(објављено 25. 02. 2025.)
И за опозиционе политичке странке се зна да јесу искључиво интересне групе
Доста њих ових дана посебно, пре свега на медијима (Н1, Нова С, НСПМ) потежу питање да се опозиција прихвати од стране студентског покрета. Премда нико од њих не пита заозбиљно зашто је тако, јер једино стално изнова нуде објашњење за слабост опозиције у често и лажном проказивању СНС брлога режима, што је неоспорно, али очито никако не може бити ни довољно (уз сва вајкања да је решење у уједињењу опозиције). Заправо нико не каже зашто се већински опозиција у српској јавности доживљава као махом недорасле интересне групе, а суштински нипошто као политичке странке. Ма колико Н1, Нова С имала ритуално склоност само оном делу опозиције тзв (про) ЕУ агентима интереса (који су по мојој класификацији 3 осе припадници југоусташке културно-протополитичке осе подела у Србији, која једина баштини континуитет и то од 1943. и фузије Брозоваца са Усташама чији је режим тоталитарно владао у свим областима друштвеног живота до 90-их прошлог века иако је то на изглед била само кицошка Брозовска фараонска оперета маршалских униформи и томпуса). Овој опозицији ништа не вреди ни гласноговорник у лику „Прогласа“ коме су јавно – отворено важнији интереси ЕУ од вредности, па и свакако српских, како Гојко Божовић каже, да интелектуално потврди њихово пресвлачење од југоуса (југоусташа, и тад прерушених, као да су само комунисти што су једва били, где се још примера Темпо у својој биографији иронично својима ишчуђавао и у раним данима југоусташког режима скромном животу пољског министра у двособном стану) биће декларативно у „грађане“ кад они ни најмање не држе до српске националне државе (него је ЕУ за њих назови-држава, која је врло слична сабласти Југоусташије), која их наводно омета да буду „слободни грађани“ својим народом. Они свакако нису ни у једном случају цитојени, него скоројевићка транзициом поткожена буржоазија (током свог мандата од 2000-те до 2012.) итекако склона убеђењима малограђанина о савршеном ЕУ, западу, иако је тамо у истом доминантно западном савезу већином реч о националним државама (Републикама) и једно 12 монархија. Или како то СВ Пирминi каже у прилогу критике Нозикове минималне државе: „…Него је обрнуто: културно-историјски, тим духовно-историјски, традиране су институције Државе, које су конститутивни услов слободне персоне у потпуном модерном смислу“. Значи реч је о сложености Ред-а, који код нас није ни могуће утврдити, већ због тога што су забрањени многи конституенти, као посебно, примера „историјски смисао народа“ (Русенii), а много шта се ни не разуме, као улога капитала у пост-транзиционом друштву, његова повлаштеност (кроз приватно право које му даје феудалне атрибуте), али и одговорност, те баланс који управо врше институције националне државе. Међутим није први пут да српска елита не разуме ни мало контекст (било историјски, друштвени …), а поготово се показује неспособном да се сама оријентише нешто више од (олако тек коруптивно) личног интереса и интересa клике којој сами припадају, а поготово да се бави дугорочно афирмативним обликовањем историје Срба.
Карактер (природа ствари) као судбина
Нико од забринутих за опозицију не може ни да замисли, а тек да каже, да је 2008. године иста та (про) ЕУ агентура тзв. прихватљивих Н1 и Новој С опозиције, тад у збирном лику ДС одрекла се сигурности властите државе (де факто је укинувши) са потписивањем ССП-еа, иако је од тренутка завршетка преговора Србије са ЕУ, до потписивања, 17. ЕУ држава признало део окупиране (де факто од НАТО) територије Србије као независне псеудо-државе Косове, те су и они потврдили као и ЕУ да српску државу не признају, са чиме је и сломљен политички систем у Србији. Нико на ово и да дода да су одмах потом са коалицијом опонената ДС и СПС претворене и политичке странке у само и искључиво интересне групе (не само на наговор странаца, него им је и такав био карактер). Чиме је уништена свака „цивилизацијска сигурност“ у Србији, како саме државе, а сад већ кусамо и у унутрашњем животу институција кад се догађају системска убиства због распрострањене коруптивне аљкавости система. Зашто би онда студенти хтели ове у својим редовима? Свакако овде треба додати, да је онда странцима било лако да у празнини опште сломљеног политичког система и потпуно дезорјентисаног друштва (погубљеног у историјском и транзиционом колапсу) уведу СНС, који су још као очито лумпени (3 осе) олако обећали да ће да поврате сигурност државе, а они су је сами докусурили, као и сваку институцију у Србији. Само се пара врти и све се парама завршава у општој економизацији свих односа. При чему сваком је видљиво потрошња игра главну улогу и преливање капитала у руке појединаца, а не улагања у развој (да неће ЕКСПО 27 да нас развија?), премда сама природа капитала је нешто сложенија.
И у свему овом нико није смео да има илузија да је реч само о моралу актера, него о нормама, а зна се колико се ДС опирао доношењу Устава букачећи тривијалије, да се не маже на хлеба, баш вицкасто. Можда им може бити на утеху да се некад исто тако Демократска странка у Америци противила кад су Републиканци предложили Устав (са мноштвом ништа мање бесмислених разлога)iii. Док је суштина да управо они који заступају наводно „грађански“ друштво сами се противе са подсмехом темељном, правно уређеним институцијама (такве су им биле и неприличне реформе судства, пословник о раду у Скупштини Републике Србије). Што су затим сами и демонстрирали у складу са својом природом 2008. При чему моралност (коперација у заједницама) никако не противречи држави као правном гаранту интеракција у друштву, али и не може да је замени.
Суштински поништена је „цивилизацијска сигурност“ саме државе 2008, а потом су институције губиле све више сигурност од 2012, како је онда цела пирамида брлога СНС режима потпуно посвећена да задовољи неумерено приватне интересе капитала, који добро видe, док је њима овог режима брлога СНС и њима је више него одлично, па свако узима колико хоће, а не само колико може. Савршена формула, само да за последицу нема растућу коруптивну аљкавост система који олако убија. Зато што институције изгубе сваку способност да обезбеђују народу саму елементарну сигурност (а што је суштина цивилизованости, зато је и зовем цивилизацијска сигурност коју обезбеђују самосталне институције а гарантује национална држава). Процесно је реч да је подивљали капитал однео превагу над друштвеним уговором (уз помоћ брлога СНС режима, који је разградио институције и сам се обогатио, као и предходници на власти – а вероватно и највише уз помоћ својих послушних лумпена – па ту свака шуша има и свој авион), а све то не би било могуће да није саме природе пожељне опозиције Н1, Новој С и осталима. Како је њихов светоназор такав, ма шта морално обећавали. Показали су се и да државу могу да сруше и да мало ко застење кад Вучић потпише Бриселски споразум и све остало, оставивши и државу и народ без сигурности. Него само ће и они да штите неког, као оног Ковачевића из Америке што јако удара, али ништа више (него под тепих).
Колико је могућа саморегулација институција?
Студенти траже у основи саморегулацију друштва (очито народњачки – заједно у вредностима, удружено у потребама) која би водила саморегулацији институција. У том случају делује могуће да и до ње дође. Иако изгледа да се веће призове реду много мање извесно, али на жалост тек није извесно да то изнесу политичке странке и не са оваквом елитом. То су саме показале. Као што се ни њихове светоназорне орјентације нису мењале. Зар нам и сам Проглас јасно не говори да ЕУ интереси имају приоритет? Док иста ЕУ ради посао са брлогом СНС режима (не само око литијума, него све време), па и брлог гласа у УН у складу са њима (док глуми шашавило око Пицуле), а Вучић се извињава народу. Што више није ни за виц. Него се искључиво потврђује да са овом елитом се не може нигде поћи, а још мање стићи. Зато није могуће политичко решење (чак и да није било 2008. и слома политичког система, а није могао ни да се са њима избегне, напросто је то била нужност). Они (транзициона елита) не умеју да се оријентишу, док их искључиво изједају лични интереси и пријајуће заблуде, те је потребно сагледати целу слику пост-транзиционог друштва, макар са шемом поједностављено и са издвојеним делом везаним и за Капитал:
Прво треба разумети, да привреда ради са оскудним природним ресурсима, а да капитала има у изобиљу, неколико пута више него свих реалних добара на свету (да је растао брже од развоја светске економије). Да је капитал кодификован приватним правом и то глобално хегемонијално из пре свега два англосаксонска центра, редом на Енглеском комон (обичајном) праву и праву Њујорка (100 глобално највећих адвокатских канцеларија), али да је без државне моћи иза себе неостварив (да ни финансијски инструменти, као ни ауторска права ни не постоје без примера санкционисане конвертабилности код националних банака у њихове валуте – тачније капитал има следеће атрибуте како то каже Катарина Писториусiv: приоритет, трајност, универзалност и конвертабилност). Као што исправним правним кодирањем сваки објект, обећање или идеја може постати капитална имовина (али не може свако, нити свако да кодира капитал, премда постоје помаци са заменом правног кода дигиталним кодом у циљу смањења трошкова правног кодирања). Капитал је повлашћен и захтева повлаштеност (јесте феудални рачун – Руденv). И то што је капитализам данас глобалан не значи да за капитализам није централна моћ државе. Оно што нас карактерише, то је суштинска слабост институција и њена зависност, па значајно расту криминал и корупција и као резултат цивилизацијска сигурност изостаје под ударом коруптивне аљкавости оваквог система који је финиширао СНС брлог режима (у односу на моћ домаћих и страних капитал актера, али и масу пуких криминалаца) и то деструише друштвену структуру. Иначе јавно је право свуда увелико у проблему, и не успева значајно да ограничи приватну моћ и приватно право па долази и до случаја неуправљивости системаvi. У сваком случају мора да нам буде јасно да криминалци не би могли ништа превелико сами да то не одговара интересима капитала, па и присуством нереда ( разобрученим дивљаштвом узнемиравања јавности и нормализацијом присуства физичке несигурности на улицама) који онда њихова непочинства прикрива, као уосталом и читав спектар медијалне индустрије забаве и замајавања. Док се са аномалијама капитала као кључним процесом у пост-транзиционим друштвима треба да се суоче свесном акцијом сама друштва (образована јавност) и њенe за то оспособљене институције.
Другим речима, данас је важно да разумемо процесе пост-транзиционог друштва који се тичу целе слике друштвене структуре и улоге државних институција у стратегијама националног опстанка и постојања, а не да задовољавамо сумњиве наративе оних који нам одмажу, а још више оних који нам наводно помажу. Циљ су и мора остати способност институција да саме испуњавају своју друштвену мисију и да балансирају односе између друштвеног уговора и капитала, али нипошто по цену цивилизацијске сигурности. Управо оно што је председник владе у оставци покушао да релативизује, безумном тврдњом колико год смрти, Србија не сме да стане. То не може да улази у било какав рачун некаквог баланса. Што ће демонстрирати у конкретном поводу (Надстрешнице) хапшењем власника предузећа ангажованих на реконструкцији (ма колико то водило или не до врха пирамиде СНС брлога). Уместо што се од почетка, прво избегава и само помињање ових предузећа (на које је тек указао Зоран Ђајић), док само тужилаштво до данас нема шта о њима да каже, а у оволикој повреди сигурности у друштву (убиствима) мора прво највише да одговара капитал (власници) око чега заправо нема дилеме.
Зато јесте важно иако цена већ постаје озбиљна за цело друштво а не само за студенте и њихове родитеље (и многе друге друштвене групе од просвете и сви редом који ће се укључити почев од следећег генералног штрајка) да свако у институцијама схвати да се морају у сваком погледу осамосталити што се тиче сигурности и да са тим нема компромиса. Они морају гарантовати основне стандарде и очекивања што се тиче сигурности.
i Pirmin Stekeler-Weithofer und Benno Zabel, Philosophie der Republik, Mohr Siebeck, Tübingen, 2018.
ii Rüsen, Jörn, Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013.
iii Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien: Eine Einführung, Springer VS, 6 izd, 2019.
iv Pistor, Katharina, The Code of Capital, How the Law Creates Wealth and Inequality, Princeton University Press, 2019.
v Rudden, Bernard, Things as Thing and Things as Wealth, Oxford Journal of Legal Studies, Volume 14, Issue 1, Spring 1994
vi Pistor, Katharina, Theorizing Beyond “The Code of Capital”: A Reply, 2020.