(објављено 15. 10. 2024.)
Седница о предлогу критично потребног закона опозиције о забрани рударењаi литијума и бора завршила се 10. 10. 2024 у 17 часова и 35 минута неуспехом, што је било сасвим очекивано како позиција има трајни проблем са стварношћу. Уосталом то је био неизбежан исход још од 2008. и слома политичког система у Србији, од кад ништа политички кроз институције није могуће. Као и што су и све државне институције од 2012. изгубиле сваку одговорност. Не од једном, свакако по корак, а сад већ институционално отворено режим се одлучује и на државни терор што постаје њихов коначни избор, са предлогом ригидних чланова кривичног закона, којим ће се са стране искључиво дивљачки – примитивног режима прогањати и кажњавати свако ко није по личној вољи и укусу моћника режима (ко се усуђује да доводи у питање њихов брлог и њихова све распрострањенија непочинства). Иначе је и друштво у целини итекако у међувремену под СНС режимом навелико подивљало, што се практично све чешће свакодневно лично доживљава. Губе се елементарна друштвена структуираност, нормативност и вредности. Агресивност – насиље постаје прекомерно, али и једини компезаторски механизми развијајући се и у патолошком правцу међу децом и младима (деца сама убијају у општој разобручености), а примитивизам и општа глорификација глупасти и чак огољено наркоманских халуцинација (посебно Пинк) пожељна је последица за једини ауторитет који јесте режим и његове услужне елитеii. Још пре 4. године сам поставио питање, да ли ће овако устројена Србија преживети ову генерацију? У предходном тексту сам додао да брлог режима не може чак ни да мисли српску будућност (па њима су већ сад преча власничка права страних компанија него што су Срба).
Заправо запањује иако и ми живимо као Запад у епохи стихија-друштва да ни наша академска заједница још увек неуочава процесе у српском друштву иако би то било „пола посла“ у борби са накупљеним последицама и оздрављење јавности. Пре изгледа да се са њима ни не баве, него стално исто понављају док сви увелико историјски догађаји, аутистично за њих немају баш никакав утицај који ствара друштвене и људске промене, на жалост много лоше, него је и даље све исто. Тако нису ни регистровали слом политичког система 2008. него све је то све цинично исто и без значаја, а шта онда има значаја? Добар део академске заједнице вероватно се овако понаша зато што су интересно инволвирани и дискурзивно подржавају задате агенде, а и по потреби адвокатишу, али далека већина зато што су површни, индоктринирани линијом мањег отпора, некад марксизмом, сад медијалним еу-ропизмом на нивоу скрипте за вечерње школе, па су многи само професори „по надимку“. Нико од њих не успева да уочи основно, суштинску дезорјентисаност српског друштва – врсту и степен, него део тек мекеће о ЕУ-вредностима колико им год тамошња бирократија давала изразито, отворено непријатељске сигнале и сами се далеко од било каквих вредности понашали, а други део је у некаквом религиозном патосу заглавио у „фолклорној религиозности“ док СПЦ под овим далеко од Патријарха Павла нигде насељеним вођством прежива у духовној и интелектуалној невидљивости, неспремни за било коју жртву свог комфора (не замисливо ми је да видим ове да као њихови велики предходници стоје уз српски народ, или ваде голим рукама лешеве Срба из потока након НАТО агресије). Док је ова дезорјентисаност и суштински модерна и састоји се у губитку историјског смисла српског народа и онда његове државе, потом и поретка. Што је изгледа близу по својим последицама као што је био пораз код Марице за наше претке и њихову будућност у њиховој епохи која се сад нама изгледа понавља, показујући онај дубљи смисао историје и над-временска ограничења елите српског народа која се изнова понављају? Уосталом ко се то први потурчио иако ће неки савремени професор изрећи да су само слуге остале после Косова, као што занемарује да су српске државе још дуго постојале, до потпуног пада пред Турцима који су и Беч опседали па су заправо тамо заустављени уз помоћ многих (којих није било у српском случају, него је Папа покушао да превари Цара Душана кад је пробао да организује крсташки рат и предупреди Турке) у дубоком продору Турака на европски простор у следећим вековима и многобројним ратним циклусима (те је данас један од познатијих немачких професора потомак турског роба из тих сукоба).
Модерна и историјски смисао народа
Шта чини пре свега модерну? Укратко, основне осе су:
1) системски: народни суверенитет,
2) друштвено: функционална диференцијација друштвене структуре,
3) идејно: историјски смисао народа као оријентације уместо сакралног.
То што је по дубинском запажању Кондилиса модерна понудила човеку уместо Бога личну срећу и тако учврстила психолошки монизам модерне (коме је примера Кант био критичар), који се у постмодерни преметнуо у психијатрију (јер човек није „биће среће“ као што каже мит о Икару, а ни психолошки човек се срећом не може удовољити као што каже велики Достојевски), не мења да то нису друштвене величине, него процес индивидуалне субјективизације са својим лошим крајем, као и свако одувек претеривање (онако Фуковски екстензивно до хомосекслуалног садо-мазохизма). При чему је реч о политички диригованом процесу кроз медијално-квазинаучне површне наративе кроз шта покушавају да се наметну као тоталитарни друштвено-културни процес атомизације човека и испод његове нормалне величине. Кад затреба и у „отказивању културе“, безумном гендеризму и малоумном вокизму у епохи стихија – друштва где много тога поприма какрикатуралне облике, јер мере немају нормални облик стварности људског живота, ни сам језик, у општој релативизацији и медијалном загрљају у вокистичкој малограђанштини („новој осећајност“ како сам је некад звао али очекујући је у шеми као потребној без које није могуће реализовати суманути процес хибридизације човека и машине са чим Запад покушава да пороби цео свет у свом задњем трзају – зато су педери толико важни за Америчку амбасаду и у Србији, и на њиховим медијима чији су и Н1 и Пинк). Него је у друштвеним процесима у модерни изразито реч о историјском смислу народа. Како су секуларни друштвени процеси у историјском смислу уместо Бога нашли донекле замену за Божији поредак са којом се народи у свету оријентишу уз све своје кризе (ратове, немаштине, патње), које ни раније нису мањкале са разликом да је сад сав ослонац на националним институцијама усклађеним са историјским смислом народа и колико га ови сами разумеју и практикују. Идеје прогреса, универзалности, хуманости и друго, а пре свега да историја проналази своје корене историјског смисла у самој антропологији, те култури као таквој препустићу Русенуiii и осталим, и њиховим читатељима, док ћу ја пробати поново да се усмерим на националну „способност обликовања историје“ и да изнова укажем, да се српска елита поред тешких историјских прилика поигравала са српским историјским смислом, тако да данас а сад више него цео век и није способна да потентно мисли о самосталној способности обликовања историје, а где и јесте нагласак на самосталном. Док је „способност обликовања историје“ поред самог историјског смисла, прворазредно историјска (саме историје као дисциплине и сам њен најважнији предмет поред смисла) али и пре свега практични задатак који по себи и треба да суштински формира националну елиту као такву у модерни ма шта ко видео као модернизацију. Иначе свашта причају код нас о модернизацији лепећи је као етикету на све и свашта па и на оне тек постмодерне – постисторијске, постљудске хибридне феномене наказног споја машине и човека са јасним вектором кроз Давоски ВЕФ да се изобличени човек изгуби у машини, а са гендеристиком је на добром путу да буде органски чип у веш-машини неке монструозне утопије Запада коју је још Гете забринуто најављивао. На дугом трагу да је још Хобс волео да се поиграва са механичким марионетама, или, фон Клајст драматично описивао овако изгубљени свет, а Хајдегер критиковао техне на трагу још Старих Грка, док се савремено стихија-друштво Запада изгубило у медијалним пара-световима забаве и замајавања а ми имамо наш јадни Пинк-свет где је прво питање водитеља у Пинк-универзуму саговорнику: „Гледаш (ругло) Елиту?“
Друга Југославија је била провизоријум алтернативне историје
Кад се не разуме властита национална историја не може бити ни разумевен смисао света у ком онда ни не живимо као државотворни народ. Као што не може бити успостављен поредак који је саобразан стратегији опстанка народа и државе у култури постојања. Него се последично све више губи однос са стварношћу у сложености света што нас све више дезорјентише (што итекако добро познајемо, како и јесмо сами живели у „брозовским“ идеолошким и пропагандним, јавно – медијалним фантазијама алтернативне историје „фараонске оперете“ Броза са којим смо заправо испуњавали „југоусташки“ циљ деценијама добровољно као народ и друштво против самих себе што и данас испаштамо). Те се губи смисао национале историје и живи се без културе историје (Русен). Тако ни не може бити националне способности обликовања националне историје, без чега садашњица нема стварности, а будућност је потпуно упитна и сам опстанак. Зато што је несумњива историјска последица друге Југославије била стварање од Славоније, Далмације и Хрватске – Усташке Хрватске каква је и данас која је истребила на крају све Србе из Славоније и Далмације. Па опет се и поред овог искуства још увек успешно “културно” међу неким Србима, спроводи наводни историјски смисао алтернативне 2. Југославије који је искључиво у “култури југоусташлука”. Многи кроз привидну ружичасту сабласт прошлости 2. Југославије још несхватају најбитније, функционални део мрачне брозовске “културе историје”. Која је била и остала у брозовској (скривено кроз комунизам усташкој) шизмогенези (Бејтс) српства, методом пропаганде, а доминантно жестоким насиљем, са друге за послушне наградом који су прихватили нови образац понашања међу Србима. Међу онима који су се приклонили, елиту су у Србији чинили искључиво наклоњени југоусташлуку (за које је страсно постао сумануто искључиво српски национализам непријатељ, док су за сваки локални доказани нацизам за време 2. св. рата, те још више после, постали слепи, сасвим препарирани кроз нови брозовски југоусташлук – усташлук 2.0; на заправо феномену који је у основи дубоко католички споја хришћанске љубави и убиства, а то православци не познају). Што се код дресираних Срба и њиховог потомства задржало и кад је Југославија нестала. Зато се тако силна дрека дигла око Брозовог фараонског гроба, која је у основи самозбуњивање глупака кад се потежу приговори колико споменика има данашњи Беч а како мало Београд, иако је реч о цивилизованом спуштању непријатеља у земљу на гробљу. Како је он био што се наше културе националне историје тиче и њеног смисла несумњиви непријатељ са стотинама хиљада убијених и унесрећених Срба од самог почетка. Па због такве примитивистичке дресуре Срба нема разлога да има други споменик осим онај на гробљу и то само од увиђајног противника, што се нама Србима зна омакнути за разлику од многих других, премда Броз није био частан непријатељ Срба. А то што се некима још свиђа брозовска фараонска оперета то је проблем само њиховог укуса (за које и постоји Пинк и Н1). Те тим интензивирани сентимент према Југославији је у последње време искључиво показатељ и даље одсуства доминације српског националног историјског смисла у нашој јавности. Па се то изгледа пре учи ако се у формативном периоду борави у иностранству и доживи како се сви они односе а посебно елита на њиховим школама према својој националној држави. То се у Србији а да је више од вашарско – сајамских парола и патоса данас не може сазнати (и кад позива, а понекад прети да треба јел гинути, као да је то смисао историје). Зато се ни случајно не сме нормализовати говор о југоусташлуку, нити шта је све поганог брозовска партија спроводила против Срба, а поготово врхушка, како су све то очито отпадници од српског националног историјског смисла, а многи погани патолошки подлаци и зликовци – док то што су испали победници пре треба да захваљују констелацији а не историји, да је неком од моћних у свету одговарало, а и да другачија не би била могућа 2. Југославија, посебно онакво прикривено ругло које смо познавали, не само због усташког геноцида, шиптарских и муслимански масакара који су се прикривали (уз дрске испаде, мало смо вас побили у Јасеновцу, уз уочљиво Брозово одсуство), него што је Југославија била 1941. потпуно доказано у колизији са српским националним историјским смислом. Против ког (српског историјског смисла) је деценијама наставила да ради брозовштина са својим југоусташким програмом према Србима и уз мноштво брозовских Срба (многи немају појма ни шта су урадили). Као што је и не мало било странаца, најкасније од 1943. (Енглеза), који су вероватно и понудили “висперну конструкцију” и легализацију њиховог срамно одвратног удруживања са усташлуком (већ објаснио у Обликовању српске историје) а свакако су пружили значајну организациону помоћ, од бомбардовањем Србије до спашавањем пацовским каналима усташких главешина (неко је тај туризам штитио и организовао са непосредним циљевима), али и даље после рата према својим дугорочним циљевима. Уосталом, како се то они увек нађу кад нас Србе треба зауставити и дебело оштети, па и сад Блер са Вучићем, Пич и ко зна ко (ко нам је правио реформу полиције, седи у генералштабу итд.). Полако, али ко може да поверује да су то случајности. Ми Срби заправо нити смо били укључени као Срби у прављењу друге Југославије иако је и немерљиво било више Срба у партизанима од других, па и кад се брозовштина спојила са усташлуком, нити смо за њих разне клике отпадника, странца и конвертита живели овде ( у њихом алтрнативном свету), те се и данас југоусташки исто односе а и за то подстичу старе и налазе изнова нове савезнике у Србији, или, их купују, од младих до старих, стално поричући да је реч о Србији као историјској чињеници (док остали народи у Југославији нити су били државе, а многих назови народа није ни било, него су произведени пуким конструкцијама алтернативне историје). Зато се на мах мађионичарски развејао овај провизоријум, јер је био алтернативна историја а не она са стварним историјским смислом. Југославија никад није имала стварни историјски смисао (а постоје многа набрајања разлога, али она очито нису испуњавали критеријум историјског смисла). Уосталом тренутачне нестанке Југославије нико не може да порекне колико год, а оком се већ види, неки мученици повремено гамизали на фараонов гроб и данас. У каквом тек паралелном свету ови живе?
Колонијални речник код Срба
Уосталом које данас ми Срби друштвене алтернативе имамо и да ли је и једна са националним историјским смислом? Зар се не суочавамо првенствено са овом владајућом СНС брлога двора режима деструкције друштвене структуре који је потпуно по себи пост-историјско лумпенско уништења Срба и Државе. Те је сам по себи пост-историјски феномен Тојнбијевске пропасти народа и државе. Ту нема ни говора о било ком историјском смислу као што се већ више од деценије види из сваког њиховог потеза. Него је реч о највише животињском свету лешинара који гледају како да оглођу Србију и упропасте српски народ.
По најновијем што су се намерачили да у здравству укину листе чекања, па их буквално укинули, а остали људи да чекају годинама операције или смрт, па ко пре стигне, а смрт је сигурнија, или, што су објавили слику ручка члана владе са директорима ланаца малопродаје потребштина, па ће сад ко Мишковића да их судски гоне, а после плаћај српски народе овај СНС маркетинг, зар није било једноставније да се на пример логички ограниче цене продаје, па да Лидл може да продаје као у Немачкој, или, по мањим ценама, јер су мањи трошкови него у Немачкој, уместо да је зеленашки овде све безобразно скупље и познато не само за нас лошијег квалитета (већ је то искусио ЕУ-исток). А онда о каквим се ЕУ – вредностима прича, или, је тек реч о пропаганди брбљивог силеџије? Или, кад нам НАТО агресијом окупирају КиМ? Па зар онда ЕУ није оно што се увек у нормалном језику звало непријатељ? Него као да има неколико ЕУ? Док код нас све цене слободно дивљају (једина слобода за коју знамо) и свако ради шта хоће предвођен пост-историјским лумпенима и посебно Западњацима, где предњаче привредници из ЕУ-земаља и њихова бирократија. Док се сви они куну у „невиност без заштите“, као и последњих неколико векова.
Ових дана запањује колонијални језик међу Србима. Како је ЕУ са литијумом разоткривен да од Србије планира да направи рударењем и осталим прљавим технологијама „жртвовану земљу“ за своје потребе, прорадила је и про-ЕУ опозиција и њихови медији. Први су, многи од њих по први пут се обрели као посебно ЗЛФ у Недељицама, док Ђилас покушава да освоји опет прво место у опозицији на овој теми и као ЕУ нешто прети иако је Западњачки експонент са више него јасним програмом од Запада колонизације Србије. Док је сваком објективном јасно да су само Ћута што се екологије тиче и Ми – Снага народа иза еколошке одбране Србије у Скупштини Србије, који су и досад најквалитетније интегрално презентовали стварну ситуацију што се режимских непочинстава тиче са литијумом, и њиховог плана општег претварања Србије у рудник (погледати: https://www.youtube.com/watch?v=a6w3j8q4fNE) и посебно остављања без воде. Што Н1 и Нова, те са њима повезани, пажљиво гледају да игноришу, чак је НСПМ у том колу игнорисања МИ – Снага народа. За то време ЗЛФ и Н1 проналазе бучно у ЕУ неке које брину планови дивљачког рударења у Србији, а које тамо нико не ферма, посебно поред Шолца, Макрона и сличних јавно кључних експонената. Спрдња, али која пружа и надаље схизофрено утисак о тамо неколико ЕУ, а само како би Запад контролисао обе стране стола у Србији преко ЕУ-опзиције, Н1, Прогласа (па Мајић најављује неки папир за дан после на основу „суверенитета грађанина“, а може бити само реч о суверенитету народа, јер шта може политички грађанин са својим само наводним суверенитетом, да оде на Вршку Чуку и одбије да једе, исели се цео сам или са породицом и ко ће да га прими? Па нигде нико у Европи не пориче суверенитет народа и националну државу као темеље модерног друштвеног система, осим ових наших комуниста индоктринираних са брозовским југоусташлуком и тзв. Ротријевски схваћеном демократијом). При томе сви се залећу са некаквим блокадама, док по мени је само смислено, да се поново организује протест у Београду, да режим још једном добро размисли, а потом је генерални штрајк у Србији једино решење да се заустави овај помахнитали режимски воз потпуне пропасти Србије. Или макар натера да прикочи.
Пре нас од Немачке потребе за литијумом штити како ФАЗ објављује да је у Немачкој порастао број повратника са електричних аутомобила на класични на 34% у само првих 9. месеци 2024. Као и што је прихватање гендеристике прикочило у Немачкој и поред урнебесне пропаганде међу младима између 12./25. година на 42% отворено против и за 22%, а међу мушкарцима је против надполовичних 52% а за једва 12%. Жене се као и увек лакше примају на пропаганду и помодности, па самим тим и нису превише лојалне наводним изборима.
Утолико мој модел поделе Срба на три-осе и даље остаје, са тим да лумпени све више усвајају колонијални речник, па југонасталгична-југоусташка про-ЕУ опозиција мора да се брани тако што се наводно помера услед бунта народа према народњачкој оси очекујући у свом пре свега маскенбалу користи за себе. Мене нису уверили да су они способни и вољни да се боре иако су по први пут подржали и потписали захтев да Скупштина Србије расправља о КиМ.
___________________________________________
iУ Огледу 2 предлагао сам потпуну забрану сваком новом рударењу док се поново не успостави валидна друштвена структура у Србији способна за елементарну одговорност. Борис Беговић тврди да по величини и густини становништва ни немамо рударске предиспозиције.
iiЗашто говорим у множини, а не о „једном човеку“ – Вучићу? То је зато што он очигледно није сам, напротив – па и њега су други из позадине (странци) довели нама на власт (попуњавајући по својој вољи и потребама насталу празнину услед потпуне српске дезорјентисаности и слома политичког система 2008. ДС+СПС перверзија) и са њим у власти саучествује гомила других (изразитих „лумпена“), а што је концептуално још одавно Норберт Елијас успешно искритиковао посебно апострофирајући Веберове идеал-типове, у свом „Дворском друштву“. Посебно је Веберу замерио површност и претерано учитавање у модел патримонализма. Док сложеност власти укључује и двоструку организацију (јавну и тајну), примера управљања поглавице заједно са многим „другим“ заједницом о чему је писао и предавао Марсел Мос, потврђујући да власт никад није била једноставан феномен, па ни код још примитивних народа, што потпуно обесмишљава говор о „једном човеку“ који сам држи сву власт – аутократи. Колико год се код нас фрљали у општој јавности са старогрчким (како се заједнице саме природно стално крећу између ентропије и пирамидалног устројства па се то покушава да се стабилизује поделом власти али и пре свега трећим комуникацијским прстеном развоја друштвене структуре модерне који је заправо све мање успешан), то чини и Демостат са својим очигледно несупелим последњим упитником на само трагу западњачке медијалне пропаганде: демократија вс аутократија; па изгледа до они све чешће служе за прављење гласина (о чему сам већ писао, а и у овом последњем упитнику су примера успели и да један важан понуђени одговор поделе на два итд. свашта су сами забрљали чак и да нису извршавали неуко туђи задатак у шта имам све мање сумње а и да нека агенција сама себи плаћа истраживање). Или што се у „Утиску недеље“ водитељка малограђански снебива што неки народ у Србији не зна за значење „емпатије“, као да ће старогрчки термин магијски ојачати осећајну узајамност људи – будале и будалаштина док је друштво искључиво због недорасле елите (доминантно сад подељене између југоусташлука и лумпенског) подивљало. А таман ме је држало добро расположење јер је у своју емисију довела Ратка Ристића, Драгану Ђорђевић и Слободана Вукосавића, људе који изазивају уважавање и поштовање са задовољством код свих, осим код чемерно погубљених лумпена брлога и њихове лумпенске услужне елите.
iii Rüsen,Jörn, Historik-Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013. Geschichte denken – Erläuterungen zur Historik, Springer, 2020 – што не треба мешати ни са Хегелом, ни са К. Левитом:
