(објављено 11. 03. 2025.)

Наше време и епоха у којој живимо

Колико год било пута потребно поновити у свим вишемесечним и потврђено нестишљивим догађањима масовних протеста по местима у Србији, реч је о народњачком духу: заједно у вредностима удружено у потребама. И у томе, са једне стране док је јасно понашање брлога СНС режима који одбије да призна људску величанственост и лепоту оних који се окупљају и њихов дух радости живота и неодустајну стаменост слављења постојања, са друге брине понашање највећег дела политичке опозиције режиму, који изгледа има више заједничког са брлогом СНС режима, него са оним што су студенти покренули, а народ се у томе сам на велико добродошло препознао (и уз патос суза радосница, старица поред пута са својим даровима). Ништа мање ту не брину ни медији који подржавају исту ту опозицију некритички, који поново присутно догађање народа (али коначно и као пост-транзициони друштвени процес уређења друштвене структуре и њених правила и вредности) без разумевања покушавају да сведу на свима њима (и режиму, и опозицији, и медијима) досад уобичајено политичко (борбу интереса клика, за моћ, утицај). Уз мање-више наметање отуђених наратива од српске јавности – онога какав је живот у својим непатвореним појавама. Суштински искривљеним приватизованим сликама (медија) интереса (заправо симулација стварности) и не мање скривалицама похвале (уобичајено како ће нам бити добро) рад увесељавања и збуњивања са којима живот само срља и надаље. Коначно ту је и читав раширени фон слика и речи кроз све канале комуникације – формативно културног наметања (Бејтсова шизмогенеза) који није спонтан. Него је имитативно папагајски репортажа и „студија“ далеког света. Страни трендови само доминантних западних поднебља протумачених од њихових, а наших, самоуверених дискурзивних агената у арени јавности (условљавајући наше дискурсе изван искуства и емпрактику тумачења и понашања у свету живота), чиме интереси тих држава додатно стичу значајну предност и на нашем тржишту и у политици понудом свог животног стила, али пуко као плаћене рекламе, како сви ти агенти сигурно не раде никако про боно након комотних грантова, потом и послића у раширеној мрежи глобално сличних људи који им обезбеђују трајање изван властите средине. Коначно, што њихови урадци по формату нису самосвесна анализа аутора који мисаоно избирљиво доприносе свом народу и држави него презентују лекције – шемате за бубање несигурне вредности, а које су пре свега у служби наводно универзалних „правила“ искључиво западњачке глобализације. У свету глобализоване и све контигентније и површније масовне западне медијалне комуникације у чему се свака вредност губи, постајући релативнија (примера исто као што су Албанци имали право на освету над Србима након НАТО окупације КиМ, тако се данас слободно клање Алавита подразумева у Сирији јер је Асад њихов, по тумачењу Запада, те од њихових релативизованих тумачења нема вајде, а посебно бесмислено уверење да им се припада, него у свакој прилици треба припадати увек опет себи, ма колико нас малодобним представљали, а искуствено је кроз историју познато да нам неће бити боље под њима – зато је толико важну улогу имао наратив како је добро отићи одавде на запад, коме сад све мање цветају руже него се и сами даве и то посебно у ЕУ). Управо све то чини то против чега се на крају догађају протести, који нас враћају ка нашем месту живота и нама самима, од чега нас је посебно удаљио брлог СНС режима својим сталним релативизацијама живота. Који су коначно почели (протести) тек кад је режим стигао у општим непочинствима и до потпуне цивилизацијске несигурности живота Срба (свакодневне негације саме државе обичним послом) кроз опште раширену атмосферу дивљаштва и коначно убиствима коруптивне аљкавости система. При чему за режим важи (и не само њих) – убиства, да су то само контигентни догађаји, случајности, због чијих и поновљених могућности (па и учесталијих) нема шта да „Србија стаје – не сме“, него може да нас све убија због „вишег добра“, премда пре свега интереса клика режима, већ виђено код њиховог првог већег посла: „Београда на води“ (случај чувара из Савамале који је напрасно умро након никад објашњене тортуре) и свих разних осталих који се намере на Србију у приватно – интересном договору са њима (као већ Рио Тинто, и многи други који ће тек навалити; уосталом доста се дуго вежбало са пеленама).

Суштина је да није само питање шта ће бити у таквој мрачној будућности која калкулише и са убиствима, него је реч о прошлости, у питању а где је нама држава да гарантује цивилизацијску сигурност (као њену основну суштину), на страну свог и било каквог политичког и демократских политика, које махом јесу регулативне идеје, а не конститутивне. Те да је то суштина одговорних српских институција, које по себи, самом својом егзистенцијом, треба да гарантују стандарде сигурности и саморазумљивост очекивања сигурности за сав народ, а не лутрију елита (па и наводно сад демократски покривених одлука и политика у капиталистичком систему пост-транзиционог српског друштва) почевши од бенигног као што је очито криминално тржиште диплома и увођења масовно некомпетентних у систем (зашто пропада, али и најинтензивније се буни сектор образовања) – како би казао Луман, што је „смрт за сваки систем“, а ми видимо колико је у реалности због тога загарантована смрт за све нас након надстрешнице, старачког дома, а не случајности, што се не сме дешавати. Док је сваком очито да може, због безумне елите, њиховог односа према држави као таквој што јесте и фундаментално системски проблем са неразумевањем у примени дводеобе права на јавно право и улоге пре свега приватног права у подршци капиталу и онда улоге институција у пост-транзиционом друштву у балансу – а пре свега гарантовању цивилизацијске сигурности народу изван било какве деобе права, и то јасно није тек ствар политичке демократске воље, него саме егзистенције државе, и ту ништа неће избори помоћи, нити прелазне владе (зато што ми имамо манифестно посла са суштински крњом државом, захваљујући пре свега нашој елити, и примера тек онда интересима странаца, који никако да самосвесно изађу из транзиције и прихвате државу него је пуко симулацијама деструишу због властитог криминала, који је доживео врхунац са СНС брлогом). Иначе се свуда одавно раскрстило са илузијом да образовање може направити боље друштво као и људе (као и још раније са феудалним уверењима, људима „бољег укуса“ – Кондилис), али свакако га чини сигурнијим (компетентнијим). Чиме је још важнија свакодневна појавност државе, а не само уско екс катедра категоријалне дефиниције карактеристика државе, или, само политичке, него још Хобсовски целовито, а посебно што се тиче цивилизованости – сигурности у свакодневници управо у обичним пословима да се зна и осећа присуство државе, јер она јесте место живота народа, а не далека утопија или нешто ближа библиотека у Паризу на истом је. Коначно, итекако важно како се на Западу догађа стихија учитавања у политичко цивилизацијске сигурности кроз екстензивно либерална тумачења безобално људских права индивидуе, што нас води, а то је већ добро познато, до џендеризма (нестанка полова, а тим заправо и човека), вокизма (осећања без разума), на крају широким путем до „света“ хуман плус хибридитета (човека и машине), што више баш нема везе са човеком, него као што сам се већ раније шалио, да ће неко ко има пара генетским инжињерингом да произведе кентаура од гена коња и човека, да би имао са ким да прича док јаше и не у далекој будућности у потпуно приватизованом свету (оних 1% убрзано већинских власника свега, јер то је потпуно њихово право заштићено постојећим приватним правом) којим управља вештачка интелигенција у њихово име. Контекст и инфраструктуру су увелико развили и поставили, и сад натенане истовремено тренирају и људе и машине, а што ће изгледа морати и ратом да наметну (можда и без шале ако се даље доминантно управљање светским пословима препусти западним кликама у постојећим сложеним условима, нема ни друге и другачије могућности развоја трендова, ма какви се наративи медијализовали). Зато се сигурно писање закона, њихова и ограничена примена не сме нипошто препустити машинском аутоматизму који би да замени државу у будућности (привидно свезнајућем облаку вештачке интелигенције, који наводно све ради баш вокистички за наше добро). Као што држава мора да коначно одговара и по садржају и формату народном суверенитету – да је национална држава (Република), свесна историјског минулог рада генерација народа, а не тек ентитет присилно флуидне безимене масе грађана „друштава смрти“ Запада (тендециозно опадајућа демографија у друштвима у којима се итекако има). Институције буду одговорне према цивилизацијској сигурности (стандардима и извесностима) правила живота у држави и да остварује пун баланс између друштвеног уговора и капитала, увек свесне да представљају националну државу (а не лични интерес властодршца, клика, као и у институцијама намештене од клике – концесионарске бирократије, јер онда заправо и саме институције не постоје, иако даље живе у инерцији која постаје искључиво симулација без садржаја и пре него што ће их машине заменити – па и на западу се „десничари – конзервативци“ против тога све артикулисаније буне). У још таквом свету где тек нама може бити место, ако не будемо имали своју државу са уређеним до чак мудрости самосвесним институцијама, са неком другом елитом од постојеће? Тако да су садашњи протести много шири и дубљи.

Тест на стрес студената и маркетиншка контрареволуција режима уз алиби помоћ опозиције

Што би се казало „Весели се Српски роде“ кад у нашој Скупштини Републике Србије заигра српска опозиција навијачки, уз часне изузетке МИ – Снага народа и ДС, са циљем да шокира брлог СНС режима и да ти прекину заседање, са дивљањем које је СНС-ов пар рукавица (ако не сама кожа), а контраидиковано је искључиво са свим што студенти раде месецима (одолевајући свакој провокацији па и смртоносним, гажењима, млаћења девојке по глави безбол палицом) и опште слављеничким народњачким покретом у Србији. Идеја им је наводно била и да ће са тим СНС брлог режима застварно да прекине заседање и сами се повуку онако на мах са власти, уз то пристајући на привремену владу? Док су се само гледале гротескне сцене, како се Ђилас ваља са својим бившим страначким иначе смехотресним потпредседником, Милош шепури са бибер спрејом као прави падобранац, а ЗЛФ комедијаши (тек нејаки Добрица и Лазовић као деца са звечком) испуштају противпожарне апарате на присутне, док председница скупштине вришти, премда је она више грлата, делећи бесмислене увреде. Задесио се ту и несретни херој брлога СНС режима који погађа из своје странке посланицу флашом у главу свом жестином, а да је несретник намерно гађао сигурно је не би никад погодио (али му се тако судбина обратила?).

Лазовић је сутра ушао у студио Н1 са саопштењем како му се анонимно прети (нема шта то је био стручан ПиАр скретања пажње) да би се у студију нема више везе разговарали о догађајима које недорасле интересне организације као наводно политичке странке производе искључиво како би очувале своју улогу, коју нико заозбиљно ни потребно, још мање афирмативно види у овом друштву (него само као присутне малог капацитета за било шта, али зар таква није била и СНС кад су је странци у лукавој игри поставили на власт). Као што и са стране опозиције присутна елита директно покушава да сачува своје место елите (интереса, моћи, утицаја, како у земљи, тако и у иностранству), поред елите везане за брлог СНС режима. Као што ако је ко досад имао сумње зашто медији стално наваљују са причом о опозицији – пре свега ЕУ агентима интереса и захтевају да студенти треба да их прихвате, сад више нема сумње да је то само њихов страх да су сувишни (протести су их са народњачким духом потпуно превазишли, а још на литијумској афери режима су се показали килаво – посебно исти ЗЛФ). При чему их баш нико није истиснуо, него су они сами заправо искључиво подржали постојећу елиту у Србији. Дуго већ стварају само политички неред у разним комбинаторикама у уједињењима и разједињењима, очито само из уско интерних интересних разлога у дослуху са шаптачима и њиховим плановима (које они биће и да не познају), а сад су сви ти против самог духа интеграције народа, инхерентног студентским протестима, себе искључили потребом да сами направе краткотрајну дивљачку машкараду пуко маркетинга у Скупштини која је пре свега бесмислено насилна, али је и у отвореној служби режима, а сасвим супротна намерама студената и осталим грађанима у протестима, негирајући тако Гандијевски природу протеста, али и основно естетски и државотворни дух протеста народа. Тако да су се и сами дефинитивно искључили (а очито никад нису били ни за друго од својих почетака, него нешто надаренији политички статисти), само нема ко да им још јави у њиховој „заузетости“ будаластим, како медијске агентуре које их подржавају почивају и на заједничкој политичкој и културној агенди са њима, као и многи НВО, па заједно иду суштински у чабар пропалих и прошлих друштвених појава.

Све ово што су урадили у Скупштини Србије није било без ризика по процесе које су студенти покренули. Режим је са правом могао да очекује да ће у петак много људи одустати од протеста због два дана нереда „политичара“, да ће то сломити дух протеста, и да ће они са својим сваком више него сумњивим, претежно тек гротескним по знању и појавама „Студентима 2.0“ (како нам и многи извештаји показују) моћи да поклопе и саме студенте и од њих вођени процес буђења народа, међутим, ни петак, ни субота им то није дала за право, јер су и људи свеједнако изашли на улице вођени студентима. Сами су грађани свуда у колонама по целој Србији, те и уз немогуће за сакрити процес побуне просветара и опресије над њима (слабо правно покривеног укидања првог дела плате за фебруар, као уосталом пуке одмазде). Коначно покретања колона студената из многих праваца у Србији да би се сви скупили 15. марта у Београду. Тако да је режиму само остао алиби да може донекле да провоцира и користи насиље захваљујући политичарима опозиције, али и да мора своје сакупљене студенте да огради како би што мање људи видело ко су ови (и да их допуни све више разним полусветом који буде сумњу у режирано насиље са оружјем). Док је наводно студентско логориште постао цео ограђени Пионирски парк (да се не виде шта се тамо спрема али и ти „студенти“, гомила ганц нових типских шатора, мноштво лејзи-бегова, донешени по кутијама ћевапи професионалног кетеринга, грејалице, заправо сав пригодни мобилијар), ових „студената“ чија је као једина општа карактеристика, по њиховим изјавама да немају Ролекс сатове? Како им се и омиљени председник одева из фундуса, а и кумови и кумићи му кад могу возе скромна кола. Као и уосталом сва српска елита, сви су изузетно скромни, скоро па аскете. Тако да је контрареволуција већ сада пропала, премда итекако прете као језгро „Студенти 2.0“ ружним епизодама далеко изван искључиво маркетинга које нам никако не требају. Што се очито мора пребродити једино могућим, великим бројем оптимистичних људи на скупу 15. марта у Београду (какви и јесу били скупови на Славији, у Крагујевцу, Новом Саду, Нишу).

Режим мора да схвати да 15. март у Београду више не може да заустави (а он по себи далеко превазилази и крај њиховог режима и односи се на укупно српску елиту која је препрека да се коначно реализује пост-транзициона институционализација српске државе).

Никад еволутивне промене владајуће елите у историји Србије, само преврати и револуција

Иако су велики људи заслужни за стратегије опстанка и постојање Срба и државе, испоставља се да многи периоди српске историје протичу под влашћу малих – ситних душа, изразито скромних могућности. Који успевају да формирају елиту, али и да нас непогрешиво доводу до пропасти и погибељи (као што је говорио и добар дух Рајс о нашој елити). Док је народ њихова владања некако увек успевао са временом да смекша и ољуди, чинећи свакодневни живот угоднијим, разумнијим, никад није успео све досад да их изазове да се мењају.

Данас је то поготово очито кад се Срби сами деле већ дуже на 3. осе културне прото-политичке поделе неспособни да се изнесу са преласком у пост-транзиционо друштво управо због елите и режима који се захваљујући елити учврстио у власти. Отворено нас водећи у пропаст, чему су се студенти што поводом системских убиства надстрешницом, што због иживљавајућег насиља над њиховим колегама, а добрим делом антиципирајући куда нас режим води у садашњој светској епохи и нашем времену, покренути из самог исконског извора народа дугог трајања који је што-шта претоварио преко главе, сами подигли и побунили, кад већ нема елите која би то урадила кад би све коначно протекло кроз еволутивни развој (недостатак који нас предуго карактерише), а што у нашем схватању и осећању Ред-а недостаје. При том пробудувши најбоље у многима од нас. Свакако изгледа превелико очекивање да би ауторегулација институција могла да се догоди само добрим народа које се покренуло (што би Грци рекли „народним генијем“), али му сигурно треба пружити прилику. Све остало су мрцварења која добро познајемо кроз историју (са нашом мањкавом елитом).

Народно учење институција

У овом датом тренутку протеста премда и лично не верујем у „зборове грађана“ без макар дневног реда – што се чуло од студената као предлог, нешто више верујем и надам се у притисак на поједине институције, као на РТС, где је један број запослених већ показао спремност да се мења и није више спреман да ћути и служи у симулацијама стварности, па је зато и добар тренутак да им се помогне. Да се погурају до критичне масе међу њима за промену код њих. Онда можда и остале институције почну саме себе још отвореније да самопропитују и да потраже излаз у Реду уместо одвратне службе ружном и самоуништавајућем. Да се издигну из тупости и цинизма равнодушности и поверују да постоји добро, саосећање и узајамност и да све има своја лична имена. Да и они живе са људима, а не да само пролазе поред сенки за свог живота, јер им што више забразде и више изгледа да је само тако. Да само има њих и сенки од којих по нека за њих ту бљесне и на ти упознају њено име, што управо мењају скупови по градовима и студентски ход до људи.

Колико већ данас сам режим више нема нормалног начина да се наметне, јер је превише забраздио и окоштао у својој равнодушности да је и себи претежак (може само да купује још нешто времена, али не за свој опстанак, него и даље за одлазак).