(објављено 29. 03. 2025.)
Догађаји и процеси
Ако Декан Физичког факултета суво каже на Нова С: „отприлике, између Лондона и Цветног трга је 450 м, а ширење страха међу окупљеним људима за цца. 1,5 секунду, то је брзина звука“, онда ту више нема причица (физика је то, а не смутно глагољање очева ћација). Значи, хиљаде људи је у 19,11. изложено физичком насиљу са нечим што се кретало брзином звука, шта год било.
Дивљаштво је поново што је у природи СНС режима, пробало да надвлада изузетно посећени скуп доброг духа Срба у Београду који се цео дан осећао, са намером да их повреди. Дух народа који се отелотворио и живео у Крагујевцу, Нишу, још у Новом Саду, кретао кроз целу Србију, долазио данима у сусрет људима. Режим је покушао да насиљем у тренутку преломи симболику посвећене тишине кад сви заједно заћутимо невероватног броја присутних и да тиме поништи све што значе ови људи и да тако зауставе климакс промена који је у народу започео. Режим је пробао по свему и са спремљеним хордама ћација (нова-иста песница лумпена) да реализује и заседу народу и насиљем у планираном нереду га врати у неколико десетина минута махнитог батињања у лимб који је годинама стварао од Србије, али овај део сценарија им није пошао за руком уз све шаховски припремљене мере на терену и прогласе на свим својим медијима. Како нису имали потребно и довољно оправдање да ударе поред лумпена и полицијом на народ (а просто је невероватно шта је полиција толико дуго чекала у борбеном поретку те вечери испред Правног факултета). Док им све мање и лажних изговора остаје, а и време цури у започетом процесу саморегулације српских институција што је Побуњени универзитет својом упорношћу иницирао, привлачећи све више људи па свакако и из институција.
Дивљаштво се већ неко време поткрада и у иначе дуго стабилна европска друштва, тако да ту сам режим у Србији није изузетак, али зато ни од ЕУ народ Србије не треба да очекује помоћ, ни да живи у илузији, па ни они екстремни ЕУ заговорници, адвокати, дискурзивни агенти, који су заборавили да су нас исти бомбардовали (сад је у марту била годишњица), окупирали КиМ, да су нам по свим историјским мерилима традиционално нескривени непријатељ (бивајући уз нас само кад су наши преци пристајали да гину за њих зашта су добијали привилегије и убрзо их губили, од почетка европске историјеi, те и поделе цркве, а посебно модерне српске историје). Дивљаштво је дубоко продрло и у њихове центре одлучивања, али и правне институције, на страну што је само право предоминантно преузело улогу од демократије (као опште средство?), са потпуно предвидивим недемократским исходима који и потиру народни суверенитет као основу и оснивачке либералне демократске теорије на којој је заснована васколика Модерна, како то Маусii каже, водећи олако у рефеудализацију друштвених односа на широко. При томе њој изван хоризонта невидљиво остаје да је капитал кроз приватно право све време остао сам „феудални рачун“ – Руденiii. Док се она на крају искључиво бори са ветрењачама последица по суверенитет народа и демократију, које прате ово стање могућности капитала загарантованог приватним правомiv, који ни једну прилику неће пропустити за безскурпулозно богаћење и опште подрамљивање како држава и народа у свету, тако и својих самих друштава и држава (што је и Пикети нагласио да су неједнакости између људи сад исте као пре Француске револуције), чиме је очигледно народни суверенитет заборављен и као пука апстракција. Зато она пре узроке проналази и у неодговорно убрзаном научном развоју и примени која не води никаквог рачуна о широко присутној штети не само загађењу, остајући сасвим у оквирима „ризико – друштва“ и У. Бекових „потенција рефлексивне модернизације“ ипак уз јасну опаску да је све то: „Без Плана, Избора и Самосвести“, али не схватајући да смо увелико у „стихија-друштву“ које карактерише свеопште присуство дивљаштва непосредно одозго друштвене пирамиде које шири пукотине у друштвима. Тако то што Маус лоцира да је проблем у току искључивања народног суверенитета кључног по оснивачкој демократској теорији Модерне на релацији генералне политичке одлуке и парцијализованог друштва (кроз нараслу „непрегледну“ сложеност друштвене структуре функционално диференцираног модерног друштва и животних стилова који их прате иако сви доминантно живимо у свега 5. функција 24. часовног Животног циклуса простор-време, те о индивидуализму има пре свега највише брбљарија, као и о идеално слободним асоцијацијама грађана), у осамостаљивању политичких одлука, са све јачим правним елементом у интересу клика који коначно „држе“ власт, док се по њој и Устав непосредно односи на норме према институцијама власти, а не никако према самоме народном суверенитету који је у легибус-солутус-позицији могућности уставних интервенција, на крају је све повуци-потегни безалтернативно довело до искључиво стихија-друштва запада и раста дивљаштва. Који заправо никад није био далеко, него иза суседног зида „баште запада“ судећи по стално од њих извезеним ратовима и још чешће интервенцијама, па и „хуманитарним“, санкцијама, медијалном опањкавању и лагању. Тако да је дивљаштво данас епохални феномен самог Запада, јер је опет на крају стигло тамо и где највише извире не мање, задњих неколико векова, али овај пут значајно судбоносније (кочоперења са нуклеарном државом). Уосталом, да није реч о дивљаштву, зар би се ЕУ тако махнито убрзано милитаризовао, а због наводног страха да ће их Руси напасти иако је њен једини историјски грех, како кажу присебнијиv међу њима (што мало значи за ток ствари, али да се зна) што је у свим својим државним облицима била и остала тврда препрека њиховом даљем империјалном ширењу. Приче о „доброћудном хегемону“ и њиховој „мекој моћи“, никог више са зрном разума не занима, посебно што су други постали довољно снажни да не морају да трпе гротескна увијања и бласфемију Запада, док се центар привредних процеса пренео на Глобални Југ и Исток (и не само то, где само Кина научно доминира од 38. научних области у 34. у односу на Запад, а Руси располажу супремантном војном технологијом и већ неколико година успешно војно вежбају, док Америка по неком од сценарија хоће да жртвује ЕУ ради своје обнове).
Епохалност баналитета дивљаштва стихија-друштва Запада (иза свих костима и наратива медија, Холивудске културне празнине и испразног насиља у сваком погледу све више јединих тема, радњи,циљева урадака индустрије забаве – давно је Адорно напоменуо после свог искуства, Америка не зна за културу, него као што коначно сами видимо у наше време, искључиво за условљене медијалном празноверицом потрошачке токове модом орочене робе материјалне и имагинарне, и јувеналну сексуалност која је у претеривањима попримила нељудске облике) и нас то дивљаштво итекако као епохално не заобилази. Премда смо ми само везани за суву дескрипцију догађаја код нас (и не мање малограђански савршеност ЕУ), без да уочавамо у томе веће процесе, да би обратили пажњу на њихов западњачки епохални карактер, а не само да је ово ексклузивна појава код нас, као што и није прво пуцао ученик у нашој школи (на крају СНС је на власт са предумишљајем довео Запад уз свакако добро уочен и максимално искориштен ослонац на настале лумпене у Србији у лошој транзицији који и данас функционишу из још више разлога него пре – СНС брлог их је купио, осилио). Затим, и могуће онда препознавање више циљева, и оних коначних циљева Запада са хибридним светом, у чему нас не виде само кроз призму „жртвоване земље“ са рударењем, посебно наводно литијума, јер Запад је увек без било какве сумње искуствено по себи наш латентни непријатељ и одвећ често активни, да би било кад коректно наступао посебно у важном (а без потпуно дивљег стања у друштву не може бити ни дивљачког рударења литијума и бора у Јадру – што западњаци итекако добро знају, само што то са својим развијеним механизмима доминације не дозвољавају да се знање јасно „слегне“). Наш је проблем што су у целом нашем окружењу одавно самлели све остале, као што су задње дегенерисали у Монтенегрине део Срба из Црне Горе; па ми смо још једини у 19. веку имали своју монархију, а остали Немачку, или, били безлични поданици германских провинција поред турских са којим је Запад у нашем случају итекако нашироко сарађивао у 19. и 20. веку. Те свако „придруживање“ ЕУ ван више сваке сумње подразумева нашу трансформацију (промену свести) управо ову кроз коју су настали јадни Монтенегрини (који преправљају и гробове очева да би били ЕУ – модерни). Или нам следи огољено лумпенско брисање са списка историјских народа. Што је сасвим слично или исто, што су већ почели комунисти 1943. (фузијом брозоваца и усташа) са југоусташким програмом против Срба, мртви уверени да без тога нема успеха ни њих, ни њихове идеологије, која их је реално кратко држала претварајући се у „трећу класу“, током привидног мира од 1945. до 1990. па су многи Срби постали по новој класној свести горљиви заговорници југоусташлука губећи основно сваку орјентацију „историјским смислом народа“ – Русенvi, данас укорењено већ у другој или трећој генерацији. Сад су под мимикријом времена „просвећени“, либерални демократи, симпатизери ЕУ, док су то пуко безисторијске људске љуштуре, сасвим безначајне фрагментарне свести југоусташе, или, неки од њих по новој терминологији трансформисане воук – индивидуе, што тек значи хистерија осећања без имало разума, ма како они волели себе напредно да опишу, а посебно медијално бучни пропагандисти „канцел културе“. Свакако да боље посао за Запад раде лумпени, у сваком погледу против Срба и државе, па зато уживају њихову подршку више него ипак превазиђене југоусташе са свим својим површним прозападњаштвом, што ове опет потпуно збуњује. Како је ЕУ са рударењем литијума потпуно оголио свој иначе подмукли однос према Србији – што су лумпени оберучке прихватили, а ови да би преживели (југоуси прозападне опозиције) су се сврстали на крају уз спонтано егзистенцијално побуњени народ, инфантилно раширених очију брундајући како их ЕУ изнова изненађује „лошим примерима“, несхватајући континуитет својом фрагментарном и елементарно безисторијском свешћу (Н1 блесаво да то није „цео“ ЕУ и сличне јадне глупости, покушавајући да очува интактним ЕУ перверзију и отворени пад у дивљаштво пуким, али упорним жмурењем). ЕУ опозицији у Србији овај маневар није баш превише донео иако су цео анти-литијум покрет преко Прогласа покушали да припишу себи, него се само кроз медије одржава привид и важност пуко пропагандне позиције моћи у друштву присутне про-еу опозиције, без било каквог по себи препознатљивог угледа (како су искључиво, поновићу, интересне организације од 2008. кад се сломио сам политички систем Србије, захваљујући ДС – касније коалицијом ДС и СПС, што је иначе утрло пут таквој мега интересној организацији лумпена као што је СНС). Уосталом да ли је замисливо да без процеса све ширег епохалног дивљаштва на Западу, да би СНС био у Србији на власти (и уз нескривену западњачку подршку) и против чега су се студенти побунили кад је такав систем почео да убија из пуке коруптивне аљкавости (уз помоћ и многих западних фирми), где су све институције, друштвена структуре, држава, вредности постале симулације. При томе толико лоше симулације да режим као свој крем „студената“ подмеће тек полусвет, батинаше и сав други талог усред Пионирског парка – те „ћаци“ постаје најтачнији дневни термин за лумпене СНС, и још јавни парк ограђује као приватизовану територију, у симболичкој игри режима, који је у једном тренутку постао не фигуративно, него стварно на наше очи свињац. Као што у центру Београда копају и шире и остављају клоаке блата на све стране у њиховој сулудој игри са стварношћу. Покушавајући и симболички све да нас искорене из Србије. Ужаснути да нећемо бити њихово приватно добро. Да је већ сад добрано на путу да их се ослободимо, њиховог лимба, иако постоји стари проблем политичке артикулације, јер је политички систем 2008. сломљен и изгубљена је како сигурност државе, тако и у држави кроз редукцију политичких организација у пуко интересне који не могу бити аутентични заступници било које политике и политичких решења (кад се све само купује и продаје од 2008.) зато се сам режим толико изненадио и све што се дешава од новембра 2024. у друштву и нису способни да прате, јер води из зоне пуко интереса, куповине и продаје. Посебно не са инструментима са којим су навикли да управљају и методама куповине, увлачећи још један нови вео лоших симулација у друштвену стварност. На крају и талог у друштву на који се СНС непосредно ослања постаје све скупљи, јер и за њих данас улози расту. Можда их овај пут полиција неће заштити (и тући народ заједно са њима), тужиоци и судови заборавити, док ће комшије још отвореније да их гледају са презиром и гађењем, а не само да окрећу главу, јер њихово време све брже пролази што их више користе на разним местима. Беливук као њихов симбол јасно им говори и да режим може у неком тренутку да их се одрекне, ако прилике то захтевају, а оне постају све чешће, колико год они имали лумпенски потпуно обесмишљени поглед на свет, инстинкти им итекако раде и то им једино ради као свим лумпенима, колико год били високо на лествици моћи. Можда то у нормалном свету није довољно за добар живот и додатно право на психопатска задовољства, али јесте за преживљавање, а сад се све више о томе ради, да ли ће праг толеранције и за њихово преживљавање порасти?
Култура институционализације и заједничке вредности
Леп, радостан, али и жилав отпор студената и народа који на моменте зна да понизи бахату руљу лумпена, показујући им да нису више макар недодирљиви у својим псинама, као у Нишу са јајима уздрмао је и сам двор брлога лумпена као мокар сан да им је стварно крај. Нелагода се шири, спроводе се нове псине са уиграним нападима на студенте као у Чачку и Новом Саду који треба да их дисквалификују као чистунце (те дирају нечију девојку, те су пијанци који се туку са Ромима), измишљају се атентати по провинцијалним биртијама, покушавају да се испрекидани наративи повежу новим фалсификатима и кондензују кроз разне режимске нво и медије као прилози пара-историје која њихова клијентела ни не разуме. Што је потпуни дебакл. Нешто вештији РТС, оштро више пута опоменут од студената и народа у ових неколико месеци сам за себе покушава да смутљиво лавира, те све више изазива потребу за нестандардном мером у скоријим нормалнијим данима, да како није као јавни сервис испоручио загарантовану услугу народу, за све те године, сви запослени и врате уплате народу, према оном колико је ко од њих зарађивао током тих година (ако треба да дуг исплаћују и њихови наследници). Како би се тако увео коначно ред. Док приватне телевизије за све обмане треба да плате драконске казне и да изгубе националне фреквенције. Штампани се без изузетка погасе (укључујући и Политику). Те да се на овај начин одвикну сви издавачи од ширења обмана у српској јавности. Преседан се мора успоставити. И то такав који ће служити да српски систем учи и развија и сам своју али и цела српска јавност културу институционализације. Свакако, зато би сви они волели (елита), па је и таква пригодна емисија организована на РТС да се побегне у „политику“ и тамошње игре моћи док је данас у протестима реч о институцијама у Србији.
Некако све време се заборавља да су студенти покренули блокаде и испоставили своја 4. захтева након батињања студената ФДУ током ћутања због убистава система коруптивном аљкавошћу испод надстрешнице железничке станице у Новом Саду. Да су њихови захтеви јасно упућени надлежним институцијама, а не политичарима, па ни режиму, који све време троши од тад на све видове обмана, свињарије и насиље, директно, да би избегли одговорност власника оних предузећа који су били ангажовани у реконструкцији (и који јесу најодговорнији за природу организације посла, као што су органски део тог целог накарадног система који се успоставио у Србији, а не ти непосредни извршиоци, који свакако имају свој део одговорности, али знатно мањи). Што би са једне стране начело накарадни систем, а са друге угрозило интересе и врло вероватно довело до одговорности можда и самог врха двора брлога лумпена (ако се не би нашао одговарајући кандидат да се жртвује). Али, то је једини пут да стигнемо колико толико процесно до уређеног пост-транзиционог друштва, а не пуко политички декларативно.
Током времена протеста изоштравало се питање: „одсуства српске државе из свакодневних обичних послова“, у лимбу који је режим перфектуирао, те исхода да је једини пут да дође кроз општи и студентски покрет до саморегулације институција и да ове на крају доведу до прилике за поновно успостављање политичког система. Посебно начином како су се протести развијали покренуто је у народу успостављање „заједнице вредности“, што је народ на улицама Србије плебисцитарно прихватио (уз изузетак најгорих, јер ту не постоји ништа као другачије мишљење а да то није фарса, него најзаинтересованијих лумпена). Те овим протестима ни једно могуће негативно будуће дешавање не може да одузме. И то јесте залог зашто протести немају другу могућност него да успеју, а то иде кроз саморегулацију пре свега оних институција које су обухваћене протестима (од полиције, тужилаштва, судства до РТС-а). Премда и не мање према министарству просвете које је на моменте маљ махнитости режима (може се само мислити са зебњом колико су пацијенти ципелице морали да пропате).
Процесно, као што сам већ пробао да укажем, реч је о успостављању знатно одговорнијег пост-транзиционог друштва у коме се зна шта ко ради и зашто. Уз свакако и ту проблеме које сам у првом делу овог текста напоменуо коментаришући приговор Маусове у односу на западна демократска друштва и њихов суштински неодговоран однос са временом према „народном суверенитету“, чиме се заправо губи сама суштина Модерне и либералне демократије. Уз још дуго време слабљење државе на западу то бива тим очитије. У крајњем исходу то доводи до општег слабљења сигурности (као основе саме цивилизованости) и предвидивости у друштву са слабљењем државе, а са друге уз занемаривање поготово народног суверенитета до губитка способности институција да врше елементарну улогу баланса (како иначе Американци описују кратко свој систем: као контроле и баланса) и пада у „стихија-друштво“ растућег дивљаштва, као епохалног данас на западу који је сам у опадању, а сучељава се са конкуренцијом глобалног Југа (код кога је већ 70% привреде и 80% енергената – Фолкер Хелмајер). Поново сликом укратко:
Ендогени и егзогени фактори студентских блокада и укључивања народа
Контигенција је увек нешто више и као да има своју логику. Најчешће не можемо доћи до ње.
Контекст студентских блокада је био пад надстрешнице у Новом Саду, те прва лаж са највиших места режима, да је нису реконструисали, а катализатор бифуркација свих следећих одлука и догађања студентских блокада све до данас, је била одлука да батињају студенте ФДУ током њихових 15 минута тишине за настрадале (поред симболичког то је и процесно прекидање незаустављивог и уходаног 24. часовног Животног циклуса простор-време у заједници). Док је у блокадама чиста контигенција била да ће сви универзитети ући и да ће до данас потрајати. Те да ће се грађани у процесу ослобађања радости живота придружити. Није то само ослобађање од зла које у Србији одавно нема чега да се боји, то је радост живота која је почела спонтано да се отеловљује у Крагујевцу, Нишу … само добро народа којем је требао само један гест, а то су им студенти пружили својом смиреношћу, јасноћом поруке, стаменошћу, спремношћу да са овом поруком сами прођу кроз целу Србију и то човек до човека. Они до осталих.
Радост је та која се највише доживљавала на свим овим посебно великим скуповима, узајамност (солидарност), саосећање (емпатија), те народни геније који је преовладавао све замке искусног механизма режима, али радост живота је та која је утирала пут свему осталом. Давала је разлог. Не побуна против режима, него издизање из лимба лоших симулација који је створио. Студенти су дали народу поново радост (карактеристично остаје слика старог фрулаша поред пута док пролази студентска колона).
Контекст који је то све омогућио, рационално свакако има своје како ендогене разлоге, као што је одсуство државе из свакодневних обичних послова, због опште режимских лоших симулација које су замениле државу; елементарно одсуство вредности (где чак ни обичан говор више нема било каквог свог смисла исказа у немогућности провере тачности исказа за саговорника или слушаоца /Брандом – Пирмин/ свакотренутним гомилањем лагања и превара, а не само пуких глупости – тако да су сви који у томе учествују потпуно обезвређени, онда јасно и цело друштво), тако да више нисмо заједница људи, а тек не народ са својим смислом и јасном оријентацијом (са стратегијама опстанка и постојања) у историји у којој живимо. Егзогени итекако учествују колико год да су посредни, да ни студенти више немају где са миром да побегну у забораву, јер на западу расте епоха дивљаштва која уздрмава њихова друштва, мења се, а поготово за све странце, и тек ће се мењати, није обећање више исто, ако је било кад одговарало реалности (сви они који су отишли и нешто успели итекако знају), тако да је и то имало свој удео у подсвесним а не само свесним токовима избора студената, јер никад није било лако за већину да иде. Па су се окренули себи и свима нама. Те они сад учествују у стварању новог уједињујућег националног смисла који брише све раније разлике, посебно у условима кад народњачка оса није саму себе успела раније да артикулише и интелектуално заокружи (те зато и из тих кругова стиже толико разних примедби, а не само од две остале осе подела од 3. осе).
Какав ће бити њихов резултат за нова времена, свакако још итекако остаје да се види јер елита се без мрцварења неће одрећи своје моћи, како је и иначе неспособна за еволуцију, те зато што пре жели да се врати у „политику“, уместо опште борбе за душе српских институција која бесни 4. месеца, и која ће се добити ако је људима у тим институцијама до достојног живота, али и стварно слободног и људски самосвесног опстанка и постојања.
Русенов дијаграм историјског смисла народа:
i Као кад је Цар Душан са Папом планирао крсташки рат, а овај потајно делио српске земље. Голубовић, Предраг, Држава у покушају, Службени лист, 2003.
ii Maus, Ingeborg, Über Volkssouveränität, Elemente einer Demokratietheorie, Suhrkamp, 2011.
iii Rudden, Bernard, Things as Thing and Things as Wealth, Oxford Journal of Legal Studies, Volume 14, Issue 1, 1994.
iv Pistor, Katharina, The Code of Capital, How the Law Creates Wealth and Inequality, Princeton University Press, 2019.
v Ritz, Hauke – Vom Niedergang des Westens zur Neuerfindung Europas, Promedia Verlag, 2024. Или како једн од коментатора на Амазону сажето наводи:
Хауке Ритз размишља о процесима дугог трјања, а ипак је у складу са садашњошћу. Зашто Запад толико мрзи Русију: Не може бити мање у првој реченици. Риц покушава да разуме „природу ове опозиције” (стр. 10), а не само да понови оно што чак и публика “Тагесшау“ вероватно зна. Копнена маса у центру Евроазије, бескрајне сировине и нуклеарно оружје, традиција дипломатије, а можда чак и кривица коју је Совјетски Савез морао да наследи само зато што је „заправо поставио границе“ западном империјализму (кроз „утопију правде“, кроз социјализацију имовине, кроз утисак који је оставио на трећи свет довољно): Каже: Борба (у Украјини и шире) је око нечега што се не може ни видети ни додирнути и што већини људи вероватно није стало када увече седе на софи. Реч је о тумачењу европске културе. САД се, каже Хауке Риц, плаше интелектуалног потенцијала Русије више од свега о чему се из дана у дан расправља у мејнстрим медијима.
Овај приступ у центар пажње ставља интелектуалну димензију владања и подлегања (подаништва) и поставља питање о „моћи концепта“. Ова моћ је, каже Хауке Ритз, одлучила о хладном рату. Ни економија, ни јаз у богатству, ни трка у наоружању. Огромна империја попут Совјетског Савеза, са једва икаквим дугом, самодовољна сировинама и способна да одврати сваког непријатеља, не би морала да се одрекне ни својих сателитских држава ни себе – да није било привлачности рок музике, фармерки и Холивуда, шарених излога и бајке коју је други табор хвалио као уточиште (демократске) сагласности, слободе приватне штампе и приватне среће појединаца. Када је чак и сам врх Кремља све ово узео здраво за готово, као „прави новчић“ (Жид „Ковачи лажног новца“) и прогласио “гласност” (управо оно што Запад тврди за своје новинарство до данас, а што ни тада, као ни сад, није могао и није хтео да испуни), (руски) контраконцепт је постао изгубљен случај. Напросто, Берлински зид није могао да издржи притисак психологије (нове конзумерске масе).
Што је још важније: све ово није било случајно, већ резултат стратешког и пре свега обавештајног рада. Ово овде могу само да наговестим и једноставно поменем “Конгрес за слободу културе”, преко којег је ЦИА педесетих и шездесетих година прошлог века финансирала писце и новинаре, музичаре и сликаре, часописе, галерије, филмове – а тиме и кадрове, мисаоне обрасце, симболе. „Нова“ левица, „некомунистичка“, то јест, више није заинтересована за питање система и својине, како је ова „нова“ левица исто толико производ менаџерисања идејама колико и позитивна слика САД коју имају многи Западноевропљани или нова француска филозофија око Мишела Фукоа, Клода Леви-Строса или,Бернард-Анри Леви, који су уместо Хегела и Маркса, изабрали Ничеа и његову реченицу „Превредновање свих вредности“.
Наравно, могло би се запитати: какве све ово има везе са нама? Са ратом у Украјини, са будућношћу Европе? Зашто бих се бавио и “ратовима“ у неким радним собама које разумеју највише две шачице научника? Хауке Риц каже: Ко год жели да доминира светом мора да „преименује кодекс европске културе“. Стара Европа: за њега то укључује правду и утопију, потрагу за истином, веру у стваралачку моћ човека и интелектуалну регулацију политичке моћи – укорењене у топографији континента, што је наметало сталну конкуренцију, а пре свега у хришћанству, које се на крају спроводио у световним религијама као што је комунизам и што је толико привлачно да Хауке Риц може да говори о универзалности овог, као водиље (дух и култура „старе“ Европе) за цео свет. Ко отвори очи види да од тога није много остало. Рушење се границе, еродирају идентитети, заборавља се традиција. У тумачењу Хаукеа Рица, Европа је жртва „постмодерне погрешне интерпретације сопствене културе“, увезене из САД и која се може одбранити само уз помоћ Русије, која је, иако припада Европи, другачија од запада континента и стога може да пружи алтернативу.
vi Rüsen, Jörn, Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013.