(објављено 03. 05. 2025.)
Коначно потпуни пад српске елите и друштва у пуко преживљавање
2008. смо сами себе исписали из историје. Тачније, битан део елите, кад је уништен и политички систем дегенерацијом сигурности државе (потписивањем ССП, паролом без смисла и ЕУ и КиМ). Зар је ко могао очекивати да ће после тога бити више сигурности у друштву релативизацијама саме државе? Још кад су ДС и СПС направили коалицију избрисавши а баш сваки утемељени политички аргумент као такав и његову тежину, како им је било важно да само они сами буду добитници деградирајући се у искључиво интересне групе (са све је могуће и онда ништа није обавезно, што је СНС на крају тотално капитализовао и ликом и делом). Те је државе сваким даном све мање било у свакодневним обичним пословима и нестајала је њена сигурност (зато је и треба квалификовати цивилизацијском, као што је насупрот дивљаштво а не само корупција – труљење зарад интереса клика). Док се тек пропагандно булажњење саставило са безумљем (новом индукцијом малоумности за нову верзију симулација народног смисла, као што је пре тога била са комунистичком, а још пре југословенском, сад са транзиционом у ЕУ, док је сва моћ потпуно приватизована) и посебно отад се искључиво шири испразна политичка комуникација по медијима које и будале могу вршити, што коначно јесте једино стање. Те ни студенти нису најбоље што би могли да имамо, него задња, још некаква линија одбране коју ово друштво има, а да је и део друштвене структуре (подсистем), јер остало је још у горем стању помирености у друштвеној структури са својим пуким рутинама преживљавања, не превише функционалним – напротив, сами изненађујући колика је беда институција, док се од функционера и упосленика баш нико не идентификује са државом, него масовно многи међу њима криминално досетљиво следе искључиво своје интересе (стварајући мреже сасвим подивљалих личних интереса који гутају државу, јавност, деструишући друштвени структуру – друштво). На страну што председник идентификује државу са собом, па зависи кад се и колико самом себи свиди.
Истовремено, то није била само историјска катастрофа која је 2013. довела до колапса, а о чему наша наука, као и обично нема шта да каже, како би онда јавност, робујући методологији неког несувислог наратива о правом златном добу брозовске оперете, сабласне, друге Југославије, родног места и усташке Велике Хрватске као потврђивања резултата геноцида над Србимаi под комуњарским југоусташлуком – па је за њих „лоше доба“ пуко из „ничег“ дошло и снашло нас пре 35 година и јесте невероватно само епизода у њиховим надаље само конструкцијама на папиру света који никад није ни стварно постојао, већ је био симулација контекста и појава паразитског „обликовања историје“. Уз то је 2013. и транзициони колапс, прихватањем да смо периферија, не мање и данас историјски непријатељског ЕУ већ од 1999. и НАТО агресије. Која нас и не види другачије него као некакав „Западни Балкан“ (Бранка Прпа је добро уочила ову везу код ЕУ – нема државе Србије, него простор западног Балкана). И њихова провинција, од нашег разумевања света, до априорног задовољавања њихових интереса. Лепо је Коштуница упозоравао и 2008, као задњи српски државник, да нас не прихватају као државу, зато и агенти западног интереса праве мистификације око Ђинђића, иако ни његова интенција није била анти-државна и поред анархичних елемената са шок (нео)либералном транзицијом (по некима је и погинуо због тога, јер је наслутио да нам „пријатни западњаци“ врло циљано и истрајно разарају државу, па је почео јавно да тражи и то одмах, да Срби учествују у решавању преседана са КиМ, те му се живот тад нагло скратио), али навикло се и то посебно у агентурним медијима на танке симулације (док сви заборављају да је КиМ било наивно само демократско питање, па неиспуњена обећања о 5. милијарди помоћи које је Ђинђић узалуд чекао са Запада као мали Ђокица, а он растурио у погрешној процени шок либералном транзицијом привреду са својом камарилом и настаде из беде транзиционог капитализма дефинитивно лумпенпролетаријат од изневерених и упропаштених људи, што све објашњава коначно невероватно Вимерово писмо упозорења о злоћудним плановима Западних центара моћи да се Србији онемогући развој по сваку цену). Те смо сами себе осудили на преживљавање (елита и посебно научна јавност, који ан гро немају шта друго да понуде у својој застрашујућој недораслости и јаловости). Добро се сећам ароганције из тог доба, да ли Б92, или већ, Н1, у тим њиховим самовољним изјавама подсмеха „чуј некакви наши(српски) интереси и услови у прикључивању ЕУ“, само што нас тад још нико није обавестио да је реч о колонијалном статусу, а данас знамо: рударске колоније. Што тек ништа не мења ова ових дана као кампања шарма „мале од Словеније“ – Косове у име ЕУ, која је тек што је обрнула ћурак, колико на властито понашање и изјаве до јуче. Што било шта битно не мења, осим по агентурним медијима, али као ни „Форест Гамп“ акције из Новог Сада бициклирања, и трчања студената до тих разних централа ЕУ, колико год било пренапорно за учеснике и радовали се неки наше људе на њиховом путу и по кој се странац осетио обавезним да их поздрави (вероватније због добрих односа са неким од својих локалних бирача), како ни суштински, ни не могу сви ти конкурисати углављеним интересима ЕУ главних играча, посебно политичким плановима одавно нацртаним, те општој емпрактици бирократије и медија, скоро па условном рефлексу, далеко старијем и од ЕУ, кад су Срби, православци у питању. Него више је него занимљиво да свашта безвезе некако увек и у студенском протесту долази из Новог Сада. Те се увлаче међу учеснике политичари, те ПСГ-ов неостварени „звучни топ“ самог непоштовања учесника 15.03. протеста и непостизања њихове злоупотребе, изазивањем опште тучњаве зарад фантазма о „прелазној влади“, док сад ево њих са изборима, све ме више уверавајући још са фетишизирањем лепог усташког имена Динка да је то права интелектуална клоака искључиво провинцијалног преживљавања данас Србије, ма шта изгледа пре свега малограђански, онако савршено мислили о самима себи. Што не значи да се исто код других студената самозванци не петљају, као Радоњић, учитељ му Зец, или, Проглас, али делује на око да су мање ефикасни међу студентима. Али, генерално захваљујући инкримисаном аудио снимку прислушкивања, произилази да ПСГ и дружина ни немају пресуда утицај, ни на већину студенте у Новом Саду. Што је и одговор макар делом Чедомиру Антићу ко то студенте води. По снимку изгледа да нема диригованости, али има многих појединачних утицаја, али пре свега интерних студентских група које су се повезале у протестима захваљујући дивљачким акцијама брлога режима и општој промени контекста на западу, да више није обећана земља (желе да иду и у рат, па и ове 2025. им је задње лето у миру, да би сачували своју супремацију – још некад је Џевфри Нај заједно са Пољаком Сикорским у расправи о будућој спољној политици Америке тврдио у Београду да ће се тући по принципу чији магацин дужи до краја, али сад је САД са Трампом наводно одлучила да промени правац, али ЕУ сигурно не, како немају могућност да припоје Канаду, а последњи се доминиони – колоније у свету губе, док сами живе у „друштвима смрти“ те демографски деценијама слабе из своје саме културе). Па ако шта ЕУ преко Косеве замера Вучићу јесте што им руши игру одласком у Москву, и зато могу потражити опозицију која је антируска, чега има, али та не може имати одлучујућу подршку у Србијиii, не након свог искуства 20. века, посебно 1999. А и Руси су вероватно нешто научили, да морају Србију озбиљније да чувају од заједничког нам непријатеља и нацификације као метода са којим запад успешно оперише на свим својим словенским границама, вршећи радикалну – расистичку апсорпцију примитивизацијом свих тих заједница и слаткоречивом индукцијом малоумности забавом и замајавањем. У овом задњем историјском кругу њима опет са Укронацистима, нама правећи Монтенегрине и у Србији подржавајући лумпене на власти, али јачајући југоусташлук који никако не губи деценијску друштвену моћ, а та је толико велика да нема рашчишћавања са комуњарским југоусташлуком, ни праве историјске синтезе како смо поражени у 20. веку, а у 21. можемо и нестати у слабостима преживљавања што нам је једино остало као модус друштвено – културног живота, како одавно институције ни не функционишу по правилима уређене борбе народа за опстанак. Као што се ни не протеже смисао народа са којим се слави постојање, као суштински смисао сваког човека, које је у личном слављењу самог људског постојања (бити – ту, или, као Хајдегер у нашем преводу тубитак, због чега толико људи спроводе и у миру на клање постојећи докле год могу), а не у нихилизму и замајавајућем забављању која је на крају се испоставља једини начин тражења обећане среће модерне (како Кондилис примећује, да је модерна на Западу човеку уместо Бога понудила менталитет среће), која сама није ни биће човека (мит о Икару – па нису стари Грци били ни случајно блесави, па ови су још увек основа канона знања и нама данашњим – што би рекао Ј Асман, основа културе сећања свима нама до ових пенушања „канцел културе“ и џендерских пројеката хибридизације човека и машине). Него је контигенција (па је и питање како о контигенцијама можемо причати у синтезама, него као о митовима, ту људске науке мало могу).
Беда институција јадних људи у парадигми преживљавања и опстанак народа
РТС нам је показао са својим демонстративним непресвлачењем и изгладнелошћу новинара током студентске блокаде колико то ми имамо проблем са врло јадним људима у институцијама. Са њиховим прилозима проглашавајући све српске студенте нацистима, колика је тешка беда ова институција која је иначе само југоусташки југоносталгична. Људи који као школована служинчад моћи индукују генерацијама малоумност међу Србима. Стил равнодушне и охоле отуђености, путем низова фрејмовања лажу из дана у дан и то деценијама сатиру сваку јавност Србије која би могла имати везе са стварношћу. И зато сам у неком предходном тексту и написао да им то треба наплатити, тако, како нису испунили услугу за коју су плаћени од свих грађана Србије солидарно треба да врате уплате сви они према својим зарадама и другим узимањима макар за задњих 10. година. Па нек им потомци наслеђују њихове дугове. То је једини пут, да се у Србији коначно нешто научи. Не вреди гашење РТС-а (иако све ове који су радили током блокада треба разјурити), или, пуко лустрација, него да солидарно материјално одговарају. Што не може бити поштеније. И то увести у већину институције кад су их овако безобразно приватизовали (одеш код лекара а он ти закаже поподне на својој приватној пракси итд.).
Студентске блокаде су процесно усмерене на саморегулацију институција (нема „правде“ без тога, а остало су пуко флоскуле о љубави и сличном), али није само ова институција бедна, него је судећи по РТС-у, тамо по институцијама је јад од људи који ће нас увек по инерцији својих интереса гурати у преживљавање, а не да ће отварати перспективе стратегија опстанка и постојања, разумевајући шта је то само место живота. Примера и зашто тих места живота људи на свету има много, а и да никад и не може бити једно. Како је сам свет по природи такав и искуствено не може бити другачији (нити би погодовало опстанку живота), јер ако би била само једна влада на свету довела би до још много више конфузије на различитим местима у њиховим разликама, већ од и разлика у годишњим добима и временским приликама. Зар нису покушали Англосаксонци, па су нас бомбардовали 1999, као и многе друге? Стално нас нешто санкционишу, варају, замерају, а све законе, правила праве само за себе (и само њихове истине коначно постоје и да ли је то нешто чудно јер полаазе од свог живота и места властитог живота и стратегија опстанка).
Оно што јесте проблем са нашим институцијама да се оне могућим знањем и способностима не могу развити ни кад их лепо замолиш, пружајући им подршку до стратегија борбе за опстанак народа, јер о томе је реч (што су саме студентске блокаде потврдиле уз непрегледно учешће народа), а тек им је изван хоризонта сама стратегије постојања, него је то трајно одвратно ушушкана руља, те више не може бити наде да се ове могу саморегулисати, они би само да нас држе у преживљавању јер су јадни и бедни. Нити има власти која их може начинити другачијима. Нити ће је бити. Брлог двора СНС је само још више оголио бирократску карактерологију која се није мењала од 1945. А биће да се у многим елементима протеже и до 19. века (премда су ти по очитим историјским и културним достигнућима били далеко национално државотворнији, а онда су потпуно забрљали 1918, па нам отад само други обликују историју).
Потребно је коначно данас много дубље зачепркати до самог историјског смисла народа (који је и изгубљен 1943. – 1945. и око чега влада мрак због опште друштвене моћи југоусташа и немоћи лумпена као доминантне две осе од три осе на које се деле Срби), да је овај у борби за опстанак и стварања услова за стратегије постојања народа и Србије. Као што се ни сама историја пуко не бави прошлошћу, него и покушава да схвати садашњост и оствари поглед у будућност, а шта ту има да тражи југословенска будућност и да није југоусташка? Па да нам стално запевају о неком југословенском простору данас (кад нам које какви тамо опет млате моткама децу, или, бацају у море, а руља навија, или, стока вређа, шта још треба). Рад на историји служи да ствара услове за успешнију будућност (зато се стално изнова и тумачи прошлост, а не халуцинира) и историја је како каже Јорн Русен недвосмислено динамична дисциплина намењена садашњици, а не тек некрофилски прошлости (или ЕУ која је као непријатељ једнако некрофилска идеја упокојења Срба и Србије). Док је на РТС-у све сама упокојена југоносталгија, оживљена на силу и трајно мртвило мисли. И то је сва „култура“ у комуникацијском кругу наше друштвене структуре; од ино-агентурних медија и канализационих лумпена, те широких мрежа огољено личних интерес повезаних са агентурама ино-центара које их плаћају тзв „цивилног друштва“ – а ни друштва, ни цитојена, а и ове су генерално паравојне операције и не може се ништа добро очекивати, него „бљесну“ у јавности кад ноторни брлог лумпена сам превише брља што не пропушта у својој нагонској алавости, као скарадна препродаја јакни комуналним градским службама од неких 1.300,00 дин за 42.000,00 за шофере и шефове. Или дотеривање комуналне милиције као да су манекени, које треба коначно угасити. Него све мирише само на преваре, као и тзв. Шапићев бесплатни градски превоз, плави аутобуси, док својим приватницима не распродају све линије. Па ранији лоповлуци са наплатом онда дођу као мала маца за овакав „мастер“ план.
Суштина је да наше институције деценијама не успевају да саме прођу кроз макар транзицију, него су покварењачке (коруптивне), чинећи српску друштвену структуру трајно једино способну за мучење са преживљавањем (зато и универзитете треба приватизовати који су изврсни према оном што следују, иако су далеко од тога, посебно хуманистички сектор, ако судимо какви су садашњи приватни – тако да ћемо бити ретко глупа нација на простору “Западног Балкана” у колонијално еколошки нездравим приликама). Уместо да због нешто одговорне памети институције прођу процесно кроз транзицију, и односе у структури друштва учине функционално рационалним (поновимо шему, ко коме, шта и због чега, чему, откуд) и макар толико допринесу стратегијама опстанка српског народа, то се нипошто не дешава, као да нам је неко узео сву памет, него се деценијама мешетари моћ међу кликама и то је све (и сад и сутра). А све ће остати тако док се силе у друштву не разумеју и њихова сврха (стратегије опстанка и постојања народа) изван стално изнова понављања приучених брбљарија. Као што сад Зоран Стојиљковић опет потеже одмах универзалну борбу за радничка права, поново потенцирајући сабласти, супротстављајући је борби народа за властити историјски смисао. Докле више јалове преће? Ако су и синдикати успели макар на тренутак да се помакну и стану уз студенте, а и то је питање на колико и како, а без стварно темељног разумевања друштвене структуре и начињања самим тим опште интелектуалне равнодушности преживљавања и слепила уместо посвећивања елите у освешћеној борби народа за опстанак, које све више завршава само у дивљаштву које призива сукобе међу људима, ширећи се још изгледа једино као вашар и по центру града. Како лумпени виде то као своју саму врхунску – културну форму (симулације) ритуалног места за све лумпене (“Фарме“, „Елите“), док остали више не могу да постоје, а југоусташе нас упорно гурају не мање од пропасти у колонијални статус (Проглас и слични). Да ли ће на томе стати? Јасно, да неће.
Одговор је увек био и остао: историјски смисао народа и његове стратегије борбе за опстанак и постојање. Јасно народњашто, где су људи заједно у вредностима и удружени у виталним потребама. А друштвена структура способна да изнесе изван својих партикуларности народни суверенитет, способношћу да је функционална са јасним смислом трајне борбе за опстанак народа и његово постојање у држави која је сигурна и предвидива за свој народ, а не легло пропасти или пада у колонијални статус па било то и у интересу ЕУ.
__________________________________________________________________________________________________________
i Крестић, Василије Ђ, Геноцидом до велике Хрватске, Матица Српска – Архив Србије, 1998. Како каже Крестић: „Глорификовано је југословенство Штросмајеровског типа, које и није било југословенство, већ хрватство и великохрватство, завијено у југословенску обланду“. При чему тек сам наводио закључке Светозара Марковића „да Хрвати већ давно говоре и раде да оснују Велику Хрватску под заштитом Пеште и Беча…“, те би на спомен плочу Штросмајера требало додати реченицу ради потпунијег знања да је он један од првих родоначелника геноцида над Србима. Тако су хрватске комуњаре усташки уз природну подршку комуњарског југоусташлука по Авнојевској великој Хрватској гасиле све српске институције, па чак и 1980. Просвету у Загребу, током блажене фараонске Брозовске оперете (јесте почело је да мало нема кафе, цигарета, горива; Милку Планинц су морили дугови, али све то не би био несавладив проблем да Југославија 2.0 није била сабласт).
ii И фараону Брозу су требали домобрани-усташе (од 1943) и остали цивилизацијски отпад нациста, регрутованог из једнако лумпеншког отпада империјалних освајања Хелма да би Србе докусурили онда и са Инфобиром (након што су их сатирали на крају рата по Србији заједно са усташлуком који су примили у своје редове, али и уз помоћ обилног Англосаксонског бомбардовања и жмурење СССР-а). Ко су уопште Хрвати, кад је добар део пореклом из српског народа који је силом и Бејтсовом шизмогенезом прешли на страну освајача, али и осталог разног махом олоша, ко зна одакле, који је избачен на периферије ових истих империја – довољно је погледати сву ту збрку презимена племства и народа (посебно у времену – то би био прави посао за наше лење историчаре) по Великој Хрватској, посебно урбаним центрима, таква је да је питање колики је удео племенских Хрвата (којима се стварно траг може пратити до 12 века). Хрвати, који иначе сами нису стигли ни до своје државе, закона, новца (крзно куна им је била валута), ништа нису имали нити знали, него сад тек нашироко маркетиншки и сами измишљају бајковиту историју – није ни свака нација народ, а то очито важи за усташлук, који су хибридна паразитска нација створена од КК и Ватикана „политички народ“ , тек од неког тренутка у 19 веку кад је то постала мода решавања комплексних проблема са становништвом измишљањем нација по германским просторима што траје до данас (док су примери од раније ратни као кад су Словене – Србе? између Елбе и Одре са којима су ратовали 135. година, Немци сами искључиво апсорбовали, као и њихове градове од Берлина па надаље). Пре свега Креатори су (двор КК и Ватикан) усвојили за пројектоване хибридне паразите језик већине Срба (као што су истовремено помагали Вуку Караџићу) – те је корисније да историчари завире у архиве Бечког двора, јер та политика у „Хрвата“ нешто много глатко ишла (има ту очите празнине). Те су коначно апсорбовали у повољном тренутку 1/3 Срба, 1/3 побили, а 1/3 иселили по нацистичком плану да процес не би био реверзибилан и уместо за то да буду кажњени под комунистима, ово су им легитимисали и легализовали геноцидно злочинство и као очито пораженима (као што је већ раније Александар Карађорђевић поражене награђивао виш чином), јер су исти комунисти прешли трајно у мод „југоусташлука“, а онда и сатрли задњих 10% Срба 90-их и протерали из Велике Хрватске, а некадашњих провинција КК: Хрватске, Славоније и Далмације, које је Србија освојила својим оружјем; и онда је јасно да за деведесете прошлог века само нацистима – усташама и комуњарским југоусташама и њиховим наследницима Срби могу бити криви, као и Западу, каква је то онда перверзна бајка историје? А шта онда није јасно чему је историјски Југославија послужила, посебно потпуно сувишна 2.0, која се никад сама није одбранила – значи сабласт, и то вишегенерацијска, посебно срамно недорасле и неодговорне српске елите која ни данас ништа не разуме како се историја обликује и шта је историјски смисао народа као таквог – да опстане, а не да преживљава и нестане, теза коју ови упорно изгледа сами заступају борећи се против Срба, као јединог народа по њима који не сме да има своје националне интересе на место; није никад само реч и политички о проблематичном народном суверенитету модерне, њеном дуализму са друштвеном структуром.