(објављено 14. 02. 2025.)

Народ који походи народ

Током постојећег друштвеног и институционалног ванредног стања у Србији ових месеци ми учествујемо (све више сви ми, уз студенте који су носиоци протеста, те и нас окупљају) у два саморегулативна процеса као народ, како елита, а посебно политичка, деценијама није била способна да она регулише решења историјске и транзиционе кризе (иницира и артикулисано спроведе), него су обе без изузетка завршиле у ружном колапсу деградације државе и народа и све отвореније трајућој деструкцији друштвене структуре. Те ова два процеса кроз народну саморегулацију (за одговорност институција и заједништва народа у вредностима, удруженог око потреба) јесу и против елите (тиха револуција), јер и она треба да се прилагоди формираном пост-транзиционом друштву српске националне државе (устројене по принципима тржишне демократије, али која је завршила у стихија-друштву највише захваљујући неафирмативној елити, посебно политичкој чијом недораслом заслугом али и похлепом кад год су управљале са државом су формиране две негативне културне-протополитичке осе од укупно 3 осе у српском друштву).

Основне смернице

До скора ми смо присуствовали у неометано неолибералној транзицији деструктивном развоју приватног права (као и са потпуно широко криминализованим елементима, који су се од елите бандитски практиковали, уграђујући се и као такви у законе) у интересу политички ексклузивног капитала (читаве лепезе „транзиционих добитника“, али и ништа мање страног који је сам шпекулативно проширио своју активност и на српско тржиште) на уштрб јавног права – свих нас осталих грађана (као сви ланци малопродаје, зеленаштву склоне банке, рударске компаније итд) до пропасти основне функције државе: цивилизацијске сигурности. Као што је убиство система у Новом Саду, атмосфере дивљаштва, укључујући Рибникар, Дубону, Орашје, општа некажњивост елите кад гази колима, еколошко насиље, институционалну равнодушност и клијентелистичко – коруптивну злонамерност, разградњу просвете, губитка приступа опште културе живота Реду … како у нашим приликама није постојала ни одредница, макар у јавности: „Капитал обавезује“ (као нпр у Немачком Основном закону 14.2.1. непромењено од 1949, јер они као поражени нису имали право на устав, а у наставку, став 2, у републиканском смислу: у општем интересу).

У оваквом стању ствари, код нас се јавност генерално пре свега бави последицама и то као аферама (и вицевима на рачун учесника), а мање узроцима и разумевањем процеса, укључујући декларативну претпоставку демократије републици (иако је ова пре свега „регулативна идеја, а не конститутивна“ како је још Кант нагласио), а пре свега потпуно, а што је до скоро било у западњачком глобалном тренду занемаривања разумевања државе као такве и народа уопште. Народ је почео у неком тренутку да се у смислу „краја историје“ тумачи као „антикваријат“ прошлих времена – Минклер. Док је за то време ЕУ програмски тежила отворено да разбија националне државе на некакве вештачке регионе и то јавно до неуспешног усвајања свог устава. Али и данас исто подземно и даље бриселска бирократија, сад већ несавремено, гаји ове позиције, покушавајући да слаби државе чланице и има свој „спектар“ непријатеља унутар чланица (док је врх ЕУ огрезао у корупцији, паразитлуку, док непријатеље наративно третира као овце које треба утерати у тор са свим осталим). Зато и таква „ЕУ“, као само-декларативно мирнодопска „заједница вредности“ нема ништа против режима који им испуњава жеље које су пуки интереси клика без вредности као у Србији, било, што очито признаје окупацију КиМ и стално даје сама уступке манипулишући Србима (искључивање Срба из активне улоге, предаје индустријских и енергетских потенцијала, прављењем границе на властитој територији итд). Режим пристаје и да је Србија рударењем „жртвована земља“. Допушта да и њихов капитал криминално вршља по Србији са енормним приходима (какав немају у земљи порекла) и заштитом (коју немају ни у својим државама порекла). Ништа мање је сагласан и подржава увођење џендеристичког и вокистичког антикултурног програма „ми се сумануто унапређено забављамо и замајавамо до смрти“ (Н Постман), а против виталности заједнице и њеног општељудског слављења постојања дегенеративним програмима западних „друштава смрти“. Што демографија Запада потврђује деценијама и зашто је елити Запада потребна значајна миграција, против чега су се њихови народи коначно побунили борећи се против ширења стихија-друштва. Коначно и Е. Тод сад за Запад тврди – пре свега европски део, на основу смртности новорођене деце, да је и Запад итекако на реду да сам пропадне, као што је то својевремено тврдио и показао за СССР, кад није нико други ни могао да претпостави од разних специјалиста и експерата – нпр. истакнут као фон Бојме, који је ако ништа друго и сам признао да то није очекивао. И као што видимо док студенти крстаре Србијом како се пробија на све стране виталност народа уз широке осмехе. Зар не постаје доступно колико постмодерни програм „друштава смрти“ Запада служи као пре свега доходовна препрека својом претераном забавом и замајавањем, посредованим, махом комерцијализованим садржајима управо против непосредности заједничког налажења људи и њихове орјентације према заједничкој вредности уместо задовољења са неподношљивом лакоћом слабог морала као да су учесници ријалитија и више не живе своје животе у општој симулацији живота налик формативно медијалном. И све мање у Србији има сумње у перспективи развоја пасионираности (Гумиљов) нове елите овог времена (за којом се ни не вуку репови прошлих парадигми). Зато садашњи догађаји имају и особине тихе народне револуције и изгледе да успеју, када већ елита није успела у властитој еволуцији (трансформацији, уместо површне опште алаве и глупе деградације у две по свему накарадне друштвене осе: југоуса и лумпена).

Свакако ни не треба журити, како сам и сам више очекивао од комисије професора, премда ни ово што су објавили о радовима на надстрешници у Новом Саду није лоше, али су остали сами заглављени у постојећој парадигми и са тим су се задржали на манипулативном слабљењу сигурносних законских правила у градњи са стране институција и политике из више него разних разлога и на сумњу у корупцију (које је ван сваке сумње било, само што је томе додата, а другачије се и није могло очекивати у стихија-друштву све већа коруптивна аљкавост система). Нису парадигматски позвали на очито у пост-транзиционом друштву: капитал обавезује. Зато коначно нису рекли основно, власници предузећа су на првом месту криви (а не инжењери) и саме институције (ма под каквим утицајем режима оне све биле). Ни даље не разумевајући повлаштеност коју даје приватно право, али и да ту има: доста. Не могу да исти само стварају систем који убија и оштећује народ, а они се извлаче са енормним стопама свог профита, без разлике како га коруптивно клика отима од државе и где год другде стигне, дели између себе. Тако да је тежиште критике комисије остало на политици и као да се само са променом режима и све мења, а не мења се заправо много док се на прво место не ставе институције и капитал. Те да је реч о промени парадигме и односу приватног и јавног права како би живели у уређеном друштву. Зато студенти саморазумљиво по парадигми пост-транзиционог друштва са правом очекују одговорност од институција, а ове по својој дужности морају да позову на одговорност (власнике) капитала и тек тад остале, који су учествовали у убиствима у Новом Саду. Не као у једнопартијском систему председника (у овом случају двор брлога СНС, јер Вучевић је тек мали од палубе). Некако овде људи никако да се одвикну од одавно пропале парадигме Брозовске оперете и на то се стално враћају, само се много елити свиђа да трпа у џепове, па су једном ногом у пост-транзиционом друштву а другом у привидно сладуњавој оперети, видећи и ЕУ као нешто слично, премда је ова сасвим другачији облик бирократије (са својим округлим столом индустријалаца и многим другим организацијама елите и мноштвом других тела, који се држе приватног права ширећи га даље, на остале државе, не марећи ни на запажање да је то огољени феудални рачун – Руден). Зато је и потребно овом друштву да се бави процесима и разуме их, а не да само остане заглављено у аферама и анегдотама о њима, и да се мисли да се све само са променама режима решава. Ништа од тога нема. Уосталом, од 2000-тих промењена су четири (Ђинђић, Коштуница, Тадић, Вучић).

Ђинђић је применио шок либералну транзицију и увео закон о раду, са последицама гашења доброг дела привреде (а свођењем на 3 марке шећерана, продаји по мекој књиговодственој вредности, симулацији аукција, створио је другу генерацију богаташа) и више стотина хиљада људи отпустио, стварајући лумпенпролетеријат (људе обесмишљеног погледа на свет који су изгубивши сваку наду у Ред препуштени нагонима – база војске лумпена који су после добро дошли Вучићу). Коштуница је једини водио националну политику, покушао да ојача владавину права, донет је Устав, а оба процеса јесу тешко ишла, али после преваре ЕУ са ССП и његовог захтева да се одустане од процеса придруживања ЕУ, јер Србију не признају за државу, био је одбачен лакомисленом политиком „само се једном живи“ и дошло је време Тадића, како каже Цвјетин Миливојевић, Вучић је Тадић 2.0, сад је већ 3.0 са убиствима у Новом Саду (док по мени он је био предводник југоуса – људи безисторијске фрагментарне свести из југоусташког оквира Брозовске оперете, који су у ЕУ нашли нову оперету која је исто тако доказано непријатељска према Србији и Србима, што је баш таман за њих). О Вучићу као пропасти нема шта да се прича.

Закључимо просто: искуство нам баш све каже, само по себи нема ништа од пуке промене политичара на изборима, него треба да се орјентишемо као друштво прво према процесу транзиционе трансформације друштвене структуре, те повезано елите (или њене замене која се кроз тиху народну револуцију управо одвија), започетом процесу саморегулације институција захваљујући ангажовању студената, под све већим притиском народа, који је почео сам себе да препознаје по правилу народњачке осе – заједно у вредностима, удружено у потребама. Што полако мења стање у друштву за које већински елита није била деценијама способна (јер уместо света њихових жеља нуди се дужност и одговорност). Као што у нашој јавности у неком тренутку треба да наступи промена парадигме која ће знати дискурзивно правилно да поступа са релацијама између јавног и приватног права и да позива капитал на одговорност. А не да се јавност, медији са својим пре свега агенда-сетингсом њихових јавних и тајних власника упорно самозбуњује, збуњујући и нас из године у годину упорно, између разобрученог тржишта стихија-друштва и капитала (приватног права), док заправо истовремено чучи упорно у јарку Брозове оперете (за коју је југоусташки српска национална држава и надаље одвратни порок са којим нема напред у ЕУ која нас жели пре свега као „жртвовану земљу“ рударењем литијума).