(објављено 03. 07. 2025.)
Био је нови 28. јун и народ је у поново великом броју показао да не жели СНС режимске појаве и њихову свиту за први сталеж друштва и државе Србије од којих треба трајно све да зависи, јер су досад већ сасвим успешно узурпирали баш велику имовину у процесу продужене транзиције и ставили под своју непосредну контролу друштвене полуге управљања у држави, само што они за то немају ни једно трезвено објашњење. Напротив. Како сва та своја „остварења“ свакако нису ничим завредели, још мање ваљаним заслужили, него су доказано искључиво паразити у свакоме погледу дисфункционализујући друштвену структуру (процесно злоупотребљавајући транзицију), политику, културу, привреду, ради само својих паразитских схема интереса, јер другачијем нису дорасли, као што и на историјском хоризонту угрожавају опстанак и постојање државе и српског народа у дугом трајању, а не само сад. Отворено настављајући политику 2008. губитка сигурности Државе Србије, са прихватањем Бриселског споразума предаје КиМ, као не мање да су сами преузели обавезу личног помагања непријатељу да међу Србима глатко прође уз њихове манипулације, што искључиво постижу најпримитивнијим мрежним корумпирањем српске друштвене структуре пуштајући све повезане са њиховом „организацијом“ да раде шта хоће (како домаћа лица и фирме, тако и стране), а под кровном заштитом режима. Зато за њих није проблем ни перспективно претварање Србије у литијумску колонију „жртвоване земље“ у договору са елитом ЕУ, како су они сами феноменолошки искључиво „лумпени“ прихватајући са сваким договор ко им понуди ћар и климаве гаранције останка даље на власти. Исто је и са Кушнер/Трамп хотелом на месту бомбардованог од НАТО Генералштаба 1999. који треба да надвиси зграду Владе Републике Србије. Правећи некакву спомен собу у хотелу, вероватно као на Мамули у Црној Гори који је претворен у хотел и исто са спомен собом, случајем поред ВЦ-еа. Те као што је исти рукопис странаца са хотелом, иста је врста људи потписника са странцима. Уосталом одавно тврдим да је само реч о оном што је Тојнбиi утврдио како пропадају народи и државе у историји (лумпен)пролетеризацијом елите што се код нас остварује транзиционим колапсом претвореним у криминал без краја. При чему је наш још историјски усуд да смо од 1918./1943. (фузије Брозоваца и усташлука) сви ми после симулације Брозовске маршалске оперете (малограђанског савршенства), а заправо сабласне југоусташке Југославије 2.0 упали сасвим очекивано у дубоку историјску кризу 1990, распада исте сабласти, коју није имао ко да брани (па шта је онда друго него тек историјска сабласт брозовског југоусташког нацизма према Србима, а за то је довољно погледати јуче и данас Укронацисте, па знати одакле прави ветар дува, као што је вршен погром над Србима још од деда и очева будућих усташа у Загребуii, док многе српске глуперде и даље живе сами у потпуној симулацији и по три генерације, јасно део из личне користи, а не само површно синдикалистички у општој замени пристојног образовања пропагандом). Тако да смо ми Срби деценијама били јавно однарођени и обездржављени (још 70-их се хапсило ако се и слави Српска нова година) изгубивши у све-симулацијама Југославије посебно ове 2.0, како суштинску светску орјентацију историјским смислом народа (Русенiii) у култури (науци), али исто тако и елементарно разумевање модерне да је ово у народном суверенитету (да је чак професорско „грађанство“ тешко навикнути како је реч о суверенитету српског народа и да је то кључно, а не грађана – поново читати И. Маусiv, о оригиналном смислу модерне и улоге народа), па су се на то 2000-те у општој (нео)либералној транзицији Ђинђића и екипе глупошћу алавих незналица размножили и надовезали лумпени у перманентно растућој дегенерацији народа и државе, што кратак период Коштунице није могао да заустави, премда је макар иза себе оставио опомену да нас ЕУ не уважава као државу (па смо данас тек „западни Балкан“) и Устав из 2006, да се увелико сами досад не распаднемо као народ и држава и потпуно изгубимо у периферизацији националних интереса и провинцијализацији духа најпростијим конзумеризмом, а на том смо путу све време. Тако да је садашње одузимање СНС елити лажног права да комотно само дрскошћу и општом бедом државе постану као ти сами огољено паразити и најгори (лумпени) први сталеж Србије то је суштина отпора сад већ народне побуне после 28. јуна, а не само више студентске блокаде (што је већ требало да се догађа после 15. марта, али путеви самих догађања никад нису сами праволинијски – експериментисало се са зборовима, који дају данас неке резултате, јер тад се већ добро знало да су нам институције потпуно бедне а људи у њима претежно сами јадни, па се од њихове могуће саморегулације ништа није могло очекивати, ако није до тад, као што су и студенти брљали са „Форест Гамп“ акцијама до Брисела, па се прибрали да је све само наша народна ствар – макар тако сад симболички перфомативно показују иако ме њихов програм у то још није најбоље уверио, али кажу да раде на њему). Као што лумпенима мора да буде јасно да се нико са њима неће договарати штедећи их саме одговорности, како ни Вучић није Јелцин, ни Србија Русија, него га само спашава пут на време. Па можда Трст буде поново и српски град. (Ако се све не заврши у неиздрживој опијености властитим величинама трагикомичније са Наполеоном у лудници, а наћиће се и неки Букефал колико се на медијима рже, ионако нам већ улицама иду жене-мачке, сам је видео поред Чешке амбасаде).
Београд никад није био толико уништен, као што ни испред Скупштине није било биртије
Никада у миру град није био оволико раскопан, прљав, замазан графитима, неошишан, руглом од грађевина затрпан које буквално прекидају руже ветрова и гуше га и загревају у општој без смисла градњи као лош сан. Уосталом нисмо ни нешто даровити грађевинари, посебно од 1945. јер од тад осим Палате Србије и Храма Светог Саве нема ни једне трајно лепе зграде. Док смо сад досегли свој максимум у прављењу зечијих рупа, које противећи се гравитацији иду у вис. Тако је и све остало изврнуто у парадоксе симулација са којима мање више отворено живимо од 1945, и у том удешеном стању наопакости симулација јасно је да је за лумпеншку елиту која би да постане трајни први сталеж Србије побуна против њиховог захтева обојена револуција, коју само треба да преживе, несхватајући да испуњење њиховог захтева је крај за све нас па и њих, јер је то немогући захтев противприродног блуда са духом, историјом, народом и државом, али и са целокупним нашим окружењем, који ће нас онда као слабоумне коначно покопати, јер баш ништа није остало од националне пасионираности (Гумиљевv) и духа и интелигенције стратегија опстанка и постојања народа и државе. И то државе као целовито српског места живота.
А колико то њима све не приличи (да буду управо они први сталеж) показао је скуп под именом „књижевне вечери“ у Вучићевој биртији на степеништу Скупштине Србије, на који са доласком Дијане Хркаловић (да ли та жена уопште има коначно ослобађајућу пресуду? кад се тако шета са наногицом, или је, напрасно и без ње), питање је, да ли је реч о мафијашкој свадби или сахрани колико се могло видети на избезумљеном Информеру. И сад исто та шака јада из канализације жели да упореди своје ту за њих окупљене никоговиће, ништарије и разбојнике, са не мање 140.000 правих и ваљаних Срба који су сами у исто време дошли на Славију, а не што их је неко платио, обавезао заједничким нечасним послом, или, што им прашта робије. Да би симулирали уз кафански музички талог и пљескавице, пића по избору, учеснике књижевне вечери на којој се пушта филм који нико не гледа. Коначно их је било за сваког Видовдански видљиво неупредиво мање у односу на људе окупљене на Славији и околним улицама, али је зато организатор поставио масовне полицијске заседе, како би пендреком показао да лумпени народ морају да победе (кад смо их већ пустили да и минут владају над нама). Што иначе није по први пут ни у једној европској историји кад се у могућем тренутку развоја успоставља нови први сталеж за самодршца (па му се и високи црквени достојанственици у уроти против народа придружују газећи ситно племство и слободне сељаке). Само што су сви ти знали и да форматирају дворска друштва (која су и данас права основа европских друштава – Н. Елијасvi, и чему и ми процесно припадамо, а осталом не, као ни већина других што се саме суштине народа тиче, јер би онда било одувек само једно светско краљевство, или, макар европско, а не да се за европско није ни чуло као заједнички могући именитељ до у 16. век и рат са Турцима – К. Левитvii који се отворено подсмевао идеји уједињене Европе; као што је и Милован Ђилас констатовао за Брозовску хунту да су само конституисали „трећу класу“, што није ништа друго у својој суштини него стари добри „први сталеж“), а ови из СНС немају појма о било каквом формирању другог до лумпеншког мафијашког брлога који мисли да је успешно заробио нашу државу. Још горе да је то стварно сам циљ историје (неки гротескни дух их је посетио). А без свести да су они за историју лумпени, тај сам крај народа и државе, а не Богом дана могућа лепота народа. Али после толико времена симулација у којима сами живимо, посебно од 1945. и да су итекако многе још очуване, па чак и даље витално југоусташлук као „западно грађанство“, ни њихова огавна лумпеншка освајачко-уништитељска примитивна заблуделост о властитом месту у историји не би требало да чуди, али то што су они, није ни оно много мање, некаква настрана идеолошка заблуделост (што нуде својима да верују) која посрће према свом једином крају, као свака фантазија напрасног пропагандног и лоповског очекивања накарадног „доброг живота“ а да дубље од тога све време нема: егзистенцијалних очекивања историјске орјентације (опстанка и постојања народа и државе сад и у будуће) и сталног рада на томе. Како су они само лопуже које су хтеле да имају своју државу (па им се учинило за скромних 10 година да су је уствари за себе отели), а да ми будемо ни најмање преносно њихово власништво које и могу да убијају кад им се хоће у њиховим трансакционим фантазијама паразитских интереса и безумној охолости, као што ни убиства за њих нису разлог да они стану у њиховом „напредку“ према трајном првом сталежу и вечној потврди овог, са свом својом подивљалом од бахатости примитивном менаџеријом лумпена, али и због масе психопата која их прати, јер и то је део њих. Зато су још гротескнији њихови медијални „жреци“ који су толико набеђено јадно посвађани са стварношћу и стално се свађају све више вичући да многи ни не знају чему служе (осим јасно својој ликвидности), али као и у свакој другој симулацији (и оној коју смо живели од 1945.), онда и овој да СНС брлог буде у свој накарадности први сталеж (лумпеншки), а који једино по нужности стварности води народ и државу у историјски загарантовани крај постојања. Уосталом, како за друго им нису способни ни шустери, електричари, зидари, лекари, фармацеути како је већ Бора Ђорђевић набрајао, јер сви они могу да буду баш све као гомила изморених дроља и ништарија јер су суштином ништа, а још више капои које су намножили. Сасвим је Ломпар у праву кад му је просветлело на случају безобразног укидања и егзистенције професорима да нам они спремају услове конц-логора. У свако случају нешто што је најближе томе. Тако они већ виде „своје друштво“. На ту им страну све више бежи сва њихова бурна дрека (од Вучића, Информерске псовачнице обезвређивања и заглупљивања живота … Марићеве „Ћирилице“ – цинизма бесмислица … свих облика Пинк ријалитија, као и осталих приучених медија који упорно досађујући настраним загађују нашу јавност са својим агенда-сетингсом пуко коруптивно-криминалних интереса различитих домаћих и страних клика које се једино и то опет по сили нужности стварности умножавају и лепе за онемоћало тело Србије, које ће само постати убрзо трупло ако се не одбранимо колико ових месеци).
Шегрти као професори
Ми имамо сва 3. проблема као што нам 3. Осе показују, те нам само оса лумпена није проблем са својим потпуно обесмишљеним погледом на свет, него и оса безисторијске фрагментарне свести која се привидом уклапа у „западни свет шумова“, али док је она пука трајна фантазија и данас југоносталгичне-југоусташке орјентације која се халуцинацијама и незнањем одржава ма са каквим се чињеницама историје и свакодневнице сусретали. Ништа ту не помаже. Као ни код лумпена, ни они праксе не разумеју. Показује се површност у различитим облицима, једном обесмишљеношћу, а у другом случају фрагментарношћу ширећи потпуну збрку у јавности која се услед тога губи у баналностима и конзумеризму забављања и замајавања, уместо и у учењу и општем сазревању знања и вредности практичног живота (културе живота).
У погледу демонстрације „бескрајне фрагментираности“ може врло парадигматично да послужи занимљив разговор са ТВ Инсајдер из емисије Дебата у којој су се нашли професор Ејдус, Бранка Прпа, професор Бауцал и пензионисани професор Зец. Ту се са сваким кругом видела потпуна програмирана безизгледност њихових шемата мишљења у пракси, док је међу њима напетост расла. Тако да у томе једино похвалним може да се схвати, да су почели да расправљају делом о фундаменталним друштвеним темама, од стварног интереса за јавност, чега нема ни на једном другом медију, те утолико није било речи о самим глупостима (као кад се Станојевић са РТС-а дохвати и његове колеге који само „западњачки“ пројектују привид баланса њима знаних моћи обезличавајући сваку тему интелектуално деградирајући до преостале пасивности послушности кликама којима су уверени да служе, а о другим телевизијама да се не прича, тамо су тек само приучене главе новинари, на граници свести, а о самосвести да се не прича како је Пирминviii врло успешно дефинише, између свести школски приучених мисаоних шемата, и самосвести, а нама и то посебно изгледа образовање на ФПН је мршаво одакле већина незналица долази које ништа суштинско не разумеју, нити промишљају, него пуко борбено баратају терминима за које их је неко преслишао, атестирао).
Покретач целе емисије је заправо била Прпа са разумном критиком западних демократија те са општом кризом (западне) цивилизације која пропада кроз нихилизам. При чему је само видела оно што се догађа са западним демократијама од Француске (Немачке) до Румуније, неулазећи у то да се евидентно показује да док државе не уђу у кризу може се говорити искључиво о виду „фасадне (медијално изманипулисане изборне) демократије“, а онда ни толико. Да нема речи како је то Ротри замишљао о конститутивности демократије, него да је као што је Кант рекао да је демократија (у најбољем случају) регулативна идеја, или, Дерида да је „демократија у неком доласку“. И заправо све је критички тачно примећивала до властитог спомена Вуковара, а онда је ту прорадила у њој изгледа тврдокорна Хрватица (описујући са згражањем како су Срби за време Милошевића цвећем засипали тенкове који су кренули према од усташа опседнутом Вуковару који су тамо увелико крвожедно пировали убијајући породице Срба од Загреба до Вуковара, а што њих и данас приоритетно и неометано држи, да се на томе и избори добијају у Загребу). На то се прво погођеним осетио Зец, сумњиво је подсећајући да је друштво старије од државе (баш занимљиво откуд му то знање, да ли је поистоветио првобитне људске заједнице, те заједницу уопште са „политичким“ друштвом модерне, шта му се то мотало по глави, јер му ни тад заправо и то суштински национална држава модерне ни случајем није била на памети, напротив, показујући да не разуме смисао народа, државе и друштвене структуре која се само скраћено зове друштвом) оптуживши је коначно звоцајуће за искључиво комунизам и 68-машка лева скретања и имплицитно да сва њена критика Запада заправо од тога долази? Занемарујући очиту демократску кризу Запада, још између губитка конкурентности у односу на Глобални Југ и могуће даљег не превише сретног развоја хибридитета. Ејдус је мртав озбиљан укорио како ето у политологији постоји „скала“ које је друштво демократско, као да је реч о некаквом заувек од природе датом физикализму, а не конвенцији и то искључиво западне науке која изгледа и све једнако важе од кад је он учио и то понавља (па и мени драг М. Г. Шмитix је од 4. издања до 6. својих „Демократских теорија“ мењао садржај скала којих има на Западу више и данас је сасвим смислено питање у овој дугој кризи Запада шта уопште значе). При чему је Прпа у том њиховом разговору покушала да развије тезу критикујући заступничку демократију, да је могуће решење у „директној демократији“ по угледу на Атину (заборављајући да је у Атини отприлике тек 7% становништва имало право гласа, а да је Аристотелx још прибележио да је то у суштини био и процедурални механизам да се атински олош подмири) реферирајући на Швајцарску и њене праксе са референдумима, са чиме се Бауцал донекле сложио имајући некаква искуства из својих студијских боравака, беше у Женеви, док су Зец и Ејдус остали некритички привржени Западу верујући у њега малограђански савршено. У сваком случају у расправи нису дошли ни до каквог краја, остајући запетљани у „бескрајно фрагментирано“ властитих свести и још су се на крају запетљали у демократију и друштво не разумевајући да говоре о пост-транзиционом стању скоро већ формиране друштвене структуре и проблемима кад је овако накриво насађена као са лумпенима, у заједници која у својој јавности ни не појми довољно егзистенцијалне стратегије опстанка и постојања народа и државе, него напразно хоће само „нормално“ да живе а без самог фундамента (опстанка и постојања народа и државе), па је цела стрка ко ће да протрља демократски наивно „Аладинову лампу“ и да испуни ту жељу. Значи, да ни сва ова професорска фела не разуме ни интелектуално, а тек не практично шта нам се догађа и који се и процеси одвијају, него се и сами даве у симулацијама, које су можда медијално сношљиве, али у пракси ништа не значе него да су пуко брбљање.
Због свега тога и ова борба народа са лумпенима мора да буде подужа док довољан број људи не схвати, да са борбом против дивљаштва лумпена а за цивилизацијску сигурност (да све наше институције треба да се саморегулишу и гарантују нам сигурност); исто као борбе против Рио Тинта, лумпена, ЕУ, због рударења, значи исто сигурности живота у Србији јер је то место нашег живота; због КиМ (како губитак опште сигурности државе 2008, посебно 2013, води искуствено нужно и унутрашњем губитку сигурности, до убистава без одговорности из пуко коруптивне аљкавости и опште растућем присуству дивљаштва), са Западним окупатором, ЕУ, лумпенима … да су све то фундаменталне борбе за опстанак народа и државе и стратегије постојања што желе да нам одузму, подређујући нас својим циљевима и јасно интересима, јер се ни овде у српској јавности и институцијама не води ни интелектуално ни практично рачуна баш о томе, онда нити има воље ко би се изложио трпљењу због дужности. А реч је о само основном „методолошком национализму“xi сваке савремене државе на шта су још тупаво гадљиве још увек многе површне глуперде међу нама, против националне државе као целовитог места нашег живота, иако и сва нарасла претња рударењем, КиМ, општи губитак сигурности и раст друштвеног дивљаштва им говори да итекако потпуно греше остајући у фантазијама симулација, које су све више пуке халуцинације, коначно поремећеног стања ума, јер ће да нас не само буквално раскопају западњаци као ништа.
Да ли је Мило Ломпар управо та историјски пронађена особа за превазилажење колапса?
Од напоменуте 3. Осе у предходном делу текста једино још нисам спомену трећу – народњачку осу чије је гесло: „заједно у вредностима, удружено у потребама“. Како је посебно тешко да се говори о њој, кад је толико генерација пристало да живи у симулацијама испразне Брозовске оперете (ма колико насиљем ушла у наше куће у Србији, како Калабић наводи са 80.000 усташа које су пировале са Брозом у име наводно бољшевизма, уз пристанак и преваспитање многих Срба, ма колико их после режим поткупио привидима нормалног живота, забавом, предуго, превелика је тишина у јавности владала), па чак и кад се очито доживео историјски бродолом целокупне сабласти. Тешко је објаснити како је то било могуће у тој мери, да се чак није ни успело деценијама после да се именује шта нам се као народу и држави догодило у 20 веку, како је дошло до таквог несретног обликовања историје и толике слабости српске културе која не стиже до суштина, заглављена без напретка у симулацијама, а сад и у цивилизацијској кризи запада коју са правом Прпа примећује и „западном свету шумова“ у којима живе.
Пре тога треба рећи ако режим са својом свитом настави да батиња и хапси мирне људе, гази их, на крају ће број блокада расти до броја који неће његове хорде моћи да нападају и довешће до генералног штрајка и општег губитка управљивости, кад ће многи из ешалона силеџија и полтрона почети да мисле само на себе, јер његов „први сталеж“ као уствари брлог, а не двор не може да обезбеди смислену функционалност друштвеној структури. И да се разумемо то није број блокада по Србији, него врста односа који се за њега и његове не може онда поправити, него ће бити догађај без повратка. Са друге стране ако се одлуче да не интервенишу, опет ће доћи до генералног штрајка, али тад може да рачуна на изборе. Ствари су се изгледа помериле само на ова два исхода.
Зато је и у епицентру свих питања, оно што је Ломпар дефинисао као „дух самопорицања“. Сам Ломпар је дуго присутан у јавности и као такав јесте најбољи српски говорник. На неки начин он приповеда о „одлуталости“ српског човека, својеврсним „одисејама“, изгубљености за ствари стварног живота (као кад узима Д. Туцовића у његовој идеолошкој заслепљености, да га је баш намћорски равно брига чија држава и ко је води ако није идеолошки поклопљена са његовим фантазијама). Његове поруке су пажљиво изабране, као за Видовдан са етичким вектором који је и животно морални избор за сваког од нас у Косовском завету, да ли ћемо бити верни себи и спремни на подвиг или све издати (као још на старијој Херакловој раскрсници због живота мање али у благоутробљу – животиње у нама, како је човек и бестијалан и духован и аскеза са увек тек односила на дисциплиновање – култивисање животиње у нама, нико је није заборављао него се односило на савете умерености, не све да нам се може па и због варљиве екстазе среће што нам је модерна једино понудила као заправо свој изговор, како човек по још сазнању мита о Икару није „биће среће“, нити може бити, него је ту сам да слави постојање, што и чини и у реду за усташко клање, или, индустријски гасни-туш неодустајући од живота). Док политички за све нас орјентишући са националним либерализмом и српским интегрализмом, ништа Ломпар сам не жели да помири, него да игнорише позивајући нас да се измакнемо из паланачких ( премда пре заправо из тек клошмерлеовских) зађевица плитког духа, како опстанак и постојање народа и државе јесу историјски фундаменти наших живота у свету, где једино тако имамо своје место. Уосталом да ли желимо да будемо народ без свог места, тумарајући од једног до другог у фантазијама као историјски просјаци. Багателишући са својим прозаичним духом да га имамо и да ми сами заборављамо да није баш много по себи уреду да га препустимо најгорима међу нама да они због њихове зловоље управљају са нама.
___________________________________________________________________________________
i Тојнби, Арнолд, Проучавање историје, ЦИД, 2002.
ii Крестић, Василије, Геноцидом до велике Хрватске, Матица Српска, 1998.
iii Rüsen, Jörn, Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013.
iv Maus, Ingeborg, Über Volkssouveränität, Elemente einer Demokratietheorie, Suhrkamp, 2011.
v Гумиљев, Лав, Етногенеза и биосфера земље, ЦИД, 2005.
vi Elias, Norbert, Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp, 1997.
vii Левит, Карл, Светска повест и догађање спаса, Аугуст Цесарец, 1990.
viii Stekeler-Weithofer, Pirmin, Kritik der reinen Theorie, Mohr Siebeck, 2018.
ix Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien, Springer VS, 2019.
x Аристотел, Политика, Никомахова етика, ЧГП Дело, 1988.
xi А Асман, МН обухвата по његовим ауторима (Вимер/Шилер):
1) Народни суверенитет на политичком нивоу;
2) Држављанство на правном нивоу;
3) Обавезујућу солидарност на друштвеном нивоу и
4) Етничку хомогеност на културној равни.