(објављено 31. 05. 2025.)

Шта је то неприродно са ЕУ?

Сваки пут су у Србији протести народа пропадали кад год су постајали извештачени ЕУ пројекти. Ништа мање од искуства не одступа ни садашњи студентски протест, иако је и режим посегао за никад виђеним мерама терора над образовањем (и универзитетима) удешавањем и лагерских услова живота за њих – те је Ломпар у праву да је то свођење живота на концлогор, кад су људи ускраћени за елементарну егзистенцију, како режим није спреман да одступи од свог пре свега паразитског живота, који угрожава и елементарну цивилизацијску сигурност народу. Заправо да настави а сад радикално са даљим укидањем саме српске државе, на чему ради од 2013. (а сам пратећи лоше трендове губитка државне сигурности од 2008.) а наплаћујући се богато са својим деструктивним паразитирањем, тако одржавајући свим средствима и слом политичког система који ни данас немамо, нити је у изгледу, јер свеједнако зависи од управо изгубљене сигурности државе али и немања усклађености са историјским смислом, постављањем аутентичне агенде националних интереса, која ни интелектуално у Србији не постоји. И не само због сложености времена у коме живимо у преовлађујућем западном свету стихија-друштава, него преписивачке импотенције наше елите, посебно интелектуалне, где нико није а у прилици ни покушао да од Србије прави најбољи свет од свих светова, па нам само недостаје да нам странци дођу за професоре, као задњи чин нестанка српске државе, а не тек последице постојеће колонизације која је покренута пре СНС под изговором модернизације на западни начин, бивајући пре свега транзиција према ЕУ. Како су Срби сами у опасности да изгубе у томе процесу државу будући за разлику од осталих становника сабласне Југославије 2.0 Срби су народ – просторни фактор на Балкану који Запад не жели и дуго већ ради на томе да нас слаби, а од 1999. и да нас очито уништи прекршивши све законе човека, сва међународна правила, губећи сваку људскост кад су се као лажљива, подмукла и злочиначка стотинама пута јача неман сручили на нас бомбама (а за то је већ било довољно што нам је кроз читав век и више одузета свест о нашој историјској изузетност и за многе од нас, како историјски народи постоје онолико колико се успевају сами развити у просторне факторе и постојати као такви, зато је „српски свет“ мора бити одбачен под баш сваким изговором, чему је ишло на руку да му је Вулин промотер и тиме као да је неко хтео да то буде од почетка искључиво покушај – недоношче, јер је нама допуштен једино хибридни, наводни ЕУ свет вавилонске бирократије за нас, као њихове пројектоване периферије; морамо да се духовно сами угушимо у општем провинцијализму и да будемо сретни са тим шта год да нам раде). А под Вучићем за калкулантски Запад (који су здушно организовали истребљење и истеривање Срба из Славоније, Хрватске и Далмације – као њихових старих земаља које смо им некад одузели, гушење Републике Српске, истеривање и до данас трајући апартхејд над Србима на окупираном КиМ, монтенегризацију Црне Горе и још данас не признају Србију као државу, дефинитивно од 2008, него се сумануто говори о „простору“ Западног Балкана) пропадање Срба је много лакше реализовати, кад код његових лумпена олако пролази и да су дошли Марсовци бацили комету и срушили надстрешницу, као чин интерпланетарног тероризма уместо да их нешто уче (а не шака јада направила свињарију, куд би то стока која је сасвим недоказана). При чему сами српски лумпени нису некаква менталитетска појава међу Србима, него друштвене лумпенпролетеризације, лоше, шок либералне транзиције 2000-тих Ђинђића и остали, након (евидентног југоусташког) комунизма. Који сам још увек влада са позиција неинтелектуалног набеђеног малограђанског (трабуњања о савршеном) антисрпског духа, уз и историјску кризу (народа и државе) наметнутог са сабласном Југославијом 2.0. Што је онда са временом довело до лумпенпролетеризације не малог дела становништва коначно 2000-тих и губитка сваке наде за превише српских породица (у унакаженом свету без вредности а опште грабежи која се води под термином економизације свих ствари и односа и опште медијалне деформације), уместо да је дошло до уравнотежења разумевања историјских и друштвених процеса, а свакако итекако да је власт, стара и нова елита, посебно интелектуална водила рачуна о свим људима и систему на стварно њихову корист, то се није десило, него је опште завладала хаотична најпримитивнија провинцијална грабеж (разумевања транзиције и самог капитализма). Уз свакако персуазивну и иначе заглупљујућу медијализацију свакодневног живота и у јавности, што је онда током СНС режима усавршено у само њихову корист похвале сваке врсте беде. Тако да је СНС брлог само на одвратан начин као своју прилику искористио српске лумпене, што и данас стално чини док тзв. „грађани“ се тек и само са брлогом такмиче око пуке превласти (сами једнако провинцијални и периферни по сензибилитету и разумевању света). Неко ништа, а морали би и да су „грађани“ нешто, осим конзумерске масе западне глобализације, јер нису ни они поред њихових жеља сами се изродили на Марсу, него су ови искључиво духовна чеда коначно именивог синтезом вишедеценијског искуства са Југославијом 2.0, као комунистичко – југоусташког дискурса па и тако исти роморе. Не другачије. Зато неко као Ломпар, као и најбољи српски говорник мора мало да смањи доживљај причања о разумевњу „грађана“ јер је то вештачко само по себи, како су то у бити апатриди, лично сами су безисторијске фрагментарне свести, који нас доказано разарају, него они су ти који морају да направе отклон и то не само декларативни, него да науче да се много мењају (да се они сами ољуде у свету, а не заглављују у испразним идеологијама и њиховим пропагандама због увек нове, само њихове личне користи, изнова, под геслом тим горе по чињенице, али чак и нека и земља буде спаљена, шта њих ту брига). Тако да ми живимо у комуникацијском „свету шумова“ а не у изгледима на излаз из опште националне катастрофе и колапса који је актуелан од кад је и СНС брлог на власти. При чему „свет шумова“ свих друштава пост-истине је оригинално савремени Западни феномен који је њих одвео од „ризико-друштва“, тек до „стихија – друштава“ и ту оставио (најмање, оно кад више чоколада нема 100 грама него 82 итд, те где квалитети роба нису исти за сва тржишта па ни у ЕУ) што ћу пробати да објасним, макар да поставим радну хипотезу о променама мишљења о догађајима од 12. века до данас на западу, као периоду аутентично западног мишљења, иако без Грка јасно ничег нема, па ни тог мишљења, који су нас научили све духовном како је напоменуо Бруно Снел (у посебном тексту). Тако да се процес транзиције у Србији сасвим заглавио, што сам некад приказивао на начин као у графу ниже, јер је елита сама изгубила самоконтролу уз више него и очиту помоћ Запада/ЕУ у деструкцији друштвене структуре (уз још очито дужег века дегенерацију народа и државе), како су они „само хтели да живе, јер се једном живи“, а онда су заборавили да су Срби, али и ништа мање да су људи и са стварним људским дометом до ближњих, а не да наводно брину далеке и стране туђе бриге или још најчешће искључиво апстрактно и коначно по сад медијалној моди то дегенеративно вокистичко (осећања без разума) – него да постоје у самом овом свету пре свега дубоко укорењени односи стратегија борби за опстанак и постојање народа (која је и њихов сам опстанак и постојање):

Студентски захтев за коначну (пост-транзициону) сигурност рада институција (саморегулације институција, за чим су ишли њихови захтеви), а са чиме су успели да покрену догађање народа, те да поново дође у фокус оно што је основа сваке историје, стратегије борбе за опстанак и постојање народа, сами су студенти ослабили са својим „Форест Гамп“ акцијама према ЕУ уз јако наваљивање дефектних, бескурпулозних непријатељских агентских медија страног интереса, те осталих дискурзивних (разних од запада плаћени нво, појединаца), адвокатских агената (разних како удружења, тако и странака) у покушају да прогурају неприродну ЕУ агенду која нам је без било какве сумње подмукао непријатељ, како српском народу, тако и српској држави (за које ни нисмо одавно држава него део некаквог Западног Балкана). При чему ни иста ЕУ сама посебно у своје задње време све више нема ни одлику иједне вредности тонући у стихија-друштва. Као што иста ЕУ и то уско сарађује са брлогом режима који је и довела на власт у Србији (са којим је заједно извела и Бањску ради тек даљег терора над Србима и традиционално бескурпулозног убијања сваког српског духа, под старим геслом „Србија мора да умре“, па се ни животи људи никад не штеде, који се отворено уз њихову помоћ на КиМ стално огавно шиканирају са стране Шиптара, какав Курти као да он лично коље голим рукама српске дечаке). Како ми све време сведочимо само двострукој подмуклој игри ЕУ која је не кријући неким будућим остацима Срба наменила тек и искључиво судбину житеља „жртвоване земље“ на својим границама, ако нас не пошаљу у империјални рат као већ придобијене Укронацисте. Те прича разних њихових агентура о неке „две ЕУ“ у српској јавности је искључиво непријатељски гротескна (па би и они требало да одговарају лично дугогодишњим робијама ако не побегну на време, као и чланство двора брлога режима, али и послуга и њихови канализациони медији). Стално изнова стварање јалове схизофрене слике о ЕУ (нема никакве „две“ ЕУ, нити је било) једини је задатак Н1 и Нова С и свих прирепака, док трули брлог режима стално спроводи диктате ЕУ и тако остаје сам на власти док њихови канализациони медији као нешто приговарају ЕУ. Заједно сви ти медији тек ширећи у српској јавности индукцију малоумности, јер Срби немају ни један свој медиј у властитој држави што само продужава симулације у којима живимо од 1943. На кратко прекинутим приликама током Коштуницине власти. И то је прва и задња власт Срба у 80 година. Која је једино била и народна – демократска и српски државотворна тежећи стратегијама опстанка српског народа у историји и његовом постојању у свакодневници иако у невероватно тешким приликама. То је егзогени разлог слабљења студентских протеста, потпуно очекиван, јер се везује за осведоченог непријатеља, како животињским бомбардовањем 1999, злочиначком окупацијом КиМ, тако и вишедеценијским поништавањем сваког српског националног интереса, али и идентитета, и ту нема шта да чуди, јер непријатељу нити треба српски народ а још мање стварно демократија (па ни код себе је не трпе од кад су у кризи, а империјално су зинули на Русију како би се наводно извадили из кризе, јер немају више доминантну будућност у односу на Глобални Југ; те кад неко спомене тежње као ЕУ јасно да је тај најмање корисни идиот непријатеља, посебно подмуклог као што је ЕУ, који је на почетку југословенске кризе гледао како да врати своје провинције, а сад како да трајно уништи Србе као просторни фактор који им дуго квари империјалне послове на Хелму). Док ендогени разлози нису само у облицима терора коме прибегава брлог режима (Ломпар – концлогор) него што ни једна модерна држава нема процесно уходано решење за побуне народа (само постоји декларативно право). Довољно је погледати како побуне пролазе у Енглеској, Француској, или, по новијем у Немачкој где хоће да највећу странку забране, док власт доноси нелегитимне и гранично легалне одлуке сатирући и цензуришући сваки отпор народа док их свесно гура прво у беду (пре свега по њиховим извештајима квалификоване мајсторе и помоћну радну снагу) да би заправо имали добре војнике за рат, а коначно и све у нуклеарно уништење због махнитих интерес клика елите. Тако иако данас нико више не говори да је народ „антикваријат“ као тек термин из прошлости, да је неважан народни суверенитет, јер очигледно је како нема ништа од краја историје и западњачке супремације за сва времена будућности, него демократски, народ се ништа не пита у све више само самопрокламованим демократским државама Запада. Ако још не поверују у званичне лажи и њихове циљеве, тим горе по сав тај народ, како је дивљаштво и све са њим повезано широко закорачило и на Западу. Те и они губе убрзано цивилизацијску сигурност уз помоћ целог апарата, од медија до судова (док и Немцима се све чешће дешава да им се возови кваре и сударају, као, да су листе чекања у здравству предуге, да расте смртност рођене деце – зато Е. Тодов закључак о крају запада није лишен смисла). Све то је свуда-исто док слуге служе, а клике заповедају ко разбојници (медији толковањем нормализују – значи сва три круга друштвене структуре сарађују и функционишу, али финално наизглед да се не види усмеравајући искључиво у пропаст, а да народ нема моћи да их заустави, или, макар обузда). И тек кад се ова отужна и јадна слика стави на све догађаје, они постају јасни као никад пре.

Утопија уређености

Да ли можемо досећи као народ Ред? Који су и шта његови елементи. Ово заправо данас нико не пита. Док се све време сударамо са нередом и сад већ искључиво живимо у „свету шума“. Утолико захтев студената за саморегулацију институција – њихову сигурност, није тек наиван захтев, већ суштински, јер се односи на ред који нико феноменолошки необјашњава него се сви заплићу око парола термина, као што је владавина права неулазећи у саму природу реда.

Брлог режима се не може просто схватити само као пошаст, иако је неизоставан такав доживљај, ако се само анегдотално посматрају и доживљавају догађаји, тежи дискурзивном опису свега, а не по њиховој процесној природи. Док ми имамо посла са кључним друштвеним процесима и који се састоје у успостављању пост-транзиционог друштва и његове друштвене структуре. А све то захтева промену парадигми, другачије разумевање, а онда и размишљања. Без разлике што су све друштвене институције наслеђене из предходног система, те грдо реформисане, уз опште погоршавање људског капитала у њима вољом елите. Након протеста студената, једино оно што остаје да се констатује да су нам институције бедне, а људи у њима јадни. Те да студенти и народ нису вредно пажње успели да их покрену из њима својствене праксе. Студентском протесту, као и великом догађању народа наизглед парадоксално се није прикључила друштвена структура са генералним штрајком иако су то великим делом опет исти људи (они свакако нису преовладали у својим институцијама, као ни у предузећима и већински елита је остала уједињена уз режим из чисто интереса клика, а не државног и народног).

Ко где и како доноси одлуке и из којих разлога? Сви знамо да су посебно политичке институције изманипулисане и то вишеслојно. Да имамо посла са фасадном демократијом најгорих (олоша што би још рекао Аристотел) који злоупотребљавају своју власт претварајући је у брлог. Знамо и сазнали смо током студентских протеста да су нам државне институције бедне, а људи у њима у њиховој укупности јадни, те да више нема никакве сигурности државе у свакодневним обичним пословима, како онда да је буде у оним од националне важности. Уосталом сигурност државе је укинута 2008. пристанком на ССП елите (ништа Коштуници није вредело у српској јавности да све нас упозори да нас ЕУ не прихвата као државу), а како онда да поновим: очекивати више било какву сигурност у држави, кад је елита спремна да је се одрекне због својих интереса. Онда пре свега нема краја са њиховим интересима што повлачи стално све већи губитак сигурности, до пада друштва у дивљаштво (Дубона, Орашје, ОШ Владислав Рибникар као екстреми који су постали могући у општем дивљаштву) до коначно потпуне коруптивне аљкавости елите који су постали власници наших живота (опет екстрем пад надстрешнице железничке станице у Новом Саду), за коју власници ангажованих предузећа ни не морају да одговарају, ни бирократија одлучиоца, као уосталом ни за гажења, грешке па чак и намере све више било које врсте (као што је то „звучни топ“, црви у водоводу) јер се формирала повлашћена група људи у друштву.

Како власнике учинити одговорним?

Прво и основно, не треба мешати сигурност само са безбедношћу. Сигурност је много шири и значајнији појам и он је конститутиван како за цивилизацију (то је идеја која је конституише, наспрам дивљаштва, али и природног окружења – „света живота“ као таквог од кога нас чува), тако и за сваку државу. Без сигурности нема уређености државе. Наше понашање и очекивања као одавно цивилизованих људи везани су за њу, како за окружење (природу), тако за наше односе, те за стварање институција, норми цивилизованог живота и сарадње у таквој средини која је сама испарцелисана (функционално структуисана) са сигурносним правилима понашања (њеним нормативним инсталацијама, како друштвеним, тако и техничким, шта би ми данашњи без електричне енергије, уосталом то смо видели 1999. кад је НАТО разбојнички бомбардовао само како би нас малтретирао), онда и очекивањима према којима се сви ми орјентишемо. А кад сигурност изостане као за Србе на КиМ, или, у Новом Саду само због брлога умишљених власника наших живота, онда народ свакако има право на побуну, јер ми више немамо пуне услове елементарне цивилизацијске сигурности у нашем националном друштву. Тако да ми немамо наивно посла са аутократијом, него са нечим много озбиљнијим кад је наша сигурност у овом степену доведена у питање да губимо смртоносно елементарну цивилизацијску сигурност, док нас на све стране преплављује дивљаштво (укључујући и дивље насеље испред Скупштине Србије и арлаукајућа музикантска дрека која од ових долази, а неки су и доказани насилници). Самим тим трпи и наша егзистенција и култура живота (трпи и привреда у опште произвољности корупције). Свакако све ово се може приписати пошасти које нам је донео СНС, али како су ови настали и постало је могуће да у овој мери приграбе власт више од деценије. Више пута сам сам понављао причу генезе политичких прилика (2008. слома политичког система и насталог вакума) и самог СНС (вођство СРС + западни странци + ДС – што сви знамо), што су Западни странци тад искористили да себи доведу у Србији на власт себи послушније (који од тад испуњавају све што им ови траже, а овде дивљачки раде шта хоће претварајући нас коначно у своје власништво), али и неколико пута сам причао да поред историјске и транзиционе кризе битну улогу, ако не и пресудну игра дуго неуспели процес стварања пост-транзиционог друштва. Ту се у пуном смислу подбацило, јер није ваљано озакоњена улога капитала, према праву, али и, према обавезама, а посебно у погледу на недељиви суверенитет народа, који је кључан за систем модерне, и то таквог кординантног система народа у модерни: 1) да нико не може (ни једна клика) да делује против интереса народа у националној држави и 2) натегтнутије за сваку демократију, да народ треба да је у модерни у легибус-солутус-позицији, како то изричито наводи И. Маус. Цртао сам и одговарајућу шему, како то треба да изгледа и са јасно унесеном „дводеобом“ права, али и са осталим елементима што се тиче институционализације државе (премда сам лично мишљења да је потребно данас ојачати у овом степену технолошки развијеног света, што ће бити све више, поред јавног и приватног права, издвојити засебно и непосредно право сигурности, припадајуће и свима јасне одговорности, па да се говори о „тродеобном“ праву, а таква је и моја шема да би се постигла гаранција цивилизацијске сигурности за цело друштво, јер то јесте цивилизацијска суштина институционализације националне државе, кад ни власници капитала не могу преко јавног права избегавати посредну одговорност за сигурност, како су и непосредно интересно лично одговорни, кад похлепа нема мере, а не да се крију иза политичких и судских процеса):

Што значи да процесно треба да се: 1) уважи народни суверенитет, 2) разуме „друштвени уговор“, те 3) институционално, да елита, а посебно елита брлога СНС нема феудална права над нама (ма колико они били до неразмрсивости и власници капитала и у власти контролишући све отвореније и све више разбојнички институције масно лажући кад год стигну кога год стигну, баш као нека људска пошаст), него итекако морају институционално по врло јасно препознатој одговорности по власништву над капиталом да буду сакнционисани од првог дана ако се догоди нека штета, или, смрт (и да је сваком у српској јавности то познато и јасно, а не да на медијима раде битанге) од стране надлежних институција (одмах хапшени, истражени, ко треба суђен), што се није догодило у случају надстрешнице, него је Вучић исти дан лагао, што јесте и данас за моментално подношење оставке, да само она није реконструисана.

Побуна и избори 2025.

Институције се нису саморегулисале. Генерални штрајк се није догодио. Студенти су забасали у Форест Гамп акције према ЕУ. Вучић није поднео оставку, а и власт им се не даје, јер не само да неће више моћи да краду до миле воље и буду власници над нама, него ће већина клике бити ако је правде у затворима (па и добар део породица), а сва доступна имовина одузета. Па власт неће ни предати на изборима, ако се само они питају, а Западњацима још увек имају да понуде свашта (макар њихово ћутање над насиљем над Србима на КиМ, Република Српска није право ни почела, па и неки рудник, провизије, зеленашење и опште драње народа и обесправљивање, шикану по институцијама ко подигне главу против потреба западних странаца, макар онолико колико раде то исто за потребе своје клике). Народ су презупчили, кад финално није дошло до генералног штрајка. Због тога већ опуштено они дивљају на својим скуповима полако нас све опомињући као прави јаничари, подмећући свој лумпеншки башибозук, као што ни не склањају своје дивље насеље са улице испред Скупштине Србије, вребајући да сви посустанемо док су они ту где и нормално не треба да буду, стварајући нову ненормалност. А њима то није први пут за шта је довољно гледати како несретници узвикују „Ацо Србине“.

Два аспекта

Уосталом ни протести студената без генералног штрајка, уз сав величанствен одзив народа нису ни имали велике изгледе на успех. Њихов успех је био што су показали да институције саме по себи нису способне за саморегулацију, а сад су већ изашли из себи датог мандата и ризик по њих је постао неодмерен посебно у борби са режимом за који је јасно да само води у пропаст државе и народа (3 Осе). Без општег генералног штрајка, вероватно је да би режим реагова са неком врстом компромиса да су му истовремено отказали послушност полиција и судство и ни у једном другом случају (премда би ЕПС имао неке шансе због страних инвеститора). Образовање није у тој ситуацији са оваквим типом режима, јер образовање припада јавности – оно није само колико год било од виталног утицаја на добробит друштва, од прворазредне важности за само управљање друштвеном структуром (као што ни средњи слој нигде нема превише важан утицај на елиту – све видљиво на графу друштвене структуре). Тако да њихово даље инсистирање на изборима може само у два случаја бити катализатор, ако се ипак догоди због неких сад не савим видљиви околности генерални штрајк, или, ако откаже нека од прворазредних институција за управљање друштвеном структуром (полиција, ЕПС, а судство ионако само ускоро иде на летњи одмор).

Као што ни сама српска јавност заправо још увек није спремна за изборе. А то што се неком учинило да би се у оном мартовском хуку народа и само са једном листом добили избори, то је било већ сломљено са „звучним топом“, а ако би избори успели дало би се потом на јако лоше, како институције нису досегле тачку саморегулације, друштвена структура није била способна за генерални штрајк, а ни нејасна, непозната нова политичка вођства, судећи по општем духу оних који се сами нуде, заправо још непромењених заблуда само би створили још компликација, без решења постојећих. Пратећи посебно медије ових дана само схватам, да још ту нису разумели нема три пута, нити има три конкурирајуће идеологије, него има стања духа, два су стања да се ни не узимају у руку као смрдљив сир: 1) безупитна колонијална транзиција у ЕУ нзв. „грађана“ (југоусташлука), 2) опште пропасти свих Срба СНС лумпена, а какви су то политички избори за било коју самосвесну особу? Па ето случајем због изгледа тога њихови медији шире мимикрију (Н1, Нова С и остали) декларативно и иконографијом кокетирајући са национализмом, па све и са КиМ (па намештају своју новинарку Цимили да ето пита студенте из остатка Србије, а није никад ни једног са КиМ, а куд ви по КиМ ако није тајна? Кад дивљи Шиптари и за само мајцу са српском поруком тамо хапсе и малтретирају људе, глобе, пуцају на децу ако им се хоће, па је сасвим нејасно како су ове пустили на КиМ). Те постоји 3) народњачки – заједно у вредностима и удружено у потребама који има најмању медијску покривеност (тачније нигде их нема), али ни институционалну присутност у самој Србији. Далеко смо ми од смислених избора. Ако пак неко мисли мало је Ломпар ма колико вредан, да ЕУ опозицију сакрије на изборима. Уосталом све је то даље као у 3 Осе.