(објављено 14. 05. 2025.)

Студенти и нови ЕУ ресет ?

Најмање што бих волео за све нас Србе ма где били, али и друге у Србији да студенти постану неки феномен пост-истине, пост-демократије, пуки медијални конструкт, као што је Зеленски глуматао у серији председника, а онда постао у стварности не мање него ратни председник издаје и предаје своје државе и народа Западу (а шта је већ друго уговор од 50% са Америком, што је Нуландова успешно започела јашући на нацизму, као што је Мајдан, насиље у Харкову, паљење живих људи и умлаћивање преживелих у Одеси), након довршетка дуге транзиције од Руса у (Западу прихватљиве) нацисте. Како тамо другог народа није ни било до Малоруса, или, Руса (ни политички што су сви регуларни избори показивали, да јесу већина у највећем делу земље осим Лемберга и околине – Лавова, који су били под католичким утицајем да ли Пољске, Аустрије, Немачке), осим увек разних мањина, као и Зеленски, који је и као увелико председник морао да научи некакав „трговачки језик“(познати спонтани феномени), а наводно древни језик Кијевске Русије 12. века, али онда као изнова измишљен и стандардизован тек у 20 веку, ново-говор украјински, који је тек остварио мешавину са пољским, немачким и направио искривљене разлике према руском. Уосталом још се Дворниковић жалио за неки европски симпозијум да од 30 језика, само Српски и Руски нису били званични, те и пријатељске тенденције Западњака ни не треба објашњавати: 1. да су дугог трајања, 2. очито суштински непромењиво насилне и само освајачке и 3. да дају резултат; тако је и српски постао и хрватски и босански и монтенегрински, као што ови имају сталне погоне измишљања речи и гласова и данас, иако су сами варијације српског. Што се не сме превише често јавно ни да каже, а тек да буде званични став то је српски иако је чињеница, па вероватно тако до онда кад се више не будемо могли да разумемо засад је сасвим довољно да миноризују српски језик, а не да га и забране као Укронацисти Руски (а странци ко да нису стварно писмени фаворизују у комуникацијама хрватски, а као опцију нуде босански – те никад није реч само о спонтаном културном преузимању бољега са Запада, него и далеко више њиховом активном наметању својих интереса и трајних пројеката доминације, где се и сво то боље и само се не показује толико добрим, него пре свега само боље продатим и подметнутим).

Право је питање колико заправо са студентима из разних разлога како ништа није једноставно како нам медији презентују са изборима, улазимо можда пре свега у нове симулације јавности у играма моћи разних центара моћи (а не саме воље народа и способности да култивише свој живот, а не да буде извозан по ко зна који пут у новијој српској историји), као што је то уосталом било 2008. са потписивањем ССП, са којим је наша држава изгубила сигурност, те 2013. кад се Пешићки указао Де Гол даљом транзицијом у ЕУ, уз недвосмислено повлачење државе са КиМ у договору са Западом/ЕУ, ма колико шиптарски нарко-мафијаши дивљали и гетоизирали Србе и насилно исељавали (истрајно бришући српска гробља, шта тек живи могу да очекују). Будући да се данас увелико медијално толкујући (нормализујући) говоре о „студентским изборима“ иако су они тиме сами изашли из мандата, који су сами себи на почетку задали, некаквим о-рук језиком који сад треба сви да прихватимо. Док је суштина, да се од прецизног првог почетног сета захтева студената за саморегулацију националних институција (није безначајна фраза за Вучића „не – надлежна институција“, а сад итекако постаје) искочило у изборе и неизвесност саме јасноће овог захтева, елементарно како нема гаранције да ће се избори добити, те ништа мање неизвесности ако се избори и добију, да ће доћи до регулације националних институција (наводни је циљ заправо између редова тек стари захтев опозиције да се створе услови и то без сумње помоћу којих би коначно победила лепеза странака и покрета еу-клике елите). Те који је то онда стварно општи циљ студената да би сви гласали за њих, као и што је пут до испуњавања њихових захтева још мање јасан. Како друштво са овим ништа не учи, него је пре свега враћено на почетак, у медијални, али и значењски лимб. Па делује да је било далеко смисленије, да су студенти констатовали неспособност институција да раде свој посао и да се рационално повуку уместо што се упуштају прекорачавајући властити мандат у нејасне воде за неке изборе, зарад следећих избора опозиције. Како смо сусрели са потпуном до неспособности недговорности режима СНС и институција друштвене структуре, када су они спремни да жртвују до растакања национално образовање да би задржали искључиво паразитске карактеристике своје моћи не дајући документацију реконструкције надстрешнице у целини на увид јавности. Посебно мој се приговор односи и на све стране што у постранзиционом друштву за ове ствари на првом месту морају одговарати, од првог дана, власници ангажованих предузећа и руководство бирократије свих нивоа, онда стручњаци, јер то су људи задужени за систем рада, стандарде и пословне вредности. Не може се и не сме капитал провлачити без одговорности уз помоћ бирократије, јер чему онда институције, ако не гарантују макар основно: 1. сигурност (у овом случају законски квалитет прописа и процедура градње, али коначно поверење јавности у сигурност државе), 2. контролу (потпуно поштовања на терену прописа и процедура) и 3. баланс (да и елита одговара у складу са не само са законом него и друштвеним уговором, а не да се управо то избегава) у друштву (што води и законском искључивању народа); премда у свим државама је капитал не толико ретко и лоповски повлашћен, али не сме убијати због брљотина коруптивне аљкавости, још навелико, макар не у својој земљи – ту се одржава друштвени уговор и пре свега сигурност односа, толико се стално изнова учи, али код нас учење никако да почне. Као и да се схвати да живимо већ довољно дуго у постранзиционој српској националној држави, макар од Устава 2006. Па да уредимо друштвену структуру према томе, поштујући суверенитет српског народа, како и Устав гласи. Значи, форма постоји, али се суштина не поштује.

Феномен студентског покрета међу осталим феноменима историјских процеса у друштву

Зато треба разјаснити шта је студентски покрет не само по иконографији, него по процесима и куда нас жељено, али и не жељено могу одвести. Да ли је студентски протест, поред несумњиво буђења народне радости и стратешка борба за опстанак и слављење постојања, или је на крају ипак пројектовани тренд-пројекат ресетовања ЕУ транзиције и њеног новог почетка, како се ова под СНС брлогом исцрпла испунивши већину искључиво непријатељских захтева ЕУ. А списак је свима познат, од предаје КиМ, пљачке како банкарске (зеленашке камате итд.) тако и трговачке (годинама највише цене супермаркета) до разних регулација (од утеривача до џендер језика). Скоро сам погледао неки текст из штампе 2009. и само се ово ни најмање није променило, него је само и горе. Па су се они заглавили са више него очитом рударском колонизацијом Србије, на шта се само надовезала коруптивна аљкавост елементарног губитка цивилизацијске сигурности. Одсуством државе из свакодневних обичних послова (институција), те општег раста дивљаштва, што се и могло очекивати од 2008. и стављања сигурности државе на коцку са стране назови те про-западне елите, а што је СНС усвојио, како би уопште дошао на власт. Подсетимо, зато је СНС од СРС и јасно странаца, као и ДС направљен, док су странцима било лукавих намера да попуне празнину слома политичког система насталог 2008. из губитка сигурности државе и беспризорне коалиције ДС и СПС, који и до данас траје (а да њима завршава послове надаље, што су једино квалитетно одрађивали, због чега је тад ДС пропао, а сад ће СНС, а странци спремају замену, само је питање кад?). Зато је дан данас опозиција израсла из ДС капута без моћи и најшире без било каквог поверења у народу, јер не постоји ни простор политичке артикулације – о чему још они причају, осим аферама СНС режима а да је аргументовано као део српске политичке агенде, чак и да се инстиктивно здраворазумски тиче стратегија опстанка српске државе и народа, а не само испуњавање страних агенди у јавности уоквирених пуком персуазијом медија, „цивилног сектора“ и осталих дискурзивних и адвокатских агената (који итекако седе и у власти). Медија који отворено заступају и контролишу различити центри моћи, без да су макар обавезни неком сету стандарда него су растегљиво сви ти релативни од прилике до прилике, па су непропусни за све оно што не одговора агендама њихових газди, као што сад Н1 и слични јадно заташкавају обраћање студената са Филозофског факултета поводом Форест Гамп акција трчања студената према ЕУ, како нису склони стварности српске јавности, него је пропуштају само онолико и онако филтрирано колико то подржава њихове агенде. Док је општи криминал и лоповлук режимске клике, али не мање и само бедних институција и јадних људи у њима искључиво фолклоран – очит задњи стадијум како га је још дефинисао сам Шпенглер у деструкцији друштвене структуре у надаље само лошим процесима по стратегије опстанак Срба и Србије (Тојнбијевски пример пролетеризације власти и пропасти државе и народа, или, по мојој класификацији лумпена). Да би тек и само фолклорна корупција лумпена могло бити циљ студентске побуне (па пуко поново персонална смена власти решава све уз наду да неће и ти као и предходни и још пре њих бавити се транзиционом и фолклорном корупцијом а пре свега увек испуњавањем западних диктата) ако они желе искључиво изборе, а и да нису заправо све више сумњиво тек ресет за ЕУ, како се онда више не баве узроком – процесом (макар достизања саморегулације институција, на шта указују и студенти са Филозофског, ако не већ рационалном националном стратегијом опстанка народа и државе, а не испуњавању ЕУ пројекта рударске колонизације Србије као „жртвоване земље“ која за њих није ни права држава него део „Западног Балкана“). При чему је сам народ у Србија издељен много трајније на 3. Осе што, са свим што се дешава, остаје. Нико ту никог неће превести лако жедног преко воде триком, па га натерати све више само због ЕУ халабуке да се он промени како је реч о културно-протополитичким разликама између људи што се коначно тврдо ужљебило од 2000-тих (ту не игра само улогу образовање, старост, пол, имовинско стање, него и судбина – лична историја – биографија), али и темељно раније од 1943. као комунистичка југоусташка оса, најстарија од 3. Осе која сад природно за себи заступа еу транзицију, суштински као без сумње заостали паразит сабласти Југославије 2.0, којима је само важно да нису одређени ни случајем историјским смислом српског народа (то их увек ментално убија). Док су једино ови коначно донекле спремни да пређу на изборима у апстиненте због рудника литијума, ако би еу-опозиција отворено кокетирала са тим, како је и за неке од њих то превише и од ЕУ, али не што се тиче појмања цивилизацијске сигурности државе (него искључиво њихове). Начелно они не маре за цивилизацијску сигурност (свашта код њих може да прође, као што је комесарски), као што нису образовани да је суштински разумеју, првенством тупо идеологизованог темељом свог образовања, која битно одређује њихову „емпрактику“ (аутоматске уходане реакције), иначе не би им посебна одлика свима њима била тежња за дегенерацијом српске државе и народа у њиховој трајно безисторијској фрагментарној свести (то је као нека иницијација – као Лојолине вежбе). Такви су породично, не само због заосталог образовања у Србији. Зато они никако не могу да разумеју народни суверенитет као камен ослонац модерног друштва (који је основа у промени феудалног система у модерни, осим код капитала који је сам и даље „феудални рачун“, него су апстрактни грађани, као што су до јуче њихови били ништа мање апстрактно другови). Тек зато још мање могу да разумеју „историјски смисао народа“ као други, базични оријентир савремених модерних националних држава, као и двоструки феномен секуларизације, са једне да поредак у друштвима није од Бога, него и судбина народа и од народа зависи (што је корен свих модерних демократија – у америчком уставу се беше и јасно наглашава народна судбина), посебно на истом Западу у који се сад куну, где је преовладао Фаустовски човек (човекобог, док је на истоку махом и даље богочовек и у оном ширем контексту од друштва, а не да је све то као западњачки замењено „екологијом“ а због неумерене капиталистичке експлатације оскудних ресурса планете зарад профита, а не стварних људских потреба и развоја човечанства), и да је основни елемент историје стратегија опстанка народ и „минули рад“ генерација у слављењу постојања, а не у одрицању што је трајни случај југоусташа. Премда од кад је постмодерне и Запад има са тим проблем, те по неоспорним демографским чињеницама постали су сами „друштва смрти“, сами без жеље за умножавањем потомства и слављења постојања иако даље већина живи у релативном благостању, али само због њега и забаве уз раширена медијална замајавања (пара-световима). Југоусташки (и не треба га сасвим изједначити са Усташама, па ни тако их звати) назови „либерализам“ је тек специјални случај само „вечне комунистичке партије југоусташке провијенције“ сабласне Југославије 2.0. Они су сами даље за неверовати идеолошки културно ослоњени на комунистички југоусташлук према само Србима, као изузетно отпорно „верујуће“, а само „либерално“ противно слепи за свако непосредно српско народно искуство које се нагомилало од 1918. Није ту само у питању што исти и даље држе велико парче моћи, од капитала, преко адвокатске свакој власти до опште дискурзивне, посебно медијске. Као што им у томе помаже што Срби иначе имају пун кофер непријатеља, зато ето мора онда да Срби ништа не ваљају, иако нас махом нападају нацизмом, а једини смо историјски народ у Југославији 2.0 док су остали пројекти, па и заостали паразити страних освајања, што све долази и од исте ЕУ као трајна база од онда кад су нас „чекали“ да се приклонимо католицизму у средњем веку по њиховој литератури, као што је и Србија једина по праву на круну и у новијој историји имала своје монархије, а не странце главешине као заправо туђе провинције и доминиони, што су исти национи-паразити и сад, политички народи калкулације Запада, ма колико им се причињавала државност. Тако да код њих додатно због тога „рационално“ доминира југоусташко верујуће (сасвим потурице овог историјског циклуса), а такво јесте стање у већини данас српске елите, премда не и у народу који је и сам био изложен оваквом убеђивачком образовању паролама (као и њиховим фамилијама, који нису могли у своје време да поднесу да се Његошева капела врати на своје место, а ови не дају да се Броз нађе на гробљу, јер је ако ништа „туристичка атракција“), али оправдано народ изгледа није много пазио на часовима – тешко је слушати глупости. Премда се превише тога на све нас залепило и преноси се даље, док је одавно загушено и забрањено много тога српског, посебно није могуће да има континуитет који се проучава, мисаони сет о коме се доминантно јавно размишља ( а не тек о разном западном странствовању), процењује, критикује, живо интелектуално развија, осим јасно као ексцесне појаве у јавности (док само једна издавачка кућа ради на томе врло усамљено – Катена Мунди, остали се баве куварима и ретко стручном литературом од кад је Службени гласник претворен у шугаву продавницу оловака и сликовница). Као што нас и РТС још увек упорно затрпава југоносталгијом (југоусташком) или забавом, замајавањем и спортом за народ.

Не прави се империјална војска од синова јединаца

Запад и ми, постало је знатно важније, него ми са собом, а ти хоће у рат и да нас увуку са собом и зато је још више на коцки, јер и нас хоће да увуку у своје империјалне армаде у новом походу на Русију. А ми смо дуго већ као друштво довољно збуњени, а и студенти су све више – можда и зато на крају и не треба да се школују (неће имати ни где), јер ће ићи у рат. И мушкарци и жене. Тако да ми изгледа да и режим СНС и ректорат (са свим деканима) невољно, али заједно раде, па и све са студентима, на истом циљу који мало ко види, те у погледу сумње Антонић је имао право кад је питао куда све то стварно води, те је и те како имао право да сумња, премда ме је бринуло што се само бави средњим слојем, а не елитом која је у основи свих лоших развоја. Посебно ово постаје за нас актуелно кад се студенти изашли из свог мандата и не баве се више првенствено проблемом у најкраћем, саморегулације институција. Али како сам констатовао у предходном тексту ове су бедне, а људи у њима јадни, те се институције, време је показало не могу очигледно саморегулисати, него је потребно ургентно разматрање пре свих народњачких интелектуалаца и сазнање о судбини народа и државе, а не изнова понављање једне те исте бесмислице нових избора за нови ресет транзиције у ЕУ. Посебно кад ЕУ жели да нас гурне у свој све извеснији рат, у свом већ данас поразу све извесније глобалне маргинализације ЕУ запада (о чему сами дуго пишу – фуснота 5.), па им рат све више опет изгледа као једини излаз у њиховој све испразнијој охолости.

Студенти и народ заједно у вредностима, удружено у потребама

Да ли резултат треба да буде бесциљна генерација? На почетку студентски протести су били итекако усмерени на догађање народа, да би се онда све више усмеравали према ресету ЕУ транзиције Форест Гамп акцијама. Уз општу симулацију Н1, Нове С, и назови њихових бројних интелектуалаца и политичара који падају у фрас због студената из Новог Пазара, па ће Отпораш Миливојевић, као садашњи шеф ДС да изјави поводом тога отприлике безумно „како није било једнакости између људима вековима“, сиц. да ли то мисли на време кад су Турци и Потурице набијали Србе на колац, или, се већ недорасло залетео само у складу са својим југоусташким окружењем, у још једној симулацији која треба да потре разлике стварности и опет укине Србе, опет због неког универзалног „вишег добра“? Онда Н1 (нешто и Инсајдер) започну да се спрдају иако је то сасвим на линији ЕУ пронацистичких релативизација и ревизија, да се Срби нису борили против нацизма иако су једини и то не само вредносно, него већ егзицтенцијалне нужности (не само против Немаца, него Усташлука, Ханџар дивизија итд који су наставили да тероришу Србе чему и прозно потресно сведоче Крстићеви дневници и под комунистима, који су били у југоусташком моду од 1943, значи још једна симулација која евидентно траје и данас, хвала Димитријевићу и Ратку Ристићу што опомињу на ове вредне Крстићеве белешке), како то опет ноторни Срђан Милошевић поводом Дана Победе 9 маја у Москви изговара, како то нису били ни Руси ни Срби који су се борили против нацизма, него формални СССР итд, као да људи нису ратовали и гинули који су били и остали Срби и Руси (док су Французи бранили Хитлеров бункер).

Локалност одређује, јер су ту све ствари, а не идеолошке апстракције како констатује Пирмин Стекелер-Вајтхофер: „институције државе су традиране духовно-историјски“, а шта кад ја сва историја народа избрисана и његове стратегије борбе за опстанак и постојање, као што је пре свега случај са „назови либералним југоусташама“ који деценијама дискурзивно бришу и егзистенцијално укидају Србе (док се од лумпена само може очекивати фолклорна деструкција друштвене структуре)? Сматрајући данас изнова колонијално оправданим надређеност ЕУ, као што су до јуче ону другу симулацију комунистички југоусташлук искључивања и брисања Срба.

Тако да студенти ако не желе да постану све очитије бесциљна генерација (од кад су изашли из мандата својих протеста) уместо избора зарад ЕУ ресета у интересу ЕУ, требају да уђу у дијалог са народњачким интелектуалцима и да заједно размотре стратегије опстанка и постојања народа и државе. Да заједно поставе одговоре на питања, како да опстанемо као историјски народ, изван свих садашњих, али и будућих симулација (због којих ће по свој прилици и ићи у рат за ЕУ), а да је у друштвено-политичком смислу у Србији, коначно врховни арбитар српски народ, а не клике елите и ЕУ агенти, јер је реч о народном суверенитету државе. Те да је самим тим врховно добро народ и његови дневни и трајни интереси. Док се саме земље у ЕУ све мање показују демократским, спремајући се за рат ради све неодрживије хегемоније њихових елита. Свакако изразито доминантних клика међу њима, јер и тамо има отпора, али је осуђен као и увек до сад на пораз, јер народ нико ништа не пита, само што је сад много више јединаца, а нису успели до краја да створе џендеристички отуђено друштво без мајки и очева. При чему ЕУ може да прети санкцијама и нуклеарним ратом Русима, све док не стигне обавештење, где су наше паре које сте украли, е за пет дана тај ће град бити избрисан, па ће се видети како ће ЕУ мехур да спласне, како је то начин како они одувек сами размишљају и једино разумеју.