(објављено 16. 06. 2024.)
Живети у посткатастрофичном друштву и равнодушном са стране елите прихватању колапса, јесте по себи живот у растућој обмани, као што ми живимо од 2008, а посебно 2012. Како сам о паду у ово стање више пута писао, али изгледа никад довољно и недовољно јасно иако је реч о току недвосмислено повезаних историјских догађаја и којима смо сами сведочили, само никако да схватимо историјске и друштвене димензије. Исто, као што се нису разумеле ни историјске и друштвене димензије свих тих догађаја од 1943, а тек не и обману у којој смо као народ живели до 90-их прошлог века. Све време је српским властодршцима оних времена било најлакше да учествују у укидању народа – само да сачувају обману и себе, али искључиво да укину српски народ, макар да га прогласе на разне начине застарелим и тако да га политички онеспособе да досеже своју историју „судбинске заједнице“ како се у новијој историји од 18. века у Енглеској подразумевало (пре и тачније, уважено је на свим нивоима власти). Иначе, претварање Срба посебно политички у антикваријат је започело са 1. Југославијом и билдовањем југословенства, на уштрб српства који је ту наводну државу створио. Свакако и уз неизбежан утицај странаца више него што треба, али без Срба не би ова било ни могућа шта год да су странци хтели (пројект који је уствари непромишљен, по много чему без будућности што се потврдило, Југославија се чак у два наврата није сама одбранила – није имао ко да је брани, јер је и по себи остала привремени провизоријумi). А, брозовском режиму је зачуђујуће добро ишло са слабљењем Срба, премда само до неког тренутка (иако САНУ није имао потпуну снагу са својим „Меморандумом“ да укаже на укупне сразмере, а можда и суштину која је у обликовању историје, која се поиграла са самом српском стварношћу, са свим последицама). Изгледа није било могуће извести самоотуђивање до краја са Србима (иако се Ломпаровски речено екстензивно ушло у процес самопорицања) будући да и српски народ одавно постоји уз многе губитке, па и данас уз сву „застарелост“. Док су шире гледано не само брозовске опште идеолошке логичке грешке, народ помешале са народним суверенитетом као новим владајућим политичким концептом који је одбацио феудализам и што је сам историјски граничник модерне (али и да тек тад наводно настају народи, можда нације), на чему почивају савремене националне институције, које омогућавају у националним друштвима слободног грађанина (обрнуто не важи што је управо у ЕУ сад предмет највећег спора и сталног политичког јачања самосвести државних народа против воље већине бирократије, медија, западних центара моћи). Као што је био и дегенеративни, а по менталитету подмукло опаки позив брозоваца да се вештачки хиперпродукују разни народи, ради њихове што потпуније моћи, од пре свега разног конвертитског шкарта од самих Срба и оних маса које су освајачке империје са собом довеле на наш простор у својим временима која увек пролазе, док су брозовци уништавали српски народ који једини има своју историју од свих ново – југословенских назови народа, уграђујући безумну обману у сам свет реалности, заправо искључиво српске стварности и српског света овог простора претварајући га коначно у клоаку контрафактичког, релативизација и бесмислених историја, а онда још горих политика, културе (за све те разне инжењере бесмисла је највећи страх да се управо ово оголи, да се говори онако како је и у образовању: постоји само српски језик, остало су његове варијације). За које (историје) последично смишљају умишљајем неисторијски полутански народи излишне бајковите историје што је сасвим јадна прича, а да не могу нигде да пронађу ни обичан новчић да су било кад сами отковали, какве су то онда наводне државе и народи били – него је тек мангупска спрдња на којој упорно раде масе лажљивих људи разарајући овај простор на коме живимо хиљаду година као једна од првих европских држава (после античких у мукотрпном процесу настанка европских и њихових култура). При чему све се изнова одвија уз не малу помоћ самих Срба, као раније, тако и сад, искључиво јер је курентније за неке, на свој начин у многим епохама (као што се Мило Ђукановић прво прославио као обичан разбојник а не Његош, а онда се иницирао у Монтенегрина са својим разбојницима). А зашто? Да ли је то питање које одавно нама недостаје, или, одговор је да се српски народ није дао никад покорити, али трпи још увек велике конвертитске губитке, иако је то нешто што је и даље мање, него кад су се Келти предали пред германским Францима и многи други укључујући Србе између Елбе и Одре после отприлике 135. година ратовања, док су Руси савладали Теутонце и зауставили коначно њихово ширење и себе уздигли у велики историјски и важан државни народ. Као што је и у новијој историји српски народ имао свог краља, а не туђег као остали у окружењу, укључујући и Мађаре (који управо изнова под Орбаном не дају да им било ко други, па ни ЕУ обликује историју и контролише њихову стварност и због тога трпи сталне нападе из ЕУ), али код нас је било тако до врло сложене и трагикомичне обмане са 2. Југославијом, а онда смо заслужили не мање него тек оперетског фараона у опште историјском паду и завладалом националном безумљу (нема начина да се о томе лепо пише осим ако се пристане на потпуну обману како год идеолошки паковану лудост). При чему је српска услужност „непријатељу“ у ери брозовског југословенског усташлука – „југоусташлука“ постала, била и остала најинтензивнија. Премда пре верујем као што сам већ и рекао, да су им битну подршку и формулу дали Енглези са Ватиканом 1943. како у свом интересу брозовци пред носом Руса да формирају одрживо 2. Југославију кроз фузију са Усташама, примену југоусташлука и формулу за ново уздигнуту елиту Срба који ће чувати ову обману, како би сачували себе (зато је стара морала да се темељно уништи, а да заседну будалетине), а онда брозовци да одбаце Русе (бивајући и још на опште весеље скривено НАТО крило) – као што поетику свега тога проналазимо и у Кустурицином „Подземљу“, у уметничкој луцидности. Иначе сумњам да би онаква накарадна 2. Југославија другачије била могућа, као уопште већ тад било каква, као уосталом закаснело сад, и по још трагичнију цену у српској крви, култури, развоју али уопште разумевањуii . Посебно се занесено све ширило међу онима који су и наивно поверовали у југоусташку обману (иако је то пре као да су поверовали на мах да и слон има крила). Још све у лакој петпарачкој форми југословенства (чега је само на површини било на претек) за чим има носталгије и данас. При свему и сад такви о много чему у Србији одлучују, посебно зато што имају непрекинуто свој удео у српској елити, јавности – образовању склоном површности обмана (другог образовања заправо још нема, поготово национално-културног, него су улива западни хуман+ сцијентизам). Тако до јуче идеолошких површности као норми, данас само још тање, медијалног сциентизма као норми? До мере да се уопште не препознају савремени национални историјски и друштвени процеси и куда нас они воде, како се историја и друштво обликују у нашој дезорјентисаности која је очито све већа, али и дуго опште присутно ментално опадање. Као што се још увек шири наопака фама иако ни предходна суштина обмане ни једног тренутка се није тицала кварења „комунистичке револуције“ и човека – јер таквог никад није ни било (што би се данас рекло то је био само маркетинг, а видело се да су то били мали, подмукли људи, често звери па људи имају абвивалентан однос према Крцуну, Ранковићу и многим професорима који су били похара за многе часне људе, чиме се заправо негује јавно помрачење ума које чини да норме мало вреде међу нама али итекако „западни медијални проспекти“), него је темељна обмана у природи обликовања историје са којом су неснађено Срби изгубили основно право на стварност – разни други о томе одлучују, а Срби који им се придружују постају људи-пацови, па и таква нова „подземна“, а на земљи бетонска легла за себе зидају. Кажу неки да су ти солитери у БГД-Х2О очито по узору на пустињски Кувајт, ја сам сам раније говорио да је то Јулино брдо на новом месту, али не то је тек подземна структура од бетонских ходника без људски смисленог живота који се бедно врти сам око тржног центра као садашњег и свакако будућег сметлишта. Мрачна Шејкина визија епохе конзумеризма, а станари ни не знају ни једног тренутка са чиме се играју, ко су, јер се прождирање – све баналнија конзумација и задовољење нагона колико год се пута само вишеструко увећало, искомпликовало, неће бити више среће ни за кога, а и не дешава се без ширења отпада и у целом процесу загађења као и духовног и интелектуалног одумирања, чак индукције малоумности, те је западни прогрес конзумеризмом за живота човека „јувеналне врсте“ глобална иронија. О чему је немогуће покренути озбиљан разговор одбацивања, него само сумњиве критике, као да је козумеризам – преждеравање бескрајна жута мрља.
Неки нови облик обмане
У процесу дуге кризе најважнији политички факти недвосмислено потврђују 2008. кад годину кад су незаустављива историјска криза и транзициона криза завршиле у сваком погледу катастрофи. Док су само политичари којима је лични интерес превагнуо разум, медији и инострани агенти могли да на свој преварни начин прикривају, релативизују, захваљујући пре свега нашој одавно незрелој и обманутој јавности. Посебно што се све одиграло по отворено манипулативним одлукама ЕУ у чему је саучествовао ДС везано за наш ССП, значи акт прикључења Србије ЕУ који би требало да је био акт узајамног разумевања и поштовања, а не заправо подмукло бесправно признање КиМ као независне албанске државе (порицања српске државности). Што се без сумње у првом реду тицало тога да нас ЕУ не препознаје и не признаје за суверену државу (невероватно обмањујуће без стида у преговорима са нашим институцијама које је ЕУ отворено обмануо), а све због покушаја да део наше територије који су агресијом окупирали прогласе за њих независном државом (док Срби под њиховом окупацијом деценијама нецивилизацијски живе у само гетима изложени шикани и насиљу албанске руље уз потпуну равнодушност окупатора, чак претње да се Срби не побуне због тероризма, а што се проширила и на Север Косова и Метохије током СНС режима и уз њихову отворену помоћ). Чиме је и транзиција као таква а у складу са пројектованим удруживањем са ЕУ, фактички изгубила рационалност националних интереса – те тим више чуди да је 50% Срба по анкетама и даље за прикључење ЕУ? Не мање повезано са тим исте се године сломио такав какав год да је био национални политички систем безкарактерним удруживањем ДС и СПС само у интересу њихових елита, а могуће делујући у искључивом интересу ЕУ, јер српски национални интерес повезан са ЕУ више реално није могао ни да постоји (чак су нам много теже ови претили, најмање од Вимеровог писма извештаја Шредеру о спречавању развоја Србије, који се тек ретко спомиње и заправо се претвара у неважну анегдоту, јер се од ЕУ бирократије никад није захтевало коначно разјашњење). Од тад политички у Србији више ништа није могуће урадити, што је време недвосмислено потврдило стварајући стање, које из разних разлога ништа мање не важи ни 2024, али сад у удруживању интереса СНС и СПС. Обмана – самообмана иначе уопште као таква није страна Србима како се да утврди, најмање од 1943. године и отворене фузије брозовштине и усташлука, као декларисаног југоусташког залога 2. Југославије у коме су Срби ни мање него деценијама бесловесно петпарачки животарили до заправо историјског слома 2. Југославије, показало се: искључиво авети (провизоријума) и потом у не превише жељеном, историјски кратког периода да се изађе на чистину ослобођеног живота и историје од обмана (премда видно мамурно, без довољно разумевања у више деловању по нужди). Јасно, све у земљи која нема снаге ни да ослободи своје школске уџбенике ни од гомила југоусташких и у тим бојама југоносталгичних будалаштина и несносних глупости, неморала и гадости. Који и даље потхрањују југоусташлук и општу индукцију малоумности (некад идеолошку, сад медијално-конзумерским парасветовима). Напросто зато што се мисли да се тад најбоље живело иако се показује на вересију изгубљене будућности, површно до индукције малоумности, коначно по цену слепила за стварност и способности да се усклади национално понашање са њом, него се очекују фантоми. Фантомска срећа и заправо пролазност, без остављања потомству слављења постојања. Без потомства коме и желимо оставити постојање.
Оваква српска јавност поготово данас нема капацитет да генерише исказе о властитој стварности и да по томе живимо. Нама сви витални друштвени параметри опадају па тако и цивилизацијски, посебно са губитком институционалне сигурности у нашим животима. Чему онда српска држава? Српски језик као норма, нормалност у нашим животима, кад се заправо ништа важно нормативно са њим не изговара, посебно оних из власти? Зато са медија, поготово они најприсутнији као РТС, слушамо искључиво заглупљујућа тртљања у претежном мору испразног замајавања и забаве, као да то јесте живот (и смисао). Док српски језик као ми, јер ништа друго не може бити, у оваквој пракси говорних чинова више нема своју нормативну улогу. Рушећи саме могућности живота у стварности на нивоу саме јавности, која би требало много моћније интелектуално да обрађује животне изазове српске заједнице и да шири видике могућег (а нема интелектуалног капацитета ни аутентичне воље ни морала), него већ на самом нивоу дневне емпирије свих нас са језиком због изнова потребних обмана и све чешћег скретања пажње, чему све више људи под таквим утицајима посебно медија постају сами рефлексно условљени, коначно се индукује искључиво малоумност у обичном – свакодневном говору. Започиње антинормално да пушта дубоко своје паразитске корене, који више не пружају никакву прилику националном споразумевању. Рушећи како јавност, али и језик. Оно што се појављује на нашим медијима све је друго него јавност – знање, па и сам српски језик одумире у некаквим сигналима. Чак се пре негују ступидне технике скривеног и отвореног „неспоразума“ обманама као општи модел општења у нашем друштву. Тако ће самоуверено министар Лончар да понуди уместо побољшања здравства сходно својој министарској надлежности, обичан приказ рачуна „лечења“ (а надам се и не ради тога да се бајајуће „стави на рану“) колико и овако некорисно здравство кошта, па да сви будемо запањени и не тражимо да се здравство већ у идеји пре свега људски мери. Да је добро институционално уређено у друштвеној структури, него да је ствар нагађања, случаја и коначно помирености. Као и по некад могуће тржишне нагодбе која ће постати све мање вероватна, али и све мање поуздана, а и како ствари иду, за све мањи број људи у већински осиромашеном друштву. Па за здравство нико више неће питати. Тако да се тражи, ништа више људско – него је све суманути конзум у искључивом интересу инвеститора, а држава је ничија ливада без историје: људи, минулог рада и стваралаштва генерација, саме сврхе државе о којој су бринуле многе генерације Срба, док они показују неке нове необичне планове: Нипошто не сме да је било шта институционално уређено, јер чему у дуго трајућој деструкцији друштвене структуре, где лумпенима као лешинарима баш добро иде, па не желе ништа да мењају. Док људе коначно само треба одвићи од поредка. Тако се и никако другачије може разумети изборно закерање махнитог лумпенског режима у Нишу, Чачку, на Врачару, Новом Београду, и још где год а да ни не знамо, у општем понижавајућем обмањивању (сами они „енглески“ смислили „Руску странку“ да вређају и Србе и Русе), како поново најгори међу нама бивају најважнији, који само знају да срљају примитивно у штету вукући нас све у пропаст. Што је путања која се никако структурално не може објаснити него лумпенима који стварају свој контекст пропасти држава како је још Тојнби утврдио као историјски феномен краја народа, држава и друштава, независно од свих осталих фактора, укључујући и непријатељстава. Тако да је лумпенска петља дестукције друштвене структуре сама је себи постала неповратно циљ. Зато нема демократски ослобођеног Ниша, да квари пропаст од које лумпенски двор режима живи и њихове самообмануте хорде лумпена, него Ниш мора бити симболичли дезавуисан и упрљан, као и све око нас. Да све остане исто, „тако вам је то“ – како Весић самозадовољно понавља. Супротно снази српског језика на коме су Срби говорили.
_________________________________________________________________
i Милан Кучан и у овом интервју паразитски ментално пројектује, као да су при стварања 1. Југославије били државни народ, са својом државом што су данас, те у својим разматрањима испразно иде од будућности ка прошлости. Једино је у праву да је Југославија био провизориј од пројекта, сувишан и коначно погубан за Србе. Краљевина Србија је на основу својих ратних победа и жртава требала да се под својим именом прошири колико је могла по начелима историјске рационалности, што пре свега значи, да и даље задржи контролу над обликовањем властите историје као вазда основног (а не да има повериоце који јој раде о глави све време, као што се доказало, него су неки Срби нашли алаво да се шале са историјом, уместо разни шкарт да препусте њиховој срећи, па нек ураде сами нешто за себе, а својима који остану изван граница помогну).
ii А то што се опседнуто по навици код нас бавимо летописом домаћих пред други светски рат комунистичким кружоцима је бесмислица. Ови пре њима поверене власти кад су могли да се размашу никакву тежину нису имали, поготову историјску и шта су они где брбљали то је било и остало пуко наклапање, уосталом ни њихови се планови са тих састанака нису испуњавали како су зацртани, како уопште и то на жалост није дошло до поделе Југославије (онда би се много шта вратило на природно историјско па би биле после 2. рата још три државице: Далмација, Хрватска и Славонија и свакако нас нико не би могао да угрожава југоусташлуком) јер то и јесте било наклапање са њихове стране небитних за историју, него су битни они који могу да дувају у једра историје, а по исходима се види ко су исти, али кога су користили по потреби – ко је субјект историје а ко су објекти. И сад исто гледамо и неки очекују да ће се Запад као ентитет под управом својих субјеката историје предомислити, или, макар поделити следећи интересе својих „суверених“ народа, а да се и то деси без стварно великог лома кад пацови беже са брода, тешко је за поверовати. У овом случају само ако Руси одапну нуклеарну на добро изабрани циљ. Пре тога неће бити разума, а ни праве трке пацова. И тај се тренутак приближио са пљачком и непоштовањем Русије. Ако не пре тога,онда кад крене први Ф-16 све ће бити готово.