(објављено 31. 01. 2026.)
Оријентација у времену
Ништа мање иако у свакодневним политичким заплетима, како међународним, ништа мање и у унутарњим приметно је дубље, цивилизацијско срозавање Запада, које није почело са Трампом (па чак ни са Обамом и његовим не случајним урушавањем Светске трговинске организације), него већ са дуго присутним феноменима „стихија-друштва“ (опште релативизације, од норми, културе, преко привреде, односа, па и самих мера количине и квалитета производа и услуга што се нужно рефлектује на све релације и структуре у друштвима, убрзано их погоршавајући), које све учесталије показују пикове и отвореног пада у дивљаштво. Без општег пада целокупних западних друштава 80-их година из распрострањених ризико – друштава (Урлих Бек) у стихија – друштва 2000-тих (те кризе из 2008. као пика неповратне финансијске несигурности) не би била ни могућа нормализација на Западу дивљаштава. Чиме сами показују да су сами на ободу властите цивилизованости и као такви непроблематично хушкајући на рат могу да ризикују и себи нуклеарну зиму, јер су изгубили сам смисао цивилизованости: разумевање сигурности.
Премда је то вековима био дуг пут, други процес цивилизовања на постантичком западу није ни најмање спектакуларно догађање, него је до примене апстрактног концепта разума дошло на сасвим тривијални начин – не дирај ми моје овце, нећу ни ја твоје и тако у времену до увођења појма власништва (и преко тога поред разума до норме иако ове нису каузалне како би се баш волело, и тврдњи да правда увек побеђује, и кад Трамп каже да је венецуеланска нафта уствари његова и америчка, Гренланд ништа мање, што су све у основи очити примери рудименталног пада Запада назад у отворено дивљаштво, као и са покушајем отимачине руског новца). Док се државолико појављује кроз порез уместо разбојништва и убијања, па чекања да све то само од себе изнова израсте кроз неколико посних година и за разбојнике (Манкур Олсен). Лок је у своје време зато и толико јасно нагласио власништво (за саме потребе Шафстберијеве расправе на двору), као што су га иначе већ кумулативно Бодин и остали уградили парадигматски у идејни дух времена. Данас се све то заједно (разум, сигурност, цивилизованост) губи на Западу, а већ посебно од питања Гренланда. Није ни то више Купероваi „башта“ у којој се не вршља и не вара као у свом осталом свету око њих, што је бирократа Борељ волео да понавља, него их је све њих заједно властито дивљаштво и само уздрмало. Зато је толико за њих саме била важна расправа о замрзнутом руском новцу, да ли ће колико већ сад склизнути и у потпуни губитак сигурности (цивилизованости). Утолико је још гротескније ламентирање над универзалним развојем кроз „либералну демократију“ плурализмом релативизација, кад је тек реч о процесима „зомбизма“ друштава како то зове Емануел Тодii, или, како је Шпенглер говорио „фолклоризацији“, између пуко по Кондилису у себи девалвираним феноменима конзумерских друштава, у мојој верзији примитивној конзумерској атомизацији (у троструком значењу: конзумеризма, глобалистичког неолиберализма под баш до јуче тоталном финансијском, информативном и војном управом Англосаксонаца и њиховог као и обично првог сталежа из чега ЕУ и не може да изађе а да се не распадне, док су им друштва већ сад атомизована, коначно у перспективи потпуне безбићевне, јер су и дух и тело подједнако важни у свету, хибридизације техничких ствари и људи у пуко аутомате – што је још Хобсу на неки начин било познато). Док Тод тврди да одавно нема говора о либералној демократији на Западу, него искључиво „либералној олигархији“, премда по мени: увек државе води први сталеж, само је питање дуговечности истих, али и њихових структура које су способне да стварају, усвајају и предводе потребне еволуције у самим стратегијама борбе за опстанак и постојања народа и државе, посебно од почетка модерне (од кад се говори о моделу суверенитета народа и првенству његових интереса, а не пуко клика), да би све остало на крају исто. Да цело друштво остварује продуктивну моћ, или, да сами припадници првог сталежа ако не и цели сталеж, ако не могу, у нереду нестану, и буду замењени са новим одговорнијим и способнијим претедентима (и ту би тек демократија у идеалним условима требало да испуни регулативну функцију, како иначе и није сврха сама за себи – није конститутивна и посебно под утицајем клика или олигархије ионако мало одлучује у интеграцији друштва – него се јављају првенствено растући кликашки расцепи само њихових интереса или заступнички олигархије, а онда и системски, и заправо народ све мање доприноси демократској интеграцији друштва и у самој стварности Запада, док се народни суверенитет урушава и њихови интереси). Исто, тако као што могу бити све извеснији нови, и новији таласи нереда, до пропасти народа и државе у шта се могу умешати и „обојене“ револуције са страним интересима у ослабљеној сигурности, Тојнбијевски (лумпен)пролетеризованих држава, што је и наш случај скоро две деценије.
Зато је и за Запад толики ударац да и друге државе – цивилизације могу за себе да обезбеде сами своју сигурност (што и јесте смисао цивилизованости у сувереном остварењу сигурности, а где је баш нас Запад показно као народ разбио), о чему и пише Тод бројећи новорођену умрлу децу, а Волф наглашава да су и Кина и Русија прошле кроз еволуцију, док Запад није, него и не може у својој потпуној друштвеној фрагментираности са највећим могућим раслојавањем. Што је Пикети још одавно забележио да су на Западу данас разлике као пре Француске револуције и сигурно неће бити боље. Па сад неки примећују да се на Западу враћају у феудализам, а капитал и није ништа друго него је био и остао „феудални рачун“ како то показује Руден, само што се сад као код неке појаве историјске осеке то боље види и на самом Западу. Уосталом и многе тзв. „студије будућности“ и пре десетак година и више од тога су саме показивале да ће до 2030. тренд страх од прекаризације увелико прерасти 60% становништва у водећим државама ЕУ. Док и технолошки заостатак Запада очито расте, јер од 64 технологија будућности, Кина предњачи у 57, при чему је извукла 800 милиона становника из сиромаштва као што је створила све већи, растући средњи слој, а Русија се вратила са ивице пропасти постајући 4 економија света и прва у Европи, предњачећи у војној технологији у свету (поред несагледивих географских капацитета, важних и за будућност, почев од воде и климатске перспективе којом правовремено овладава). Или као што Тод уочава раст смртности новорођенчади на Западу, чиме је већ очигледно реч о бележивој деклинацији западних друштава. Укупно, интегрално Југ и Исток данас енергетски и производно премашују Запад и зато долази и до расцепа и на Западу. Јесу се и испрва окушали у заједничком дводеценијском авантуризму у Украјини, али то им није уродило са плодовима (само су избудили сабласти у властитом подруму), а сад је Америка започела свој авантуру коју је одавно припремила, која ни случајно нема цивилизацијски чинилац, нити је „развојно прогресивна“, него је искључиво интересно – империјална за своју олигархију. Колико у томе и како рачунају на ЕУ, сведочи још кад су их из Маршаловог фонда наивно убеђивали да се сами ослободе од наводно назови „малигне зависности“ од руских енергената, а онда Северни ток за сваки случај дигли у ваздух да се не би нико призвао памети пре времена, јер им не требају ни случајно као независан самосталан фактор и још могући конкурент, напротив, а што реално никад нису ни били у ЕУ формату, него све супротно од тога. Посебно то није Немачка, него ова има у њиховим плановима зацртану и опробану улогу (из које Немци фаталистички не знају да изађу и на њих не треба рачунати као на трезвени и отрежњујући фактор будућности – Тод у свом моделу који је осмислио то повезује далекосежно са њиховим типом породице, може бити). При чему би Америка да на силу, дивљачки доведе у питање и спречи „мултиполаризам“, да државе буду по квалитету „просторни фактори“, јер за Запад је фундаментално као што каже Тод, антрополошки, да само један може бити први и никако не може и не сме бити другачије и такве максималистичке тврдње не износи само он по питању Запада шта јесте њихов хибрис. А чему противречи свако наше искуство природе и географије света која није једна иста равна плоча и на којој нема само једно брдо на коме је храм.
У свему томе данас документовано та су друштва преварена излагањем контроли мишљења и у уз то још Герот цитира и Бафета, да је у току и рат између капитала и радништва и да га капитал сигурно добија (пре свега се урушава суверенитет народа и тиме „друштвени уговор“ и то у врло блиској перспективи „хибридизацијом“ и са свим са тиме повезаним антрополошким, свакако и дубоким друштвеним променама које су иначе већ отпочеле кроз стихија-друштво и општи раст важности 7. тех-компанија у Америци и њиховим монструм-апетитима, што је као феномен већ обрађено код Зубове са термином „Надзорни капитализам“ и што све више добија на потврди у самој пракси; и ако постоји нека утеха то је да могу да се издувају као пренадувани балон већих очекивања него што већ сад могу олигархији да испоруче као резултате), а Немци све јасније увиђају да су све више изманипулисани од кључних актера:
При чему је раст цензора рапидан у задњих нешто више од 10. година:
Ширећи наративе сасвим необјективно и ирационално, укључујући и лажне јавно-медијске наративе (ко се више сећа дронова који су по Западу летели на све стране као НЛО а да ни један није оборен), цензори остало покушавају да ограниче, као из наводно следећих побуда :
Другим речима, баш свака критика која излази из оквира наратива задатог контролом ума мора бити проказана, забрањена и коначно кажњена (па и Герот је изгубила професуру као ништа, а до те позиције није дошла ни непотизмом, још мање пријатељским захтевима центара моћи као не мало наших „професора само по надимку“ – уосталом и плодан је аутор, што се за мали број наших може рећи, људи немају шта да кажу; при чему уопште не подржавам њен некадашњи „левичарски“ наратив да се ЕУ регионализује и изгуби карактер националних држава у интересу над-државе ЕУ). При свему је од 2012. све интензивнија контрола информација и мишљења (тек судећи по Немачкој где су иначе људи простодушно веровали у све што им се сервира преко медија укључујући и интернет) у преварној игри контроле умова својих грађана, респективно покушавајући са Запада и целог света. Да би 2025. Трампова администрација угасила УСАИД, али и даље су без премца кад се погледа Блиски Исток, како могу да пропагандно фрејмују догађаје и актере, од Газе до Ирана. Шта је добро, а шта зло. При чему, горе од контроле ума, горе од релативизације добра и зла, за запад је најгоре гомилање правних превара код себе, јер то уништава неповратно само њихово биће и трајно урушава њихову цивилизацију, како је то њихов једини извор реда за њих. Они на западу ће се ако дивљаштво још више надвлада међу њима, одмах срозати у руљу као ни у једној другој култури (можда то опет има везе као што Тод каже са типом америчке породице), нити су без разлога сабласти у њиховом подруму (државни бандитизам, геноцид, нацизам).
Ненадокнадива ноторна инфериорност наше опозиције
Све оно што Н1 кластер рекламира као опозицију у Србији из године у годину је ненадокнадиво инфериорно и само су сваким даном ово потврђивали, јер они су такви не од преузимања власти СНС, него најкасније кад нису разумели шта је за Србију значила 2008. Да је тад у кратком периоду: 1) историјска и транзициона криза завршила у катастрофи, 2) сломио се политички систем што је СНС искористио за долазак на власт која и даље траје постајући „први сталеж“ Србије са својом кликом и 3) да је неуспехом ДСС, народ изгубио да препозна једину политичку опцију која је водила национално државничку политику и чинила је еволуцију након толико деценија у изузетно сложеним унутарњим и спољним околностима обнове политичког система који је могао да гради стратегије опстанка и постојања српске државе и народа. Зато данас живимо како живимо, ерозија се само убрзала и формиране су 3. осе у српском друштву уз општу примитивну конзумерску атомизацију друштва у којој лумпени раде шта хоће, а Н1 само и искључиво рекламира инфериорне замлате (који и не теже националној обнови него тек да се компрадорски колонијално углаве у ЕУ ако може). Томе најбоље сведочи, што сретно прећуткују у разговорима међу собом, у јавности, а посебно са странцима што је СНС намерно упропастио КиМ. Као што их није било брига за литијумску претњу, док то није постало политички курентно, јер је народ препознао претњу, као и коначно да са осмехом прате изливе комуно – југоусташке хистерије дискурзивних агената са своје стране о српском „кафанском геноциду“ у Сребреници као са страна ноторно малограђанског Данас – Н1 кластера, уопште кривици, док ми немамо коме да се извињавамо, никакав укус нара ми није остао у устима, да би се томе враћао, ником од нас, него памтим Амфилохија како из потока износи убијене и бачене Србе, Патријарха Павла а не овог који протрчава преко реда испред мене на аеродрому, очито користећи сваку прилику. Могао је да сачека па да види да ли ће људи из поштовања да га сами пропусте. Морамо да трпимо подједнако звучни терор са Н1 кластера, као из канализационих медија брлога режима, као да су се договорили да нас малтретирају, у сваком случају једни другима ти и требају; и међу њима је мртва трка ко је штетнији, а једнако су бесмислени.
Оно што су студенти успели је да су безусловно прекину атомизацију српског друштва, а оно што још увек нису успели да пониште опште дегенеративну поделу у Србији на 3. Осе, јер комуно-југоусташка је оса ту у континуитету од 1943, лумпеншка је сама мера труљњења Срба и Србије, а народњачка се сигурно још није вратила у историју у пуном капацитету и питање је да ли ће, а ослабљена је од 1916.
У сваком погледу ноторно инфериорна опозиција нема никакву националну перспективу (само је има код странаца, а ови су показали да им је кориснији СНС) и то у баш све три димензије: 1) њихове колонијалне орјентације, 2) садржински, никако макар да разумеју да од 2000-те за Србију је предвиђен модел да 30% народа може да живи, а 70% да преживљава у прекаријату и људи ће да одлазе из Србије све док у ЕУ прекаријат не порасте, а почео је оштрији прираст, или, овде завлада свест о реду о чему опозиција појма нема; и мало ће да се рађа у Србији, јер овде се не „слави постојање“ у култури живота него изразито западњачки провинцијално забава и замајавање уз величање малограђански савршеног, и коначно 3) организационо, па ту је чак успела слово да им врло промућурно одржи Биљана Стојковић о непромостивом проблему страначких организација и што их чини лошим (при томе сасвим исправно јер сам се сам скоро деценију бавио практично тим проблемом и направио модел повереник, који опет неком у врху уме да не одговара, јер им квари њихову игру интереса и у реалистичном сценарију ту код сваке класичне велике страначке организације нема компромиса; зато су све ове данашње мале). Уз то ме Растислав Динић изненађује са позивањем на осредњег немачког аутора, као било каквог ауторитета који у тој својој књижици није ни покушао да објасни како народни суверенитет сам нестаје у „демократији“ једном за свагда да би оправдао хипотезу о плурализму наспрам тад занимљивог „популизма“ кад је ту књижицу и скрпио, сасвим је ово сулудо, трпи папир. Кад је по себи народни суверенитет, и приоритет народног интереса наспрам клике основ модерне и националних држава код свих оригиналних аутора модерне, иначе ето нас у феудализму, техно-феудализму, или, још нечему горем, што не можемо ни да наслутимо. То што је ван Ојен певао хвалоспеве комбинацији Попера и Келзена (који је писао за упокојену К унд К монархију, како би могло да буде, да је било после њеног нестанка) то је било још за ону ЕУ пре него што је пропала на референдумима. О садашњој још мање има шта да се прича, а да мала Србија игра ту безумну игру није ни за кафану. Толико о тим странчицама.
___________________________________________________________________________________________________________
i Купер, Роберт, Распад Нација – поредак и хаос у 21. веку, Филип Вишњић, 2007.
ii Todd, Emmanuel, Der Westen im Niedergang – Ökonomie, Kultur, Religion im freien Fall, Westend, 2024.