимом комунистичке клике, без трага стратегија постојања које ни друштво није могло да ни интелектуално припреми за транзицију (а куд би тек поред окошталих структура клика моћи које до данас претрајавају и преносе штафету својим потомцима, јер се елита не мења, отварајући простор посебно у јавности и политици за југоусташлук – тзв губитници 8 седнице којих је свуда удружени са раније уклоњеним тзв. „либералима“ који су и носиоци Ломпаровог самопорицања међу Србима, те коначно помирења СПС и ДС у власти свих њих заједно опет окупљених, да би са појавом СНС у власти у аранжману странаца била продубљена катастрофа у Србији и још горе извело се дугорочно заокружење српске владајуће елите), а још мање се може међу њима разумети нарастајући хоризонт дубине кризе Запада, за који су нераскидиво повезани, како сама јесте сад већ трајно без размишљања о властитом постојању (нико се не пита у површности, само се следе наметнуте идеолошка шема без егзистенцијалног значаја за човека – него се појављују Гендербест обданишта на шта је упозорио Боројевић, па може и да ми се допадне што до сад није био случај, Н1 покварено шири пропаганду о родном језику о чему сам писао у Огледу 4 – ко ће на том родном језику да пише поезију и на шта ће да личи – рецепте за кување, упутства за руковање, све у свему општа машина фрагментације свести подивљало ради пуном паром прождирући самосвест људи, увек изнова за Медије и НВО 30 сребрњака).
Тако да ти и такви људи немају потребе за било какву борбу за опстанак, него их покреће као и што су навикли огољено до тупости преживљавање. Коначно уопште се зато не разуме какав исход катастрофе може бити – да је на жалост у нашем колапсу. Што јасно потврђује потпуни колапс народњачке осе 2023, јер једино је ова могла бити носилац позитивног исхода за нас. Она, око чијег се нестанка труде обе стране медијске јавности и много веће силе које стоје иза њих (једино је сигурно да нема независних медија, посебно који могу да утичу, ако не да сами формирају јавност, док остало, као што блогове као што је мој прати мали број људи, па их може бити колико се хоће, јер не могу омести циљана формирања јавности, него су шумови).
Феномен Несторовић српски Дедал? Видар, шерет, лукавац, радознала луталица, сањалица
Лично нисам склон живописним појавама, па тако ни Несторовићу, него далеко досаднијим, премда не психопатама и глупердама какви су масовно окупирали медије и јавност ширећи се кроз друштвене структуре на најневероватније начине и са њима се потпуно навикнуто мора рачунати. Они су ти који тумаче, од политике, преко култура, институција, друштвене процесе. А сви до једног имају неку агенду и неупитни наратив, шему, па и језик искључивости у свом синопсису медијског наступа као дела неке хипотетичке целине са којим се не може разумети друштвена стварност, него је неко вештачко ад хок запажање политичке игре моћи у ком и само друштво нестане, па о тим рефератима уопште није могуће критички разговарати. У њима не достаје смислени објективитет друштва, који би озбиљни саговорници следили – општа јавност и сви медији, него су искључиво пи-ар „медијски феномени“ и за њих је само важна динамика узајамних “медијских догађаја” и околни фолклор који га прати, а онда се појављује неко као Несторовић који каже да неће ни са једним од њих, а још им и политички треба, па им квари бесмислену игру медијских догађаја. У Београду без њега не може ни једна страна да држи власт (касу). Уза све не припада нипошто ни једној од медија наметнутих званичних друштвено политичких оса, још увек некако постојеће српске јавности, него је одбио да се легитимише са једном од две искључиво дозвољених оса стварности у српском друштву, као што је Милош Јовановић урадио пре избора 2023, иако је пре тога припадао деценијама трећој народњачкој оси (за коју никад и није било превише места). Па се за Несторовића смишљала динамика медијских догађаја искључиво омаловажавајућих интрига и намештаљки (предрасуда и унапред знања о будућности – колико их је било изречено сигурно ће неко моћи да каже како је био у праву), а и у задње се време потрудио и да их сам прави са сломом властитог покрета као да се натиче у такмичењу изјава без претераног смисла, значаја (да ли зато што нису издржали игру моћи клика у власти, или, зато што народњачка оса више ни најмање није ни легитимна у јавности па не може чинити власт, па је последња смислена, премда шеретска изјава која је ваљала била да неће са другим, јер ће за три године узети сам сву власт у оваквој Србији). А шта ће бити, видеће се. То је само стање српска политика која је од катастрофе сад склизнула у стање блиско колапсу и тешко из тога да се може на боље, посебно са „скоком у будућност“, биће пре негде другде.
Оно што нам феномен Несторовића пре свега говори, јесу две ствари. Прва да је народу на неки начин доста психопата, глуперди, безбојних лажљивих бирократа, него да желе некакве друге људе у медијима који јесу егзистенцијално живи и то не само у политици, јер им је доста и певаљки, глумаца и филмова о спорту и музици, криминалцима, техничким несрећама, спикерима. Друго, да је народњачка оса изгубила предводнике, те да је народна имагинација посегла за дубљим слојевима, зато Несторовић тамо изгледа проналази своје упориште, а где ће боље, са више српског духа, дубине и врлине, далеко бољег од данас квази-културно перфомативног, него где има и Краљевића Марка који погуби бољег од себе. А Станојевићи и слични из Ми тешко да су ти бољи у било ком погледу, као и непрегледно мноштво из ЕУ-опозиције и још веће из СНС који се безмерно шире на све. Какви су то коначно реке безличних људи које протежира савременост?
Приватизација друштвених институција на Западу и другде
Сведоци смо најмање два рата у свету и док се о једном непрекидно све најгоре говори, као слому цивилизације, о другом изостају овакве квалификације иако га је тешко разумети као меру цивилизованости, него само можемо да сведочимо млаким саопштењима и статистици иако је уништено 61% хабитуса читавом народу, где бомбе стално падају на главе цивилима од колевке, преко болница, до спавања. Значи нигде нема за њих сигурности, што је суштина цивилизованости као такве: извесност – друго значење нема цивилизованост за човека. Те због величине догађаја не може се говорити да је реч о само политици и ратним партијама, контроли пропаганде, него да је реч о процесу пуне приватизације друштвених институција на Западу и то је суштина њихове кризе (ма шта они дијалектички хтели из ње на крају да створе). Кризе која дубоко нагриза и остале подсистеме друштвене структуре, а ово је само један од показатеља сразмере процеса који не погађа само свет као такав са њихове стране, него и свако њихово друштво са све чуднијим и луђим одлукама од убијања крава, џендера, диверзитета, родног језика, ВИ, забране готовог новца, чиповања, од отварања врата до управљања компјутерским мишом. То више изгледа није теорије завере, да се лаковерна деца умиљато набеђују да очеви рађају, него се свуда вокистички рекламира умоболна перверзија дечијим сликовницама. Као што је све очигледније да се поред приватизације привреде (од Вашингтонског споразумаi па надаље), комуникација (зашто је Телеком продао своје стубове, па да други имају контролу и можда да би се поставио нечији 5Г за чије се емитовање ако ништа друго тврди да су екстремно опасни за организам човека) данас увелико приватизују и друштвене и наднационалне институције, да би наводно “прогресивни” трендови могли да напредују уз што мање разумног отпора. Те да је све то узрок тзв. популизма, јер народ жели да се одбрани од клике која би у потпности да загосподари (мало је што 1% има 50% свега на свету и очито много више власти), значи популисти желе да очувају саму суштину модерне, још од Русовог концепта сувереног народа, националних институција и слободног грађанина наспрам насиља клика. Како само концепт сувереног народа то држи у животу. Никаква демократија по себи (она је само Кантовски регулативна идеја). Док се данас народи уништавају и кад треба нацизмом са Запада претварајући их у конзумерске масе безумља фрагментарне свести, а ми то увелико радимо сами себе са врло распрострањеним југоусташлуком међу нама у властитом безумљу (нико то не мора да нам импортује, већ су га комунисти импортовали са својом симбиозом од 1943 са Усташама јер како би и они завршили другачије на слободи уместо на вешалима без било каквих права како је већина Хрвата у томе учествовала као и данас док бацају блесаве Србе у море који тамо сами одлазе, па нам се жале чак неко као Милан Антонијевић, да их неко јури са насилним намерама и сличне бедастоће Окупације у 26 слика која је и њихова вечна слика у историји – бурдељ примитивних зликоваца без трага народног духа).
Стање разорености Газе – 61% децембар 2023 где борави још 1,5 милиона душа свакодневно на вратима пакла:
Књиге за децу са трудним оцем:
Слика диверзитета, Вермахт-црнац генерисан помоћу “паметног” ВИ, тако вокистички безумно, па га засад обуздавају, сутра вероватно више не, кад се још мало фрагментира свест код клијената:
Што се том англосаксонском ВИ није омакао диверзитет да искачи енглеску децу омотане бодљикавом жицом као новогодишње украсе на дрвеће као што су то радили Бандерини укронацисти, као што ни ови данашњи не беже од истог, па праве и играчке по том узору као костуре руских војника у ступидном жаргону Орки – они очито ратују у туђој имагинацији?
Н1, фрагментирана свест, Пуховски и Лакићевић
У општем медијском калеидоскопу како би се што дуже задржала прича о смрти Наваљног, кренуло се са упаривањем са Асанжом кога због наводних силовања су испрва задржали на робији, којих није било јел силовања, него лагани промискуитет северњакиња, али је послужило да га хапсе и малтретирају (колико је то држава учествовало у овој свињарији?), па је Н1 упарила несразмерно једног интелектуалца и неког наводног стручњака за економију који у пракси ни једно озбиљно предузеће није водио него цели живот махом новинарски свашта прича. Па ако је коме било нејасно шта је то безисторијска – фрагментарна свест у мом Г.4. Три осе од оних који ме читају, уживо је то могао да посматра кроз разговор ове двојце и Лакићевићева набадања без реалности фраза о стварима, изван могућности синтезе, што може само безисторијска – фрагментисана свест, а такви су скоро сви из про-ЕУ стране у Србији са југоусташке осе, не само изгубљени у времену, него неповратно скрхане личне свести. То се јасно није могло потпуно догодити Пуховском, па га већински Н1 коментатори у својој природној глупости презиру, јер нису могли овај пут како им Н1 уредно нуди да се радују сличном блејању о бабама и жабама уредно упакованим у пакост и хистерију личних доживљаја.
Пирмин утолико и нуди кључни приговор емпиристима па тиме и опште владајућем у модерни мишљењу Англосаксонаца што се ослањају на сензације индивидуалне перцепције као да их је индивидуа створила кад је дословце увек реч о већ предходно ми – стварима језика и кад сами „тихо говоримо“ – мислимоii (добрим делом зато се изгледа и данас језик дезорјентише безумним интервенцијама, како су у току друштвено-инжињерске интервенције, сад преко рода, а ко зна шта још у будућности, јер треба што више људи безисторијске -фрагментарне свести отворене за виртуелно генерисане пара-светове фантазија). Тако да цела та епохална збрка је искључиво сулуда између слободног грађанина и ново осмишљеног апстрактног слободног човека који није ни „природни човек“, него креатура „људских права“ у будућности можда Фаустовски бесмртан кроз технологију (иако ко зна шта у том склопу остаје од човека). Овом изгледа истрајно Господари Запада теже градећи нову верзију света по себи, јер су људи безнадежно лоши (и не виде им разлог постојања), у ком би они били бесмртни а потребан број осталих људи ко зна у ком облику (већ писао генетска комбинација коња и човека да имају са ким да причају док јашу) под контролом некаквог ВИ фантазијама у њиховој служби. Овај би свет био коначни крај људске историје, без могућности да историја поново потекне (јб… Фукујамино брљање). Отуд тамо кризе ових размера, јер се ради о стварању Новог Врлог Света само за њихову по свему још једну утопију послушности њиховој Светској влади од које никако да одустану седећи у Чаробном брегу (исправна метафора) иако су сваки дан све слабији и постају искључиво конкурент осталим државама, народима и елитама, а ускоро и све мање подржани у својим државама. Можда су и Немци овај пут стварно философски уболи иако је то још врло далеко од њихове владајуће елите која је успешно вестернизована. Што би рекао Кошоркаiii, Хегел их је већ једном вадио из проблема кад су били аграрно заостало друштво, а реформе никако нису успевале. Можда ће и овај пут у тумачењу Пирмина. Можда неће па ће и они морати да чекају Русе да их ваде.
______________________________________________________________
iМацнер, Егон, Монополарни светски поредак – О социоекономији доминације САД, Досије, 2003.
iiStekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, Meiner V, 2022.
iiiKoschorke, Albrecht, Hegel und wir, Suhrkamp V, 2015.