(објављено 31. 07. 2024.)

Непристојна је шала расписати референдум о копању и преради Јадарита. То је исто као кад би уместо хирурга и о операцији упале слепог црева одлучивали пре свега режимски политичари, њихови деструктивни медији, бот-активисти и слични, коначно наводно народ на референдуму. Која збрка. Пацијент би сигурно умро у боловима. А о ископавању и посебно преради Јадарита биолози су своје одавно рекли у САНУ. Писменом доста. Биолози и остали сродни стручњаци нису ни најмање сумње оставили кад је овај пројекат у питању, какав је то зао утицај са далекосежним и нарастајућим лошим последицама на земљу, воду, ваздух, природу и човека уопште, и да се он ни у ком случају не сме дозволити (на расправи у САНУ су били присутни и научници и лобисти пројекта, као и министри). Коначно објавили су у престижном научном часопису рад о штетности рударења и прераде Јадарита ове 2024. Зато, колико још пута треба поновити овом недоказаном режиму СНС и блиских крвопија, да нам уништавају земљу и прете дугорочно нашим животима. Државу су већ упропастили. Уз то држе се као пијан плота деструкције друштвене структуре: не само разарањем норми, простачком злоупотребом све криминализованије и бескурпулозније моћи, уништавајући институције, етц, него потпуном некажњивошћу дворјана СНС двора режима који је искључиво брлог недораставши до „двора“, уводе нас у стање дивљаштва, било да они или њихове фамилије газе колима и убијају људе, ширећи све врсте насиља кад варају, лажу, краду, бахато понижавају кога год хоће, а нас праве још само лудим, и онда смо ми још сви затуцани што одбијамо да нас отрују, док не видимо само њима видљив привредни прогрес нашим тровањем. При чему су нам заправо и задње остатке привреде сатрли, или су на путу, трансформишући је у само зависно, високоинтезивне радне подизвођачке ланце ниске финалности и комплексности производа за минималну и недостојну цену рада, или, тек у потпуно привредно непродуктивне секторе потрошње, примера два фудбалска стадиона која ником не требају (као и општу градњу инфраструктуре због добре прилике за богаћење изабраних клика како километар пута код њих износи од 300% до 500% више него било где у свету), укупно нас сводећи на периферују у светској подели рада (зато је њима само стало до „дуалног“ образовања, па могу да и „цветају“ хиљаду лажних факултета као „украс титула“, јер коме овде треба знање). Те је тим више булажњење о расту плата, а без раста стандарда, јер то се односи на само горњих 30% становништва (а и те су ако су само плате, а не обрачуната криминална корупција далеко испод 50% плата земаља центра и њихових горњих 30% становништва), док је далека већина српског становништва осуђена на беду и све краћи живот (посебно ако непријатељски успеју и рудницима да нас трују). Оно што јесте најгоре да су наше традиционалне солидне привредне секторе као пољопривреду, посебно енергетику сатрли, чинећи нас и у томе зависним од увоза, а и што је тек увод у општу распродају, још са правом режима да отима сваком приватно власништво под маском проглашавања „јавним интересом“. Те онда ако смо на дну или при дну у светској подели рада, у шта нас пре свега СНС све време гура, ни не треба да чуди Вучића и екипе покушај претварања Србије у још рударску колонију како би још мало ушићарили (а и уопште да би одржали надаље ово перверзно стање пропадајућег у њиховим рукама заробљеног друштва). У тзв. еколошки „жртвовану територију“ зарад ЕУ потреба за „независним“ сировинама (што ће они само по својој вољи и потребама да контролишу), што, ову предају суверенитета Србије и права на живот Срба, бахато Вучић и сва та његова лумпенска дружина називају гротескно прогресом.

Потврђујући да наш Универзитет нема представу ни шта живимо, ни ко смо, ни у којим процесима и да то траје деценијама и дуже и о чему овде по блогу на многим местима пишем, како стално само показују колико они нису способни да разумеју процесе и да их објасне, како би се било шта од лошег коначно предупредило, кад би једном макар делић разумели, јер у Србији се срља од горег ка горем. Од злокобног, до све горих појава, људи, режима, а да они ништа нису схватили. Коначно до намере режима да нас равнодушно потрује због ког гроша више у џеповима неких од њих и допуштене власти, јер ови садашњи сигурно нису по себи народна власт. Јесу добили оно што се зове изборима, али како – у сумњивом процесу, као што ми немамо националних према народу окренутих медија, али ни стварне заводе знања, како суштински нема националне јавности, будући да је у много даљим прошлим временима поткопана, а без ње нема озбиљног образовања, па тиме ни не може бити знања, него се вртимо у кругу, јер доброг образовања нема без стварне и озбиљне јавности и његовог језика. Ми се сад код језика јавности сусрећемо са дериватима тог истог феномена као да има „приватног језика“ (Витгенштајн – не може сам човек само на свом језику говорити и очекивати да га други разумеју), исто као што нема разговора без „генеричких исказа“, који су стално у јавности – Пирмин, као и искуствени подложни контроли – Брандом, а за нас емпрактичне истине или нормална очекивања, док бескрајна релативизација исказа и лагање, уништавају све до у неком замишљеном крајњем тренутку тоталне манипулације (као што то СНС режим сам посебно практикује са приликама са КиМ, стално и са свакодневним животом, а сад по овој истој матрици са литијумским небулозама) до све очекиванијег колапса и самог бића језика међу нама, код се више ничему не можемо веровати на том језику и то не само говорницима, него самом језику (не само пласираним нарацијама) како све јесте лаж, безначајно али и непредвидљиво опасно и насилно претеће, коначно водећи до уништења народа, јер је потпуно остао без могућности комуникације (последично културе и цивилизације). Ништа мање није и то већ дуго штетан сваки „говорнички дан“–сваки учињен исказ СНС и са њима повезаних крвопија. Они нису само уништили вредности–норме, институције, него ослободили насиље и из свог говорног извора, кад су сами одбили било какву артикулацију нормалности у друштву, него овде зло са њима нема чега да се боји: ни Закона, ни Човека. При чему су разорили оно дубље знање што се зове књижевност једног народа. Са њима тек тога поготово нема. Није Сиоран у праву, да велика криза ствара исто велику књижевност, то је само неиспуњена нада. Док се природа говорне неартикулисаности по себи показује у све бизарнијим случајевима насиља у друштву и испадима махнитог зла све чешће. Док се они обрађају у Скупштини, на медијима, њихови многи имитаториⁱ за то време по паркинзима ударају колима дечија колица, а забринутог оца шутирају док не заврши у шок соби у коми. При чему од тога не одустају, јер би се изгледа у супротном срушили и трајно расточили као да их никад није било – јер ко су они, шта? Зато је питање да ли било какву националну декларацију могу донети погрешни људи, као што су они? Да су довољне речи? Или ипак не, како речи јесу ми људи. Језик је ми (како то С.В. Пирминⁱⁱ чисто научно каже) и само тако постоји „држава“. То непријатно и отужно пренемагање, лагање и прећуткивање које непрекидно слушамо по лумпенским медијима СНС „двора“, те на југо-шунд РТСу или југоусташким медијима страног власништва (чувајући континуитет југоусташлука у новим приликама јер РТС није више сам довољан) јесу медијализација одумирања самог српског језика и Срба у непостојању српских медија, развлачећи нас по обманама у којима живимо најмање од 1943. од кад Срби више уопште не учествују у обликовању властите историје. Можда је на кратко било неколико покушаја да се узме историја у српске руке од 1943. до данас, али сви ти људи су брзо потиснути док наш универзитет ништа од тога није разумео, или, још горе наопако је већину ствари схватио бавећи се тврдоглаво умишљеном историјом брозовштине и неке пуко идеологије, остајући потпуно у имитацијама првржен знањима која припадају туђим поднебљима, искуствима, менталитету, потребама, фантазијама.

____________________________________________________________

i Бруно Латур је умногоме са другима, са правом актуелизовао теорију имитације судије Габриела Тардеа и ми гледамо стално ону само лошу имитацију у нашим приликама глобално западне стихија-епохе чији смо маргинални део и где нас ЕУ као потврђени непријатељ жели да претвори са рударењем у „жртвовану земљу“. Те као што искуствено у раду са великим корпорацијама каже Академик Вукосавић сад имамо највише два месеца да то зауставимо – ово за почетак стављање ноге у врата са рудником Јадарита, као почетку општег претварања Србије у рудник без више права на живот. Зато племенитог Ратка Ристића жгадија никако не може да остави на миру и њему се какви су они и свашта може догодити као и свим тим људима (како би можда и Проглас преузео, где имају свог човека, а онда опет пиши пропало, само што иза овог још једног изигравања почиње потпуна пропаст Србије и Срба).

ii Stekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, 2022.