(објављено 23. 01. 2025.)
Несрећа у Новом Саду
Од почетка је режим стално изнова бирао да не испуни захтеве студената него да нуди неке половичне симулације у сталним покушајима да промени стварну парадигму несреће у Новом Саду: да је искључиво њихов систем одговоран. При чему за режим је постало основно да се избегне одговорност оних који јесу најодговорнији у пост-транзиционом друштву (у коме и ми сами данас живимо, па се не може шематски скривати одговорност у крилу предходног модела и његових тумачења), а то су власници предузећа, али изгледа и политичари режима са којима су власници, по свом вишемесечном непрекидном циркусу срамотних испада са институцијама и медијима у покушају скривања, коруптивно уговарали и реализовали посао реконструкције железничке станице у Новом Саду.

(терен је реализовала ТМГ … део групе Кантар – предузеће које је основао и даље наш најбољи истраживач који је радио овај посао Срба Бранковић, али, режим, сад већ безобразно, игнорише и став већинске јавности: Ко је крив.)
Да је реч о корупцији не може бити никакве сумње како институције нису ни једног тренутка поступале према власницима предузећа. У супротном институције би врло јасно препознале власнике и позвале их на њима припадајућу одговорност за несрећу. И захтеви студената би били испуњени (протести се не би никад догодили). Као што би коначно можда режим сам препознао да мора да се уреди – да више не може да управља како је навикао без било какве одговорности. Можда још важније да је дужност да је одговорност дистрибуирана оном коме стварно припада без манипулације, а не да је цео државни апарат вољно или невољно усмерен на ширење хаоса и продубљивање глобалне епохе стихија-друштава у чему живимо много више него многи други, потпуно дезорјентисани, показујући да јавно не познајемо ни сами историјски смисао народа (па ни кад се подземно побуни, а то је увек кад већински грађани неподељено изађу на улице), како колапс у Србији почива на транзиционој катастрофи, али и историјској. Деценијама сами не знамо на чему све почива Ред, па ни то да је национални смисао битан део Реда. То не зна ни сама јавност у свом пуном смислу, него се мисли да је Ред нешто као добро организована кутија са шминком за сваку прилику (која се навлачи преко једног те истог лица), а историјски национални смисао народа да је по „анегдоталном доказу“ задње уточиште хуља по маси оних образованих имитатора на Брозовској оперети након још његове отворене фузије од 1943. са усташлуком и додатног губитка способности Срба да сами обликују властиту историју ево већ скоро сто година. То још мање разуме из неуспешне транзиције већински настала српска елита, како међу њима нема ни једног припадника који је израстао из успешног одговора на историјску кризу државе и народа. Задњи који је покушао био је Коштуница и његова странка уз мноштво мана. Остали су само гледали како да се у транзицији обогате – они, њихове жене, рођаци, кумови…проглашавајући остале транзиционим губитницима као да су ови грешни, претварајући друштво у клоаку (као да су они стварно поседници Черчилове златне клозетске шоље па да могу да седе недодирнути изнад ње и ординирају до миле воље, јер само тако могу да буду власт, у нереду). Зато нису ни могли да делегирају одговорност за злочин онима којима припада, што би и за њих било најлакше (или да могу макар толико да се стисну и жртвују део својих које је срећа нереда напустила по цену убиства недужних, него желе да остану уздигнути изнад народа по сваку цену и надаље, спремни да га још више заточе).
Гажење студенткиње у Београду
По укупној атмосфери коју више од деценије режим производи у српској јавности и то се морало догодити да неком невољеном, умно слабијем посустану људски обзири, онда и узуси елементарног заједничког живота људи и да прегази девојку на тротоару, јер му се учинило како може по наизглед формираној атмосфери слободног попуштања свих кочница за сва могућа дивљаштва. Као што је то очито подсвесно охрабрило режим (а очигледно и сам није превише присебан, а јесте простачки охол) да започне са кампањом графичког показивања „средњег прста“ по школама, на улицама. Па је моје питање за режим, где опет нестадоше ти „пристојни људи“ за који се режим издаје, заједно са својим присташама? Да ли је таквих било кад било међу њима? Да ли уопште познају било кога пристојног, да ли би знали да га препознају?
Многи грешећи покрећу питање да ли смо на прагу грађанског рата, јер овде није реч ни једног тренутка о сукобу довољно озбиљних идеологија, него о процесу деструкције друштвене структуре и деградације Реда, уз елементе дугог трајања дегенерације српске државе и народа (скоро па 100 година). А пре свега је реч о расту појава дивљаштва под постојећим режимом. Коме је и режим сам тај главни генератор, посебно док плаћа хулигане у БМВ-еима, Поршеима да наоколо малтретирају људе и исписују „средњи прст“ по школама. Тако да је данас у овим протестима реч и о основној друштвеној хигијени. А против ње се не може водити грађански рат. Није предвиђен. Него сам режим под хитно мора да одступи, без више било каквог једва умишљеног изговора, како је још одавно све потрошио и ништа више што каже нема значење међу људима.
Предуго режимско цеђење суве дреновине
Одавно режим само цеди суву дреновину, још од Бриселског споразума ван сваке сумње, „бољим животом“ (криминалом и корупцијом) подкупљујући разне, махом најгоре у српском друштву и шире, те бедне, потхрањујући само медијалне обмане и јавно дивљаштво, док државу, народ и друштво упропашћују. А итекако је имао од кога да крене, али да се изнова не враћам на 3. Осе поделе Срба и на лумпене (Тојнбијевског краја српске историје) помоћу којих режим толико дуго успешно међу нама паразитира, а да нам је упропастио државу, културу живота свео на похвалу беспризорности, а домаће тржиште изродио у пуки грабеж од авантуристичких трговаца до исто таквих банака (па и сличе рударске компаније жели да нам подметне – како овом режиму само лоши избори успевају). Него да се држимо садашњег тренутка.
Основно што режим покушава јесте да протестне 15-минутне прекиде 24 часовног циклуса живота у Србији због убистава система за које још увек нема препознате праве одговорности у српској јавности, него само симулиране, мађионичарски открије као „обојену револуцију“ (те надстрешница је као случајно пала – то је оно прво што су покушали да слажу, па до тога да су нам непријатељи подметнули убиства и сличне халуцинације). Истовремено покушавајући са друге стране да позивају на право на рад, школовање, кретање, претећи последицама, а као да не зависи управо само од њиховог прихватања одговорности и њене исправне дистрибуције, а не да људи потпуно одустану од права на Ред (животних стратегија заједница за опстанак и перспективно постојање). Како је њихов деструктивни систем почео све више да убија и на велико и на мало – у разним згодама, како је превише таквих случајности њиховог система, не само под надстрешницом, него у школама, градићима, на тротоару, старачким домовима који лиценцирано раде годинама са блокираним рачунима: формирајући тек целину само са оваквим особинама. Сваком је иначе јасно кад 24 часовни циклус живота почне да застајкује, посебно због могућег генералног штрајка, да то итекако мора имати многе последице. Све је тако и расте док год режим одбија дух протеста и да коначно разуме смисао и да се врати познавању Реда, или, да одступи ако из себе не може да коначно исцеди толико способности, људскости и српства.
Напротив, режим се одлучио за још једну искључиво маркетиншку симулацију стварности пред најавом генералног штрајка, да одигра формирање Покрета за народ и државу, као да ће и то искључиво „магијски“ да унапреди нарасло дивљаштво па му се више нико неће моћи да се супротстави, или, да испуни још суманутије очекивање, доведе до одговорности, а посебно његове лумпене, њихове максимално гротескне амбиције, а посебно њихов претежно лоповски безначајни конзумерски живот. Док ће најреалније цео фокус на покрет се излити према ничему у сливник још са првом метлом чистача трибина после њихових сесија (на ту страну одавно се више нема шта додати), тек са промењивом срећом као и обично за неке од њих, али без било чега за народ и државу, јер није ни било никаквог националног историјског смисла народа у свему оном што је СНС за целу своју епоху радио.
Док са друге стране генерални штрајк може само онолико суштински да успе, колико све више људи у институцијама почне да учи како да се ослободе и преузму своју одговорност (а по себи бирократија свуда у свету јесте моћна и воли да чува саму себе, поред обавезе чувања интереса капитала). Како да један другом помогну и тако интринзично сами почну да стварају заједнице достојних и успешних људи у институцијама (како су са садашњим режимом нападнути). Тако да генерални штрајк има јако афирмативну по човека и друштво особину учења (а не само изнова мућења и општег лакејства које и бирократију на дуже стазе итекако трајно слаби), а шта осим јако бучног медијског циркуса са маркетингом има „Покрет за народ и државу“? Понављања исте беде – колико сад сви ви мене коштате (зато је режим могао само да понуди станове кредитно неспособним у игри алавости и одузимања многима од тих неког следећег дана имовине за ситниш, посебно са бескурпулозно отимачким праксама извршитеља какве само познајемо, што се сигурно неће мењати, 5% осиромашеној просвети, баш само лакрдија)?